Nedelja, 6. januar 2019. godine
Badnji dan, mužu protestantu rođendan. Kreće blaženo kasnojutarnje razvlačenje i planiranje rođendanskih neaktivnosti za taj dan. A dan zelenkast, tih, titra, kao gradski pejsaž iz zlatnog doba, utrehtski, obećava udobnost u sopstvenoj koži.
E, sad, niti je muž stvarno protestant, a još manje sam ja pravoslavka. Međutim, primećujem da mi je pomalo krivo jer su momci totalno izbojkotovali moj predlog da na današnjem meniju budu riba, krompir salata, masline – boooo!… Prebranac – boooo! S vegetarijanskim kobajama (cvilim)?… I bejahu lazanje sa spanaćem i salata od cvekle sa orasima i belim lukom. Ko se kompromisa laća, od njega i gine – ćuti i zamišljaj da to krcka reš pečena kožica ribe.
Skajp poziv iz Pančeva, majka i otac odlično raspoloženi i zetu žele sve najbolje. Žele mu sve najbolje i kad nisu dobro raspoloženi, ali danas je razgovor bio posebno topao i vedar. I posle takvih poziva smo malo setniji nego obično.
Izašli smo na rođendanske kolače u lokalni kafe. Mi sveži i još podbuli od dugog sna, oni, kolači, suvi i usukani posle noći probdijene u rashladnoj vitrini, otkriveni. Sazdani od čednih sastojaka, pošteno plaćenih sirotinji s drugog kraja sveta, sećaju se, kolači, kako su nekada ludovali sa svojom braćom aditivima i belim šećerom. Deca koja ih sada jedu, rade jogu i ne istrčavaju napolje k’o muve bez glave. Njihovi roditelji nemaju kredite, stanovi su plaćeni gotovinom od nasledstva. Beli šećer i aditivi su se preselili u manje blagodatne krajeve po periferiji. Sa periferija dolaze žene da ribaju čedne fleke sa blagodatnih podova. Muž me pogledava u fazonu, nećemo o gentrifikaciji, rođendan je. Nećemo. Žvaćem kolače i gledam u trofrtaljke s belim čarapama.
Umesto u šetnju, kiša nas tera kući.
Skajp poziv iz Montreala, brat, snaja i bratanac žele sve najbolje. I sa njima se rastajemo setniji nego obično.
Divan dan, obećanje udobnosti u sopstvenoj koži ispunjeno, kao da je meni rođendan. I zato večeras ne Isidorina Izravnanja, nego Amerikana Čimamande Ngozi Adiči.
(Imaju srbijanske i nigerijske nove elite mnogo toga zajedničkog)
Ponedeljak, 7. januar 2019. godine
Hristos dobi i prvi zub dok sam ja zaključala kancelariju, obigrala devet sela da nađem otvoreno uključenje na autoput (ima i u Holandiji batica neprilagođenih drumskim uslovima) i istim domilela do kuće.
Cvetni biznis je posebno aktivan ponedeljkom. Najveća berza cveća radi punom parom već od pet ujutru. Prodaja obično bude završena do deset, a onda se cveće distribuira dobavljačima i izvoznicima, pakuje i opet šalje dalje – cvećarama, veleprodajama, supermarketima i garden centrima širom sveta.
Iza elegantnog ili romantičnog buketa u vazi stoji naporan fizički rad koji ovih dana velikim delom obavljaju sezonski radnici i radnice iz Poljske i tu i tamo Rumunije i Bugarske. Stoji bezbroj telefonskih poziva i poruka, loše komunikacije, mamurnih trgovaca, bezbroj aviona i kamiona i mnogo, MNOGO, plastike. I stojim ja. Zapravo, uglavnom sedim. Danas sam se baš nafakturisala i napisala tovarnih listova i veselih postova za Fejsbuk stranicu kompanije. I napoželela srećnih puteva kamiondžijama. Zaboravila sam da kolegi Eritrejcu, pravoslavcu, čestitam Božić, a znala sam da mu je ovaj praznik veoma važan i da bi, da je u svojoj zemlji, danas bio kod kuće, sa porodicom.
Utorak, 8. januar 2019. godine
Vodim sina na plivanje posle škole. To nam je oboma vrhunac dana. On uživa u vodi, a ja uživam da ga gledam slobodnog i u gotovo potpunom skladu sa vazduhom i vodom. Neustrašiv je i ponosan na svoje veštine. Ja sam naučila da plivam sa desetak godina i nikada nisam bila ni neustrašiva ni vešta u vodi, ali sam vremenom naučila da u njoj uživam.
Časovi plivanja su u većini holandskih osnovnih škola bili sastavni deo nastave do kraja devedesetih. Smatralo se da je, s obzirom na to da je Holandija okružena vodom, neophodno da deca rano nauče da plivaju. Kada je do sredine dvehiljaditih većina škola ovu praksu ukinula, drastično je porastao i broj utapanja dece. Zadnjih godina plivanje nije sastavni deo nastave, ali je to aktivnost koju roditelji shvataju veoma odgovorno i kojom se deca rado bave. I naravno, broj utapanja je drastično opao.
