Proleteri svih zemalja proučite Marksa do kraja

Zašto su ideje, analize i stavovi Karla Marksa aktuelniji nego ikad?

Dragana Petrov
Objavljeno 02.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Boje crvenog maja

Bauk ekstremno desničarskog populizma ponovo kruži Evropom. Od Baltika i Ukrajine, gde je pojava neonacizma pravdana strahom od ponovne ruske hegemonije, do radikalno-desničarskih stranaka saigrača u koalicionim vladama u Austriji i Norveškoj, Danske, u kojoj Narodna partija trenutno podržava centralno-desničarku manjinsku vladu, do različitih vidova apsolutističkih gubernija, Turske, Mađarske, Poljske, do poljuljane Češke, i sve zaraženijih balkanskih okruga u kojima desničarstvo u pokušaju odbrane status quo poretka ili njegove zle radikalizacije, brani samo jedno: konzervativno patrijarhalni postliberalni kapitalizam, ponovo zahvaćen agonijskom krizom.

Novekovni desničarski populisti nisu isti, ali svi su se pozicionirali negde između uštirkanih košulja desnog centra i zrikavih siledžija s ekstremne desnice. Svi u sloganima imaju dah nacionalizma.

Ove stranke veliku podršku dobijaju od radničke klase, naročito u post-industrijskim oblastima, pa često pribegavaju ekonomskom protekcionizmu i čak nacionalizaciji, koja je proteklih decenija bila više povezivana sa levicom.

Srednja klasa gubi na brojnosti i značaju, pre svega jer se polovinom 20. veka pokazala kao snažan nosilac svih vrednosti welfare state (države blagostanja) te snažni zamajac građanske organizovanosti i pobune, kao snaga koja može ozbiljno da ugrozi ili prevaziđe ograničenja nemilosrdne eksploatacije slobode, rada i čoveka samog, koju kapitalizam nosi u srži.

Svet je danas više podeljen između bogatih i siromašnih nego što je bio pre samo četvrt veka. Deset najbogatijih ljudi sveta kolektivno drže 500 milijardi dolara, što je više nego što većina država proizvede za godinu dana, prema podacima Forbsa.

Ovde Lenjinovo „Šta da se radi?” kao upit postaje ponovo aktuelno. Hoće li narastajuća i modifikovana klasa proizvođača smoći snage i savesti da se organizuje u prekomponovanju devastirajućih sila poljuljanog kapitalizma i na koji način, ostaje ključno pitanje i našeg doba.

Pravda, a ne milosrđe, ono je što nedostaje u svetu – Meri Vulstonkraft, britanska književnica, filozofkinja i  feministkinja.

Ostalo je neupitno da bi osvrt na muke radničkog preživljavanja i borbe, najbolje bilo pretresti kroz proučavanje zasada neprikosnovenog filosofskog učenja Karla Marksa, čija se aktuelnost, uprkos vladajućoj ideološkoj matrici neoliberalnog kapitalizma, ostale najaktuelnija „živa misao” koja se sa ovim gorućim fenomenima već dva veka rve.

Potvrda je i u brojnim intelektualnim odzivima, kojima se svetski teoretičari, ovih dana u okviru obeležavanja dvestote godišnjice od Maksova rođena, vraćaju na promišljanje i odavanje zaslužene počasti.

Iz ličnog odabira preporučujem odličan tekst Janisa Varufakisa iz Predgovora za novo izdanje „Komunističkog manifesta”, Vintage Classics, povodom 200 godina od Marxovog rođenja i izvode iz teksta „Happy Birthday Karl Marx” Jason-a Barker-a, profesora filozofije na Kyung Hee Univerzitetu u Južnoj Koreji i autora eseja Marx Returns, objavljenog u The NewYork Times u okviru obeležavanja važne godišnjice.

Srećan ti rođendan Markse!

Karl Marks je rođen 5. maja 1818. godine u južnom nemačkom gradu Trieru, u slikovitoj vinogradarskoj oblasti doline reke Mozel. U to vreme Trier je bio deset puta manji nego što je danas, sa populacijom od oko 12.000. Prema jednom od Markovih najnovijih biografa, Jurgen Neffe-ru, Trier je jedan od gradova u kojima „iako svi ne poznaju sve, mnogi znaju puno o mnogima”.

