Ništa lično

Naučili smo već da se u paradoksima kriju najupornije istine. Sve i da se ništa zaista ne promeni, ništa zapravo neće moći da ostane isto. Ili gotovo ništa. Jer, među nama će ostati gusto tkivo mržnje, posejane jednom davno, krajem osamdesetih, a uporno, marljivo i brižno hranjeno i dohranjivano svih potonjih godina

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 19.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

I astroskepticima i astropraktičarima poznato je da će se izbori u Srbiji, zakazani za 21. jun, dogoditi u senci jedne kosmičke pojave – naime, 21. juna dogodiće se i pomračenje Sunca. Simbolički ili metaforički niz, jednako kao i stvarnosni okvir upućuju na zatvaranje jednog procesa, na neminovnost, makar i sićušnu neminovnost, promene osmogodišnje društvene klime koju smo najčešće zvali diktaturom.

Naučili smo već da se u paradoksima kriju najupornije istine. Sve i da se ništa zaista ne promeni, ništa zapravo neće moći da ostane isto. Ili gotovo ništa. Jer, među nama će ostati gusto tkivo mržnje, posejane jednom davno, krajem osamdesetih, a uporno, marljivo i brižno hranjeno i dohranjivano svih potonjih godina. Šta zaista sa otvorenom Pandorinom kutijom svakojakih nipodopština i zala, šta sa gušećim osećanjima da u istoj državi nema i ne može imati sreće i za „njih” i za „nas”?

Proteklih osam godina uveravani smo, ponekad brutalnim pokaznim vežbama režima, da je ta stvar jednostavna i da je ona baš „takva”. I predsednik lično najčešće se tako obraćao svima onima koje je prepoznao i prepoznavao kao svoje protivnike, kao ugrožavajuće, kao domaće izdajnike koji danonoćno i, prema njegovoj viziji, opsesivno mrze upravo Njega. Prečesto smo za ovih osam godina slušali pitanja i konstatacije, baš tako formulisane, direktno i nedvosmisleno: zašto me mrzite? Ili – zato što me mrzite. Pitanje i konstatacija iz reda onih za koje je racionalan i suvislo argumentovan odgovor nemoguć. Jer, u iščekivanju ili glumljenom iščekivanju odgovora, Predsedniku je promakla važna distinkcija da, naime, mržnja i prezir nisu isto, da se mrzeti i prezirati mogu nečija dela i nedela, činjena ili nečinjena, postupci, maniri, sklonosti različitim oblicima ponižavanja i, a pominjali smo to često, do perverzije razrađeni mehanizmi oduzimanja integriteta i dostojanstva. Podjednako zastupljeno u svim ciljnim grupama, uzrastima i profesijama, ukoliko naravno nisu Njegovi ili Njihovi. A posredno čak i tada.

Mnogi su otišli iz Srbije: karta u jednom smeru

Stara je istina da u preziru i mržnji koje zatočeni logoraš oseća prema svom kapou-tlačitelju i nema odveć ličnog. Prezire se i gnuša nad mehanizmom koji melje ljudskost, a on sam uglavnom nema ljudski lik ili je takav lik ajnhmanovski banalno običan, ako bismo sledili utisak Hane Arent. I bez kabastih teorijskih postavki, analiza i dilema, uvek je najbolje kada se mogu čuti žive priče, ispovesti onih koji su trpeli. Jer, osim digresija, pauza i znakova interpunkcije prilagođenim ličnim stilovima pripovedača ili pisaca, u njima nikada nema mnogo mesta za improvizaciju. Obično su ovakve priče zgusnute upravo individualizovanom patnjom i trpljenjem, a homogenizovane proverljivim vremenom provedenim u patnji. U jeku kampanje bojkota izbora zamolila sam dva mlada prijatelja i jednu dugogodišnju prijateljicu da mi ispričaju svoje priče. To što će svo troje bojkotovati izbore u njihovim ispovestima ostaje neizgovoreno, ali dovoljno jasno.

Aleksa

Kažu da je trauma koju čovek oseti kada neočekivano izgubi posao sličnog intenziteta kao kada vas ostavi voljena osoba. Moja majka je to doživela aprila 2013, nakon više od dvadeset godina rada u banci. Kada se to desi osobi srednjih godina u partijskoj državi kao što je Srbija, zaista je teško pronaći posao od kojeg porodica može dostojanstveno da živi. Sa stanom pod hipotekom i otpremninom kao jedinom „ušteđevinom”, očeva plata jednostavno nije bila dovoljna i situacija je postala alarmantna.

Majka je radila razne poslove kako bismo redovno izmirivali obaveze prema banci, ali nažalost, zadovoljavajuću zaradu u Srbiji jednostavno nije bilo moguće ostvariti i taj „finansijski mesečni plus” potražila je u inostranstvu. Trenutno radi izuzetno težak posao negovateljice, ali u svojoj misiji uspela je da nam zajedno s tatom omogući normalan život. Već sa svojih dvadeset četiri godine slobodno mogu da kažem da imam prijatelje odbegle po svim delovima sveta. Mnogo mi je žao zbog toga, ali ih u potpunosti razumem. Neki od njih čak i nisu otišli iz finansijske nužnosti već zbog celokupne atmosfere u društvu koju kreiraju bahati, gramzivi i diletantski vlastodršci. Bez obzira na to što su mi oterali pola porodice i veliki broj prijatelja, nismo se svi razbežali. Ovim putem bih poručio predsedniku da je mnogo iskrenih i dobrih ljudi jako naljutio, da se oni sve više udružuju i da ćemo, ako treba, koristiti sva sredstva i preostale promile zdravog razuma u odbrani istine, slobode i pravde. (Aleksa Šorak, student Pravnog fakulteta i poverenik za omladinu Stranke slobode i pravde u Novom Sadu).

