Nedelja, 30. april 2017. godine

Poslednje aprilsko jutro je hladno, kao i svako tog meseca. Ne znam kad pre, ali je i ovaj već na izmaku. Kroz sitne kapi kiše koje se umnožavaju, a potom i lenjo spuštaju po staklenim vratima terase, gledam kako se konačno ozelenele krošnje lome pod naletima vetra. Zvonik Preobraženske crkve širi blaženu melodiju po usnuloj blatnjavoj kaldrmi. Ovo je verovatno najduža zima u skorijoj istoriji beleženja vremenskih prilika. Hladnoća jutra me toliko obuzima da se u momentu sećam Zolinih rudara iz njegovog čuvenog romana „Žerminal“. Ne budi pustinjski razmažena, kako li je tek njima bilo, govorim sebi dok užurbano navlačim treći sloj garderobe, sumnjajući da će i to biti dovoljno za susret sa, nadam se, poslednjim naletom ledenog talasa sa severa kontinenta. Ipak, bez obzira na vremenske prilike, nedelja je uvek rezervisana za jutarnju kafu u beogradskom Grinetu, jer je svaki sedmi dan u malom gradu nepodnošljivo miran. Na putu do tamo već zamišljam kako srebrna kašika zaranja u lepo oblikovan šlag, prekriven sirupom od karamele i otkriva slatku, čokoladnu, toplu moku. Uz ukus koji izmami osmeh i po najsivljem vremenu, majka i ja delimo utiske protekle nedelje i planove za narednu. Pritom, ne ispuštamo mobilne telefone, na čijim se ekranima apokaliptične vesti i pejsaži egzotičnih destinacija smenjuju sa porukama prijatelja koji su ostali da kuvaju nedeljni ručak i onih koji su još ležali u svojim toplim krevetima. Kačimo fotografije, smišljamo statuse, brojimo lajkove. I najukusnija kafa se ipak najbolje zasladi pravljanjem zazubica.

Last seen online, today 10:24. Da pošaljem poruku? Ipak ne, sačekaću.

Ponedeljak, 1. maj 2017. godine

U Srbiji posla nema, ali zašto bi to ikoga ovde sprečilo da euforično proslavi Dan rada! Pored auta parkiranog preko prve zelene površine, nađene tik izvan grada, jer negde se mora otići, slavljenici raspaljuju roštilj. U gepeku je hladno pivo koje se gustira u debeloj hladovini, dok se muzički repertoari sličnih auto-kafana načičkanih jedna uz drugu, mešaju u oblaku dima pečenog mesa iznad. To je dan u kome se najslađe živi čuvena krilatica „Ne mogu oni nas toliko malo da plate, koliko malo mi možemo da radimo!“. A, koliko tek možemo da slavimo, vidi se po količini otpada koji ostane nakon završetka tih paganskih svetkovina.

Last seen rano jutros. Mora da je i tamo neki sličan party u planu za danas.

Na svojoj, od skora omiljenoj poljani u gradu, praznik slavim sportski, trenirajući preciznost, ovaj put na 40 m, uspešno. Duga šetnja, uz prijatno popodnevno sunce, ispunjava me osećajem optimizma. Kod kuće me dočekuje radosna vest. Moja fotografija je prihvaćena za grupnu izložbu koja će se uskoro održati u jednom beogradskom kulturnom centru.

Podesiću posebnu notifikaciju, kad konačno stigne poruka ili poziv sa tog broja telefona, znaću čim zazvoni. Radujem se.

