Zaposlen sam na fakultetu i često čujem pitanja: šta se dešava, kakva je situacija? U poslednjih nekoliko nedelja malo je reći atmosfera je veoma napeta. Neretko se može čuti mišljenje da su naspram nas ljudi koji su zarad svojih sebičnih ciljeva i voljni i sposobni ići dotle da unište Univerzitet. Svi na fakultetu su na udaru, ali smo takođe svi svesni da nema povratka unazad jer bi to bio sunovrat u Ćacilend, pa su česti predlozi da borba postane još radikalnija.
Naša radna mesta su neizvesna, plate drastično (pritom besmisleno i nelegalno) smanjene, a sada i studenti dolaze u situaciju da plate ozbiljnu cenu. Odgovorni ljudi sa osećajem empatije će svakako razmatrati da li može da se nađe neko solomonsko rešenje da naši studenti ne izgube godinu i ako je to uopšte moguće, kako bi ono izgledalo.
Goreopisani rolerkoster osećanja prati i moja razmišljanja na ovu temu, a ističem i da je sve u ovom tekstu isključivo moj lični stav. Iako smo svi u istoj situaciji, nemamo svi iste resurse na raspolaganju. Kao što smanjenje plate ne pada isto kolegama koji izdržavaju još nekoga, žive kao podstanari ili sa kreditom, tako ni gubitak godine nema istu težinu za studenta koji živi sa roditeljima i nema nikakvih dodatnih materijalnih obaveza, naspram drugih studenata koji nemaju sreću da kroz studije idu sa tim vidom rasterećenosti.
Međutim, postoji još jedno suptilnije raslojavanje koje pogađa naše studente nevidljivo na prvi pogled. Pretpostavimo da naš neprijatelj u nastupu elementarne ljudskosti i čudesno skrivanog poštenja ispuni sve studentske zahteve. Studenti bi morali da nadoknade zimski semestar, polože ispite, odrade ceo letnji semestar (što u slučaju mog fakulteta podrazumeva i praktične vežbe koje moraju da uspeju), da bi ih nakon novog seta ispita, pored vrelog jula i avgusta provedenih u učionicama, dočekala nova školska godina u oktobru.
Siguran sam da su mnogi studenti sposobni da izvedu ovakav program, ali mi iskustvo u radu sa njima govori da će mnogi izgubiti trku sa ovim tempom i pre ili kasnije obnoviti godinu. Izbor bi bio između toga da li će pregoreti ili se razočarati, ali nije na odmet zapitati se i da li je gubitak godine tako tragičan ishod? Studenti na Hemijskom fakultetu studiraju u proseku između šest i sedam godina. Ne želim da kvarim decu, ali i ja lično sam studirao devet godina, pa sam svejedno uspeo da doktoriram, objavim dvadesetak radova, a sudeći barem prema studentskim anketama ni predavanja mi nisu tako loša.
U kakvoj god se situaciji nalazili ne smemo dve bitne stvari izgubiti iz vida. Za sve naše probleme, od gubitka godine, neplaćenih rata kredita, pa do potencijalnog gašenja fakulteta kriv je pre svega onaj koji uporno odbija da ispuni studentske zahteve. Pri tom su u pitanju vrlo razumni zahtevi, od početnih da se u potpunosti rasvetle okolnosti i korupcija koji su doveli do smrti 16 ljudi, do onih da se kazne svi koji su fizički nasrtali na građane koji su u tišini 15 minuta odavali pomen ubijenima. Skupina iole poštenih i pristojnih ljudi bi se utrkivala da dobrovoljno ispuni sve sa spiska studentskih zahteva, a mi se sa nesrećnicima natežemo mesecima i kalkulišemo koje su nam opcije protiv ljudi koji deluju kao da im nije strana ideja da stave tačku na visoko obrazovanje u sopstvenoj zemlji.
Nasuprot našoj opravdanoj potrebi da mračimo, gubimo iz vida jednu važnu stvar. U ovoj borbi protiv nesveta mi posle tako dugog vremena konačno pobeđujemo. Ljudi na koje je pala nadstrešnica nisu jedini koje je ubila korupcija. Setimo se bebe i posade helikoptera koji su stradali zato što su se ministri ponašali kao da su iznad zakona i pravila. Kako se ta afera završila? Nenadležni je lupio šakom o sto, uzviknuo ne dam XYZ, a svi mi koji smo u šoku posmatrali trijumf nepravde smo se osećali kao izolovana sekta okružena prividnom većinom ljudi koje nedodirljivost vladajuće kaste uopšte ne uzbuđuje (ako joj već ne pripadaju).