Takva pokrajinska ograničenja nisu bila u skladu sa Markovim bezgraničnim intelektualnim entuzijazmom. Retki su bili radikalni evropski mislioci toga doba sa kojima se nije kroz teoretsku raspravu sreo, uključujući njegove nemačke savremenike Vilhelm Veitling-a i Bruno Bauer-a; francuskog „buržoaskog socijaliste” (kao što ga Marks i Friedrich Engels označavaju u svom Komunističkom manifestu) Pierre-Joseph Proudhon-a, i ruskog anarhiste Mihaila Bakunjina.

Marks je 1837. godine odustao od pravne karijere koju je njegov otac, i sam advokat, mapirao za njega i umesto toga krenuo na izučavanje spekulativne filozofije G. V. F. Hegela na Univerzitetu u Berlinu. Moglo bi se reći da je sve bilo odozdo. Duboko konzervativna pruska vlada nije ljubazno prihvatala takvo revolucionarno razmišljanje (Hegelova filozofija zagovara racionalnu liberalnu državu), a do početka sledeće decenije blokirana je karijera koju je Marks izabrao kao univerzitetski profesor.

Ako je ikada postojao ubedljiv slučaj za opasnost od filozofije, onda je sigurno Markovo otkriće Hegela, čija ga je „groteskna kraška melodija” odbila na početku, ali koja ga je ubrzo krenula ulicama Berlina. Kako je Mark priznao svom ocu u pismu u novembru 1837. godine, „želeo sam da prihvatim svaku osobu koja stoji na uglu ulice.”

Kako dolazimo do dvestogodišnjice Marksovog rođenja, koje pouke možemo izvući iz njegovog intrigantnog i aktuelnog filozofskog nasleđa? Šta je upravo Markov doprinos?

Danas to nasleđe izgleda „živo i dobro”. Od preokreta milenijuma pojavljuju se brojne knjige, od naučnih radova do popularnih biografija, široko podržavajući Marksovo čitanje kapitalizma i njegovu trajnu važnost za naše neoliberalno doba.

Godine 2002. francuski filozof Alain Badiou izjavio je na konferenciji u Londonu da je Marks postao filozof srednje klase. Šta je mislio? „Smatram da je obrazovano liberalno mišljenje danas manje ili više jednoglasno u saglasnosti da Markova osnovna teza – da kapitalizam potiče od duboke divizivne klasne borbe u kojoj vladajuća manjina priznaje višak rada radničke klase samo kao sopstveni profit – tačno.” Čak se i liberalni ekonomisti kao što je Nouriel Roubini slažu se da Marksova uverenja da kapitalizam ima ugrađenu tendenciju da se uništi, i dalje ostaje aktuelna.

Ali ovde jednoglasno završava jednoglasnost. Iako se većina slaže sa Marksovom dijagnozom kapitalizma, mišljenje o tome kako tretirati njegov „poremećaj” je temeljno podeljeno. I tu se nalazi Markova originalnost i dubok značaj filozofa.

Prvo, da budemo jasni: Marks stiže bez čarobne formule za izlazak iz ogromnih društvenih i ekonomskih kontradikcija koje globalno kapitalizam podrazumijeva (prema Okfam-u, 82 odsto globalnog bogatstva generisanog 2017. godine otišlo je do najbogatijih, koji čine JEDAN procenat sveta). Međutim, ono što je Mark postigao, kroz njegovu samo-oblikovanu materijalističku misao, bilo je kritično oružje za potkopavanje ideološke tvrdnje kapitalizma da je jedini „takmac” u igri.

U Komunističkom manifestu, Marks i Engels su napisali: „Buržoazija je oduzela specifičnost svakom zanimanju koje se do tada poštovalo. Pretvorio je lekara, advokata, sveštenika, pesnika, čoveka nauke u svoje plaćene radnike.”

Marks je bio ubeđen da će ih kapitalizam uskoro učiniti relikvijama. Napad na to da tehnologija trenutno čini i medicinsku dijagnozu i operaciju, na primer, iznosi argumentom u Manifestu da će ova tehnologija u velikoj mjeri ubrzati „podelu radne snage” i rad u okviru tih zanimanja.