Dejan

Prethodnih osam godina teklo je tačno onako kako sam i predvideo. Sretnem tako ponekad nekog drugara iz srednje, pa ga pitam, onako kroz razgovor, „šta sam vam rekao?” A oni samo odmahuju glavom, svesni sada, mada malo kasno, da je moralo drugačije. Naravno, tu pre svega mislim na svoje kolege koje su i dalje ovde u Srbiji jer oni s kojima sam imao najžustrije rasprave tih dana sada su već odavno u Slovačkoj, na Malti, u Nemačkoj, kao i čitava moja porodica, uostalom. I nisu otišli za vreme „žutih lopova”, kako predstavnici vlasti vole da zovu svoje prethodnike. Ne, svi su otišli u poslednje dve godine. Što zbog ugrožene egzistencije, što zbog ugroženog dostojanstva.

Kad je tata kao politički nepodoban dobio otkaz posle smene vlasti, batrgali smo se još nekoliko godina, motali su kablove za Delfi, ali su u nekom momentu odlučili da žive život dostojan čoveka. I meni je sve teže da odolevam njihovom pritisku da im se pridružim tamo negde u Nemačkoj, gde ih još nisam ni posetio, a gde ima više Bagarića nego što je ostalo u svim selima u Vojvodini u kojima nas je bilo.

U ovako postavljenim društvenim okolnostima logično je da samo On može da napravi korak ka smanjenju podela u društvu. On to neće uraditi jer se njegova dominacija javnim prostorom upravo i zasniva na postojanju nekog neprijatelja koji je, tobože, protiv Srbije i srpskog naroda. I to je ono što ga, između ostalog, najviše razlikuje od Zorana Đinđića, s kojim suptilno pokušava da se identifikuje. Zoran je, dragi moj predsedniče, pokušavao da ujedini ljude ZA neke vrednosti i ideje iako svestan da je to teži put. Ti, sa druge strane, pokušavaš da izmisliš neprijatelja, svestan da se kod nas najlakše beru politički poeni na politici „oni su krivi”. (Dejan Bagarić, student, politički aktivista DS).

Gordana

Poslednjih osam godina živela sam kao u ružnom snu. Prvo, pod stalnom pretnjom otkaza od naprednjaka, posle kao otpuštena starija žena koja pokušava negde da se zaposli. Mnoge planirane stvari nisam mogla da uradim, mnoge neplanirane su mi se dogodile. Sve se to odrazilo na prilike u mojoj porodici. Hvatam sebe kako želim da ćutim i da budem sama umesto da se družim s najmilijima. Sestru i sestriće koji žive u Crnoj Gori godinama nisam videla, čujemo se preko mesindžera, a i to sve ređe. Svetla tačka u svemu ovome je činjenica da su moja deca stekla državljanstvo ozbiljne države. Krug mojih prijatelja koji nisu otišli u inostranstvo sveo se na tri osobe u gradu u kojem živim. Dostojanstven život, po mom najdubljem uverenju, moguć je samo u državi koja vodi računa o svojim stanovnicima. U diktaturi dostojanstva nema, čak ni za one koji su na pozicijama moći, a kamoli za nas koji nismo i koje može da nas ko stigne i da ne odgovara. Ne bih predsedniku ništa poručila. (Gordana Perunović Fijat, spisateljica i građanska aktivistkinja).

I kada nas opet budete pitali o poreklu mržnje ili kada samoga sebe jednom budete to pitali, odgovor će biti uvek isti – ništa lično, predsedniče. Jer, u momentu prizemljenja, kao u kultnom filmu Metjua Kasovica iz devedeset pete, za svakog od nas mržnja će postati sasvim suvišna. Dok čekamo pomračenje Sunca i izbore, neka nam bude dozvoljeno da makar u sebi, makar zbog svih nas radije gledamo u nebeska tela nego u ponuđene listiće, ponavljamo i poverujemo, balzakovski, da su od svih rana neizlečive samo one koje zadaju jezik i pogled, podsmeh i prezrenje. Ništa, dakle, bremenito mržnjom po sebi i izvan iskustva.

I ništa lično, predsedniče.

Potpis za foto            Mnogi su otišli iz Srbije: Karta u jednom smeru

Telst je preuzet sa sajta www.novimagazin.rs

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Ništa lično

  1. Avatar

    IZBAVITELJ, SFRJ (SR Hrvatska), horor, 1976

    26 juna, 2020

    Režija: Krsto Papić
    Muzika: Branislav Živković
    https://www.imdb.com/name/nm0002205/

    U srednjoevropskom gradiću događaju se neobične stvari. Pojavljuju se ljudi-pacovi koji, malo po malo, osvajaju vlast, te njegove stanovnike, od skitnice do gradonačelnika, pretvaraju u sebi slične.
    http://kinotuskanac.hr/movie/izbavitelj

    Kao tinejdžer, Izbavitelja sam gledao par godinu nakon premijere, te u filmu nisam prepoznao aluzije na fašizam i komunizam, verovatno zato što u njima nisam živeo. Socijalizam, kakav sam živeo trideset godina, iako kontraverzan, smatram plodonosnijim periodom u istoriji Balkana.
    Drugih, pak, trideset (1990-2020), nešto je najgore što sam mogao da zamislim, tako da dobra horor priča, konačno dobija metaforičko značenje.
    klasik tv 1:23:06
    https://www.youtube.com/watch?v=H2fehDcFtCc

    Treba imat dušu – Atomsko Sklonište, Pula (1982)

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)