Ovaj put situacija stvarno jeste drugačija. Protesti su bili toliko uspešni da je prekaljeni partijski kadrovik postavljen da što efikasnije sprovede veliku Ekspo pljačku primoran da preda ostavku. Zamenio ga je običan pijun na mestu premijera bez ikakve težine u stranci. Čak je i imenovanje novog ministra Osvete jedan iznuđen potez i znak slabosti. Šta god mislio o prosečnom SNS biraču, stvarno ne mogu da poverujem da sa oduševljenjem prihvata da je za ministra izabran profesor koga prati niz ozbiljnih optužbi za seksualno uznemiravanje studentkinja, snimci TV debata u kojoj zvuči kao prostak veći čak i od predsednika, na stranu slike na kojima kopa nos ili nosi odelo sa ispasanom košuljom jer nije u stanju ni da se pristojno obuče. Pre godinu dana bih imenovanje ministra koji je u startu toliko kompromitovan tumačio kao neviđenu aroganciju, ali sada ona naprosto deluje kao slabost. Da Nenadležni ima nekog boljeg, a voljnog da se obračunava sa prosvetom, njega ili nju bi i postavio na mesto ministra, međutim, nema nikoga do ovog tragičnog izbora.
Naš neprijatelj nikada nije bio slabiji, gubi kontrolu i nad svojim ponašanjem i nad postupcima, srlja iz greške u grešku, a saveznici polako počinju da ga napuštaju. Kako god izgledala budućnost desila se još jedna fantastična promena. Solidarnost je promenila stranu. Ako bismo se malo udubili u sve izbore do sada primetili bismo da Nenadležni na njima dominira, ali ni na jedne od njih nije izašao i dobio ih sam. Uvek je išao u koaliciji sa dvocifrenim brojem sitnih stranaka i lokalnih šerifa (od Krkobabića do Palme), a onda bi čak i pored apsolutne većine pravio koaliciju sa Dačićevim SPS-om.
Još je fascinantnije koliko se kišobran Nenadležnog pruža van njegove ogromne stranačke mašinerije. Pod njega bez problema staje i osuđeni ratni zločinac Šešelj dr Vojislav i bivši direktor YUCOM-a Milan Antonijević, složno (su)deluju ultrakonzervativna Milica Zavetnica i svojevremeno redovna gošća Peščanika prof. Srbljanović. I pored neprekidne povike na „žuti ološ” u istoj ekipi su se našli ni manje ni više bivši predsednik Demokratske stranke, sada ambasodor Šutanovac i prvoborac JUL-a Vulin. Isto ime na biračkom listiću zaokružuje i kum u meklarenu i stanovnik nehigijenskog naselja čiji je glas kupljen za par litara ulja ili nekoliko hiljada dinara. Isti ljudi bez problema na skupovima (koji su doduše u poslednje vreme sve češće ograđeni) tapšu i Šrederu i Putinu.
Kao što u psihologiji navodno postoji nešto što se zove mračna empatija, tako i ovde na delu imamo jednu mračnu solidarnost koja je sa natprirodnom lakoćom uspela da u neprobojni monolit spoji naizgled nespojivo. Nju kao poseban kvalitet prepoznaju u svim centrima moći na zapadu koji prstom nije pomakao da nam pomogne u borbi za normalnu državu i dostojanstven život. Međutim, nakon više od decenije beznađa, konačno se u našoj zemlji nešto suštinski menja.
Naši studenti su stigli i do Novog Pazara i do Strazbura, organizovali su najveći miting ikada u istoriji ove zemlje, ali i bezbroj skupova u zanemarenim mestima u kojima se nikada nije protestvovalo. Građani se utrkuju ko će više da umesi, donira ili obezbedi smeštaj za studente, a sa suzama u očima ih svugde gde se pojave dočekuju kao oslobodioce od okupatora. Dobili smo mreže solidarnosti za pomoć nastavnicima u blokadi, tužioci i sudije su prvi put kolektivno protestvovali protiv devastacije svoje profesije, veteran iz ratova ’90-ih je izgovorio selam alejkum, ispraćeno izvinjenjem i potrebom za iskupljenjem za mnoga zlodela koja je RTS trovačnica svojevremeno zamesila.
Do studentskih protesta živeli smo u zabludi da je sebični, nezainteresovani, poluobrazovan ćaci naša norma i naša realna mera, sa izuzecima koji samo gledaju kako da se spasu iz sredine na putu samouništenja. Zato i dalje ne možemo da prestanemo da se čudimo koliko je među svima nama (a pogotovu kod najmlađih) sveprisutna pamet, duhovitost, neverovatna sposobnost za organizaciju, tolerancija i gorepomenuta izuzetno važna solidarnost.
Teško je isprva pojmiti koliko je ova pobeda presudna. Studenti su bez preterivanja, spasili dušu ove zemlje i to će pre ili kasnije dati opipljive rezultate. Zna to vrlo dobro i Nenadležni, zato se toliko nervira. Nema sumnje da će mu još svašta podlo padati na pamet što će zaostali deo njegove sve tanje povlašćene kaste sa manje ili više entuzijazma nekako sprovoditi u delo. Ali stvarno više ne verujem da će pristojni deo našeg društva (za koji smo se iskreno iznenadili da je ujedno i većinski) sve to prihvatiti i u tišini dopustiti da se dešava. Ako sam u krivu, onda su stvarno više nevažni i Univerzitet i Fakultet i školska godina.
