Četrnaesti put se u Beogradu nezadovoljno građanstvo prošle nedelje prošetalo prestonicom, nastavljajući da negoduje, kao i u preko šesdeset gradova Srbije, uglavnom protiv sve većeg urušavanja države, koja je jedan od garanta da zajednički, organizovani život može kako-tako da se održi. Urušene institucije, korupcija, sve veće nasilje i uzurpacija javnog, političkog života, prelivenog u uske interesne rukavce jedne partije, koja sve teže iluziju o masovnosti i popularnosti glumata i u sopstvenim redovima, i osećaj gubljenja slobode, glavni su pokretači narastajućih protesta.
Prošlonedeljni protesti su bili i povod da se setimo 9. marta 1991. godine, i dobar potsetnik da kritička svest „kojoj je prekipelo” već 28 godina ovde pokušava da izbori minimum normalnih uslova za građanski život. Od studentskih demonstracija 1996, do činilo se prelomnih petoktobarskih 2000. godine, i onda sve učestalijih, različitog intenziteta i uglavnom razočaravajućih „protesta protiv Diktature, „Ne da(v)imo Beograd”, pa do današnjih koje su otpočele pod sloganom „Stop krvavim košuljama” nakon napada na opozicionog političara Borka Stefanovića, i do danas traju pod radnim nazivom „Jedan od 5 miliona”.
Na poslednjem pančevačkom protestu, susret sa prijateljicom iz srednjoškolskih dana i njena konstatacija da je tu sa šesnaestogodišnjim sinom, kome su ovo prvi građanski protesti, vratilo nas je u bolnu misao da smo ja i ona u „šetanju” evo već više od dvadeset godina, a da smo malo šta za uvrat izborile. On je vidno entuzijastičan i komentariše kako su ovo „pravi zahtevi” i veruje da protest uskoro mora da da neki vidljivi pomak u rešavanju nepravde u društvu, zbog koje smo prvenstveno tu. Obe se pogledom dogovaramo, da ne analizairamo situaciju i očekivanja.
Kasnije u druženju nas par večitih šetača podsećamo se da smo se srele „burnog i obećavajućeg 5. oktobra”, u mimohodu na sahrani Zorana Đinđića, na protestima „Stop Diktaturi”, u šetnji za podršku Saši Jankoviću, gotovo redovno na tribinama Građanskog saveza i sada kao „jedne od pet miliona”. Pretresamo ko je sve odustao od protestovanja i „građanske stvari” i zašto: njena mama nakon vere da će magična formula „belih listića” da reši nemoguće, roditelji jednog od prijatelja posle razočarenja u Ljubišu Preletačevića Belog, a jedan od prisutnih još od davnog vatrenog i zavodljivog govora Mlađana Prepodobnog Dinkića davne 1999. godine koju je održao na „Preobraženskom mitingu” ispred Savezne skupštine, ona nakon „grubog i nepotrebnog” prozivanja Sergeja Trifunovića na poslednjem protestu u Novom Sadu, a i ja u dilemi zbog sve češćeg uključivanja desničarskih glasnogovornika, iz nažalost jednog dela ešalona u okviru Saveza za Srbiju.
Prebiram šta smo sve od nade, pokušaja i razočarenja preturili u svojim „građanskim pokušajima” preko leđa, glave i svesti za ovih dvadesetak godina: građanski rat, raspad Jugoslavije, diktatorski režim Slobodana Miloševića, petooktobarski pokušaj promene, ubistvo Zorana Đinđića, dosovsku mimikriju, demo(no)kratsku lagariju, i sada potpuno urušavanje države i njenih institucija. Šta sve nije jurišalo na pokušaj uspostavljanja osnovnih elemenata građanskog društva i demokratije: ohlokratija, uskostranačke oligarhije, nesprovođenje lustracije, narastajuća korupcija, devastirajuće privatizacije, pogubno nerazumevanje geostrateških svetskih procesa, i primarno nemogućnost definisanja zajedničkog ideološkog i etičkog sistema vrednosti.
Predispozicije za stvaranje minimalnih uslova za demokratsku državu i građansko društvo – uz potpuno urušavanje svih segmenata države, njenog institucionalnog i pravnog okvira, devastiranja obrazovnog, zdravstvenog, ekonomskog sistema, nedostatak slobodnog medijskog prostora, negativna demografska kretanja i ogromna ekonomska emigracija, uz stravične podatke o stepenu osiromašenja i dvotećinskom funkcionalnom (ne) pismenosti stanovništva – gotovo ne izgledaju ostvarive.
Može li ovo uslovno šesto veliko gibanje narodnog nezadovoljstva, za poslednjih gotovo trideset godina, proizvesti neophodne promene zacrtane u zahtevima: zaustavljanje rastakanje države, obezbeđivanje uslova za fer i nepristrasne izbore, sprovođenje lustracije i uspostavljanje ustavnog i pravnog poretka na demokratskim osnovama? Šta je različito u odnosu na predhodne pokušaje protestnih zahteva i promena? Da li će uobičajeni bauci: strah, malodušnost, nedostatak lične i javne hrabrosti i morala, znanja i solidarnosti pojesti mogućnost da se ukloni ovaj privid državnog i građanskog života, da se uklone večiti demonski igrači sa političke scene i povrate osnovni uslovi za normalan život?
Hoće li i ovi protesti izroditi nekog od razočaravajućih politički figura i opcija koje su se kao i na predhodnim pojavljivale kao mogući vesnici bar nečeg novog (kao što su to u predhodnim za ne mali broj nezadovoljnih bili Saša Janković, Ljubiša Preletačević Beli, svojevremeno G 17 i „Dosta je bilo” ili građanski pokreti i inicijative poput „Ne davimo Beograd” ili Savez slobodnih građana)?
Šta može da protivno ovim avetima i babarogama, koje prete da ustraše građanski protest, izazove potrebu da se kaže dosta!? Dosta sa životarenjem ne u sapunici i rijalitiju, već u pornografiji, dosta sa vređanjem sopstvene inteligencije, iskušavanjem granica trpljenja i podnošenja, sramota što živite u zajednici u kojoj život, sigurnost, posao, sloboda i pravo nisu zagarantovane, društvu koje je u vrhu tabele po femicidu, broju poginulih na radnom mestu, stopi siromaštva, korupciji, neprocesuiranom kriminalu i nasilju , a na dnu po slobodi medija, pismenosti ili korišćenju modernih tehnologija?
Možda potrebu da se izraste u građanina napadaju bauci spolja: narastanje populizma i elementi fašizacije širom Evrope, „svakosatno klepetalo” u ulozi presednika i u najmoćnijoj državi sveta, sve učestalije osipanje teškom mukom izvojevanih demokratskih principa i sloboda i pokušaj poništenja dragocene individualne odluke i akcije i veličanje kolektivističkog duha?
To su iskušenja koja su čekala na pragu formiranje građanske svesti ma gde ona izrastala. Možda je građanski duh u sebi jednostavno testirati samoodređenjem u prijemčivost ka sjajnom lajt motivu „Peščanika” i reći: „Ako ti je dobro, onda ništa”!!