Da li išta može da izgleda jako loše u aprilu?

Branka Margan
Objavljeno 22.04.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 15. april 2018. godine

Drago mi Pančevo nedeljom ujutru! Na ulicama nema nikoga. Žurim na pijacu,  veoma zabrinuta da li ću naći lale kod moje bakice i da li će biti žutih u dovoljnim količinama. Nekako su mi se izmakle ovog proleća; brzo su prošle, a sledeće nedelje sigurno će krenuti i „novi val” – jorgovana. Srećom, nađoh i bakicu i žute lale i otkupih sve. Nedelja je počela lepo, radujem se porodičnom okupljanju i ručku, pravom „banackom”. Ne radujem se što on podrazumeva 2000 kalorija više nego što je potrebno odrasloj osobi, osim ako ne planira ide na njivu tog dana. Ipak, misliću to tome sutra… pomišljam dok uzimam još jedno parče štrudle. Lepa je nedelja, u svojoj sporosti.

Ponedeljak, 16. april 2018. godine

Ovaj april se pokazuje kao zaista lepo vaspitan – da se nakon vikenda sunčano vreme nastavilo, niko živ ne bi bio u stanju da radi nešto korisno i pametno. Ovako, došao je jedan hladnjikavi kišni ponedeljak, pa smo se svi malo „prisvestili” i setili da odemo na posao… Ali i sa ovakvim vremenom, divan je dan – uz najnežnije, iskričavo zelenilo koje se može videti samo i jedino u prvim danima proleća… U kolima slušam „La Vie En Rose”, verziju koju peva Grejs Džouns i razmišljam, da li sam dobro čula, da dolazi ove godine na Egzit? Kakva žena – energija i lepota! Na putu do škole gde treba da imam čas sa maturantima, razmišljam šta bismo mogli da čitamo od predloženih dela iz čitanke, a da nije teška depresija. To je čudo jedno, uopšte mi nije jasno zašto se 90 odsto književnih dela za četvrti razred srednje škole bavi toliko sumornom temama?! Krize, apsurd i besmisao življenja, smrt, bol, otuđenost… Da li je to upozorenje („Hej, ne letite previsoko…”) ili je neko pakosno smislio da mladim ljudima odmah zagorča život pre nego što pošteno i kroče u njega ili, šta? Mislim, ne treba im samo „Al` je lep ovaj svet”, ali preterali su! Trudim se da iznađem neke pozitivne reči, stavove, mišljenja… Jer, reč je važna. Ima težinu. Treba biti oprezan s njom. O javnoj da i ne govorim. Dobro je kad pomogne, podstakne, oplemeni… Možda je ovaj dnevnik prilika da citiram poneku, od ponekog. Pa, eto – za početak neka to bude Nikolaj Velimirović, čovek moćne reči: „Samo optimistična rešenja u životu zadovoljavaju čovekovu dušu”. Jeste. Mora tako biti…

Utorak, 17. april 2018. godine

Kiša sipi pomalo ceo dan, idealno vreme da se ode na književno veče u gradsku biblioteku. Prate me moji učenici, a metodi kojima sam ih privolela da dođu bili su: ljubazan poziv, šarmiranje, molba, diskretna ucena, mito („Nagradiću vas nekom petičicom, hmm…”), pretnja, takođe sa ljubaznim osmehom, opet animacija… Ma, kao da sam ih terala da nose džakove i kopaju na gradilištu! Ipak, milom (i uz nešto malo sile), pojavila se poveća ekipa, njih dvadesetak, možda i tridesetoro. Gurkali su se i smeškali, fotografisali i kliberili… I, kako im je bilo? Bilo im je super. Dopalo im se knjževno veče. Čuli su nešto novo, o srednjovekovnoj Srbiji, o freskopisanju, ikonopisu, despotu Stefanu Lazareviću… Postavljali su pitanja. Svideo im se miris biblioteke!?! Ovaj komentar se svideo i meni – i ja obožavam miris biblioteke, taj fini miris knjiga i papira, tu lepu energiju koja smiruje i čisti misao. Oduvek sam se u našoj biblioteci osećala savršeno dobro. Taj prostor ima neku pozitivnu frekvenciju. Ipak „na početku beše reč”!

Sreda, 18. april 2018. godine

Kažu ljudi da se sve žene dele na dve osnovne velike grupe – kuvarice i spremačice. Ha! Kojoj vi pripadate? Ja sam definitivno spremačica! Što ja volim da čistim, ribam, perem, brišem… Jer, rezultati se vide. Barem neko vreme. Smirujući, zen efekti fizičkog rada takođe nisu nezanemarljivi. I tako, posle višesatne „radne terapije”, nakon što sam prilično „crkla” od umora, lepo se ja doteram, obujem nove cipele i krenem u grad na pićence sa Mimom, sva ponosna na sebe… Načula sam neko diskretno laparanje dok sam hodala, ali nisam obratila naročitu pažnju na taj zvuk, sve dok se umalo nisam spotakla… Odlepio mi se đon leve cipele… nove novcate! E sad, da l’ da nastavim takva kroz grad i ne zakasnim, ili da se vratim i preizujem? Brzo odlučih – idem dalje, baš me briga. Znate onaj osećaj kad imate fleku na košulji i mislite da svi gledaju samo u to? E, to. Ženstveno sam vukla nogu pokušavajući da se ne sapletem još koji put i elegantno kročivši u kafić, sručila se na stolicu… Živeli!