Moj sin ushićeno ulazi u svlačionicu i kaže kako mu je instruktor rekao da je spreman za polaganje ispita! Za četiri nedelje diploma! Biciklamo brže nego uobičajeno do kuće (navuci kapuljaču-ne treba-navuci kapuljaču-ne treba-navuci kapuljaču-ne treba-ako ne nav…-dooobro) i častimo se sa tri epizode „Captain Underpants” na Netflixu.
Svi smo tu, pravimo prebudž za večeru i preslišavamo se za sutra. Još jedan crtež na brzinu, pranje zuba, pidžama, čitanje, gasimo svetlo na vreme, mir. Tralalaa!
Sreda, 9. januar 2019. godine
Prijatelj šalje link za „Down The Rabbit Hole” festival u julu sa porukom, hoćemo, a? i silnim uzvičnicima.
Prvi i poslednji put sam bila na festivalu još onda kada je Beograd hteo da parira Novom Sadu, pa su na „Echo festival” doveli Sonic Youth – zbog njih sam uvek spremna da prašinjarim. Inače, za ono nekoliko godina sa radijskom propusnicom, nije mi padalo na pamet da se mrcvarim po „Exitu”.
Ali, u međuvremenu sam postala iskusna kamperka, razbila dosta predrasuda u vezi sa masovnim okupljanjem ljudskih bića, naročito bradatih, po livadama, proplancima, u šumi ili bilo gde u prirodi, a i nisam jos uživo slušala Tom Yorka i Underworld, a i odmiče peta decenija. Sada mi se veoma dopada ideja festivalskog šatora pored jezerceta i nas četvoro drugara, u sred šumice, u sred krizice srednjih godina.
Do večeri smo shvatili da u vreme DTRH školska godina još uvek traje. Videćemo da li su i babe i dede planirali neki festival tog vikenda.
Četvrtak, 10. januar 2019. godine
Nisam sigurna, ali mi se čini da je Daglas Kouplend pre par godina izjavio kako je poslednji posao imao osamdesetih godina i kako se još uvek oporavlja od njega. Kad mi ovakvim mislima počne slobodan dan, znam da će naredni, radni, proći u kovanju planova o kreativnoj budućnosti bez radničkih okova, uglavnom bez ikakve potpore u realnosti.
Odlazim na kafu kod poznanice. Ne znamo se dugo, ali mi je tih sat i po-dva razgovora s njom prijatno. I ona se zvonko smeje. Živi u starom gradu, u nekadašnjoj školi s kraja 19. veka. Do njenog stana vode široke stepenice uz koje uvek poskakujem. Na mezaninu visi školska karta Balkana. Hodnik koji vodi do njenih vrata je mračan i uzan, ali sada znam i radujem se toj svetloj „učionici” s prozorima duž celog zida, koji gledaju na tiho dvorište obraslo zelenilom. Sumirale smo pohode i provode s kraja prethodne godine i određivale u kakvom stanju duha i tela započinjemo novu. Uopšte nismo loše.
Kod kuće nalazim dva paketa iz Berlina. Šajlino pismo i knjigu (Ja volim Dika) i Julijin kalendar koji pravi od svojih berlinskih fotografija i poklanja nam svake godine. Radost čitanja nihovih rukom pisanih poruka, tu su, moje Berlinke. Nedostaju mi. Koliko je Berlin brutalan, toliko je Holandija banja iz koje čovek jednom mora da ode. Pssst!!!
Petak, 11. januar 2019. godine
Još malo o cvetnom biznisu. Čitam kako je jedan od dripaca napustio fašističku Alternativu za Nemačku (AfD) i osnovao svoju zombi fašističku stranku – Buđenje Nemačkih Patriota, čiji će simbol biti Različak – isti onaj koji su austrijski nacisti imali tokom tridesetih godina prethodnog veka. Pridružiće mu se još neki dripci iz AfD-a, jer se, kažu dripci, AfD okreće levo (!!!). I imaće svoj debi na jesen, na regionalnim izborima u Saksoniji, Turingiji, i gle čuda, Brandenburgu. Meni se okreće u stomaku. Kako to uopšte može da se regustruje kao bilo šta legalno i zašto tome nije određena mera prevaspitavanja i poslato da čisti nagazne mine po svetu? Ne znam.
Ide vikend, možda ovog počnem da učim kako se pletu vunene čarape, „Odbranu i zaštitu” smo apsolvirali.
Subota, 12. januar 2019. godine
Danas će definitivno pasti riba za ručak. Holandski specijalitet kibbeling – pohovani bakalar sa tartar sosom i krompirići. Pašće i izložba „Utreht, Karavađo i Evropa” u gradskom muzeju. Kiša već pada.
Pašće sila i nepravda, ali verovatno ne ovog vikenda. U međuvremenu, odoh po igle pletilje.
Autorka je bivša (Radio)Pančevka s dubokim korenima Nigde