Utorak, 2. maj 2017. godine

Oraspoložena jučerašnim dobrim rezultatima, jutro započinjem na istoj poljani, do koje me je dovela knjiga „Zen i veština gađanja iz luka“, Eugena Herigela. Uporno tražim savršen stav, savršenu meru i idealan momenat. Perfektna izbalansiranost tela i uma koja, kada se desi, rezultira besprekornim pogotkom, tačno u centar. Potom, sve to treba ponoviti, svaki put, isto, bez greške! Dok prilazim meti da utvrdim stepen moje veštine, intuitivno okrećem glavu ka nazad i vidim da muškarac, u svojim srednjim tridesetim, u farmericama i iznosanoj plavoj dukserici prilazi mojim stvarima. Očigledno ih je željan koliko i sledeće doze nekog sintetičkog olakšanja realnosti. On biva ukopan mojim iznenadnim okretom. Ipak, još ne želi da odustane od namere. U sekundama odmeravamo situaciju i čija je pozicija bolja. U mojim odlučnim koracima vidi da se ne vraćam zbog novčanika, već zbog principa. Što sam bliže, prilazim brže, a kako se razdaljina između nas smanjuje, vidim da u njemu raste sumnja da je moja sportska veština ipak veća od njegove lopovske i da su moje strele, iako kraće od njegovih nogu, daleko brže od njegovog trčanja. Odlučuje da pobegne, samo se još jednom osvrnuvši, delujući zabrinuto za svoju bezbednost.

Dva propuštena poziva i tri poruke. Last seen pre tri sata. Samo s tog broja ništa. Strpljenje popušta.

Nervozno se vraćam kući, prelazim ulicu, uredno preko pešačkog prelaza, brzo, kako inače uvek hodam. Iako me je video, ulazeći iz sporedne ulice u široku raskrsnicu, vozač velikog sivog automobila, jedan od onih divljih prevoznika na liniji Pančevo-Beograd, prepoznala sam ga, nevoljno zaustavlja auto tik do moje noge. Besno mi kroz prozor dobacuje da se vučem i pita me uz psovke šta blejim približavajući auto još bliže mojoj nozi. Sklanjam se u čudu, a on dodaje gas do daske i uz još glasnije psovke nastavlja do sledeće raskrsnice i odlazi dalje.

Last seen, bez promene od jutros.

Sreda, 3. maj 2017. godine

Danas je radostan dan! Dolazi sestra!

Četvrtak, 4. maj 2017. godine

Dok spremam doručak, preko TV-a čujem da je Srbija jedna od najjačih evropskih ekonomija, lider u regionu i da strani investirori čekaju u redu da otvore svoje fabrike u našoj zemlji, zemlji nasmejanih radnika kojima se posle teških vremena konačno smeši sigurna budućnost. Bunovno se pitam koliko li sam to spavala? Možda nekih dvesta godina, čini mi se, toliko bi možda bilo dovoljno za takvu promenu. Ipak me vrlo brzo jaka jutranja kafa s ukusom cimeta razbuđuje i shvatam da to opet priča onaj tip koji je skoro na svakom kanalu, svaki dan i koji ne živi u istoj Srbiji u kojoj živimo svi mi.

Last seen yesterday 23:10, a i to me sve manje zanima.

Tokom dana tmurni oblaci se konačno razilaze i otvara se plavo nebo. Išarano je belim putanjama, satkanim od ličnih razloga svakog od tih par hiljada putnika, koji su trenutno iznad mene, svaki sa svojim velikim razlogom, jer avionom se putuje samo kad je nešto bitno. Iako te putanje i dalje deluju privlačno, mislim, pravite svoju mrežu koliko god želite, više vam se ne bih vratila.

Ne bih ostala ni ovde.

Petak, 5. maj 2017. godine

Opet sivo jutranje nebo, bar bez kiše, koja je ovuda očigledno protutnjala tokom noći. Vazduh je pun vlage, ali se ubrzo razvedrava. Kasno prepodne postaje prijatno i savršeno da se provede u bašti obližnjeg kafea. Dok naručujem piće razmišljam kako je odjednom previše toplo i kako sam se neadekvatno obukla. Ali, već u sledećem momentu, leteće mace smenjuju teški sivi oblaci, kreće olujni vetar, grmljavina i na kraju grad. Zaplet dostojan nekog naučnofantastičnog filma u kome se invazija vanzemaljaca očekuje svakog momenta.

Oluja traje satima. Opet se smrzavam.

Uzimam telefon da pogledam kad je bila poslednja aktivnost online, ali me više ni to ne zanima. Previše čekanja je savršen način da se izazove ravnodušnost. Odustajem.

Subota, 6. maj 2017. godine

14:11h, Telefon zvoni, specijalna notifikacija!

One Comment to: Pogodak, tačno u centar

  1. Avatar

    Violeta

    maj 7th, 2017

    Bravo Jelena!

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)