Četvrtak, 19. april 2018. godine

Pogled kroz prozor ovog jutra je predivan – lepo se vidi kej, Tamiš bljeska na suncu, brodići se meškolje, zelenilo i magnolije na sve strane… Ništa ne kvari tišinu jutra i cvrkut ptica. Idilično. Na pamet mi dolazi misao od koje se odmah stresoh – kako li će biti kad ovu idilu naruši (a slutim i to će biti uskoro) cirkus, koji svake godine nekoliko puta dođe, smesti se na kej i zagadi okolinu na svaki način? Bukom, treštanjem najodvratnije, najprostačkije muzike, drekom i celim svojim prisustvom? Ti dani su bukvalno noćna mora i horor film. Svi sugrađani koji žive na keju i čiji stanovi su okrenuti ka reci, nekoliko puta godišnje preživljavaju najbrutalniju torturu. Svaki karneval, „Dani Vajferta”, dolazak cirkusa, a poslednje zime i „Doček nove godine” njima je znak da neće spavati po nedelju-dve nikako. Jer, nije normalno da svaki dan, po ceo dan, budete izloženi ogromnoj buci, od popodneva do kasno u noć. Nije normalno i nije u redu da vam, kao tokom pomenute „proslave nove godine” glas pevaljke koja falšira urlajući jeftine narodnjake remeti bilo kakav pokušaj odmora. Da li organizatori (Turistička organizacija Pančeva, ko li?) znaju da i ovde žive ljudi koji rade, treba da budu ispavani, da ima starih ljudi i male dece? Da li je neko u Pančevu čuo za termin „zvučno zagađenje”? Koga možemo da pitamo o tome? Kako grad planira da reši ovaj problem?

Petak, 20. april 2018. godine

E pa, neka je došao, petak! Ne zna se ko je srećniji, deca u školi ili ja. Trebalo bi da odem i kupim neke stvarčice i moram da skoknem do „Aviv parka”. Nisam baš obožavalac „Aviva”. Znam, sve je tu, na jednom mestu, i zgodno je za parking i ima sadržaja… ali užasava me, zapravo, taj hram potrošačkog mentaliteta i ispraznosti. Hoćemo na kafu do „Aviva”? Uh… Ne pristajem na to, zaista. Ne dam centar Pančeva i ne dam stari grad i ne dam park, korzo i stare ulice u kojoj većina kuća ima neku zanimljivu priču o stanovnicima ovog grada… U šetnji do kuće razmišljam kako je ovo bila jedna, zapravo, mirna sedmica. Neka takva i ostane. Uzimam usput sladoled. Šetnja i sladoled. Zadovoljstvo. Malo, ali savršeno. Koja su vaša mala, savršena zadovoljstva?

Subota, 21. april 2018. godine

Budim se, još puna utisaka od sinoć – „Gift” tribjut bend i Masimo Savić u „Bitefu” pevali su do kasno u noć hitove Dejvida Bouvija. Ne zna se ko je bio bolji – Joca Ajkula ili Masimo, kad pusti svoj raskošni glas… Masimo – još uvek šmeker i uvek šmeker u beloj košulji i prsluku… Sve se savršeno uklopilo – njih dvojica, atmosfera, publika… Praznik za uši! Lepo raspoloženje. Treba da privedem ovaj tekst kraju… Odlučujem da podelim sa čitaocima svoju omiljenu pesmu. Ta pesma je sve, to je priča svakog od nas. To je „Itaka”, grčkog pesnika 20. veka, Konstantina Kavafisa. Neka ona bude potvrda iskazu s početka teksta – da reč treba da oplemeni…

 

ITAKA

,,Kad kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
pothvata pun, opasnosti i saznanja.
Lestrigonaca, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osećanja tiču tvoga duha i tvoga tela

Niti Lestrigonce, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ih ne nosiš u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug to bude put
svitanja letnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulaziti u luke prvi put viđene.
Pred feničkim zastani tezgama
i snabdej se finim stvarčicama:
sedefom, koralom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da se poučiš kod mudraca njinih.

I na umu uvek Itaku zadrži.
Stići na nju tvoja je sudbina.
Al` nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na otok pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si,
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.

A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već šta Itake znače.

Autorka je profesor srpske književnosti. Rođena u Pančevu, u Banatu. Ponekad posmatrač, ponekad učesnik. Trudi se da voli život i ne izgubi nikada radoznalost.

Ostavi komentar

  • (not be published)