Da bismo bolje razumeli kako je Marks postigao svoj dugotrajan globalni uticaj – uticaj koji je verovatno veći i širi od bilo kog filozofa pre njega ili posle njega – možemo početi s njegovom vezom sa Hegelom. Šta je bilo presudno važno u vezi sa Hegelom što je uočio Marks? Kako je obavestio svog oca, rani susreti sa Hegelovim „sistemom” koji se gradi na sloju nakon sloja negacija i protivrečnosti, nije ga u potpunosti osvojio.

Marks je otkrio da su idealizmi iz poznog 18. veka Immanuela Kanta i Johanna Gottlieba Fichtea koji su tako dominirali filozofskim razmišljanjem u početku 19. veka postavili prioritet – toliko, da bi se stvarnost mogla izvesti kroz intelektualno obrazloženje. Ali Marks je odbio da podrži njihovu stvarnost. U ironičnom hegelijskom zavoju, to je bila potpuna suprotnost. Kao što Mark kaže u svom pismu: „Ako su se bogovi već ranije nalazili iznad zemlje, sada su postali njen centar.”

Ideja da Bog – ili „bogovi” – prebivaju među masama ili su bili „u” njima, naravno nije ništa filozofski novo. Ali, Marksova inovacija bila je da postavi idealističko poštovanje – ne samo  Boga, već  bilo koji božanski autoritet – na glavu. Dok je Hegel prestao da zastupa racionalnu liberalnu državu, Marks išao dalje: Pošto bogovi više nisu bili božanski, uopšte nije bilo potrebe za državom.

Ideja o besklasnom društvu i društvu bez statusa definisana Marksovom i Engelsovom promišljanjem o komunizmu, dovoljno ironično se odrazila kroz klasnu i problematičnu istoriju komunističkih „država” koje su se materijalizovale tokom 20. veka. Još uvek ima mnogo toga da se nauči iz njihovih katastrofalnih urušavanja, ali njihova utemeljena filozofska relevantnost ostaje nesumnjiva.

Ključni faktor u Marksovom intelektualnom nasleđu u našem današnjem društvu nije „filozofija”, već „kritikeö ili ono što je opisao 1843. godine kao „nemilosrdnu kritiku svega što postoji: bezobzirnu kako u smislu da se ne plaši rezultata do kojih stiže i u smislu da se malo boji sukoba sa zadatim autoritetima.” „Filozofi su na različite načine tumačili svet; poenta je da se on promeni”, napisao je 1845. godine.

Rasna i seksualna represija dodata su u dinamiku eksploatacije klase. Pokreti socijalne pravde poput Black Lives Matter i #MeToo, duguju Markovom učenju kroz njihovo neapologetsko ciljanje „večnih istina” našeg doba. Ovakvi pokreti prepoznaju, kao i Marks, da su ideje koje vladaju svakim društvom ideje vladajuće klase i da je preokret i tih ideja fundamentalan za pravi revolucionarni napredak.

Postali smo naviknuti na mantru da, da bi se učinile društvene promene, prvo se moramo i sami promeniti. Ali prosvetljenje ili racionalno razmišljanje nije dovoljno, pošto su ustaljene norme razmišljanja već iskrivljene od struktura „muških” privilegija i društvene hijerarhije, koje sežu čak i do jezika koji koristimo. Promena tih normi podrazumeva promenu samih osnova društva.

Navodeći Marksa, „ni jedan društveni poredak nikada nije uništen pre nego što su  u njemu maksimalno razvijene sve proizvodne sile, a novi nadređeni proizvodni odnosi nikada ne zamenjuju stare pre nego što su materijalni uslovi za njihovo postojanje sazreli u okviru starog društva.”

Prelazak u novo društvo, gde odnosi između ljudi, a ne odnosi kapitala, konačno određuju vrednost pojedinca, verovatno se pokazuju kao zadatak. Marks, kao što sam rekao, ne nudi formulu jedine veličine odgovorne za donošenje društvenih promena. Ali on nudi moćnu intelektualnu osnovu za tu promenu. Na toj osnovi nam je predodređeno da ga citiramo i testiramo njegove ideje, sve do konačnog ostvarenja društva koje je on zagovarao, a koje sve veći broj nas sada želi.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)