Muke veronauke

Na tim časovima, meni se čini, najviše se uče molitve na stranom jeziku (SPC ne priznaje Vukovu reformu) i svakojaki rituali (najčešće paganskog porekla), koji su vezani za crkvene praznike. Za dve decenije veronauke ja ne primećujem porast hrišćanske svesti u svakodnevnom životu naroda, naprotiv

Objavljeno 22.11.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Početkom novembra sastali su se najduhovniji ljudi ove zemlje da svečano i radno obeleže dve decenije veronauke u srpskim školama. Zaključili su da veronauka treba ponovo da bude predmet, a ne program. Nivo duhovnosti je, očigledno, proporcionalan nivou arogancije, jer nikom od njih nije palo na pamet da se malo raspita o tome zašto je ranije veronauka bila predmet, pa je pre par godina postala „samo” program. Lako je razumeti, ako te zanima funkcionisanje prosvetnog sistema. Naše ministarstvo je godinama kršilo zakon, koji je samo donelo, o broju časova na nedeljnom nivou. Da bi realizovali veći broj časova od propisanog maksimuma, a da je u skladu sa zakonom, neke predmete su nazvali programima. Broj časova je ostao isti.

Cenjeni umovi su imali zahteve i u vezi rasporeda, odnosno, traže da časovi veronauke ne budu poslednji (to valjda treba da bude hemija ili, još bolje, vražja biologija). Tražili su i izjednačavanje statusa veroučitelja (kojih je u zemlji preko 2000) sa ostalim nastavnim kadrom. Možda bi to i imalo smisla kada bi im plate obezbeđivala SPC, a to se ne spominje, ili kada bi Ministarstvo prosvete, koje ih finansira, imalo uticaja na planove i programe veronauke, a nema. A i prosvetna inspekcija ih ne kontroliše, ne moraju da polažu za licencu, ni da pohađaju seminare. Metodika i didaktika se veroučiteljima samo „javi” u snu, valjda, ne znam, ja sam, eto, morala da učim.

Patrijarh je jako zabrinut zbog podatka da časove veronauke pohađa manje od pola miliona učenika u državi. Volela bih da se on malo zamisli nad činjenicom da se smanjio broj dece u školama, a ne izbor veronauke kao predmeta. Od kada smo počeli da pitamo za mišljenje njega i njegove, rapidno se smanjuje površina i broj stanovnika zemlje u kojoj živim.

Tokom poslednjih tridesetak godina vraćamo se „korenima” i na tom putu su nam neophodni popovi. Oni su nadležni organi za ispisivanje putokaza. Demokratski izabrane vođe pored sebe moraju imati nekoliko šerpasa u mantijama, da ne bi slučajno zalutali.

Taj trend je počeo s Miloševićem, a nastavio se sa snimcima iz Vukovara i Bosne gde su popovi u društvu Arkana, Mladića i ekipe. Tako su do danas ostali obavezna ikebana svakom Palmi, Aci Lukasu, ili snabdevaču kokaina dotičnog pevača. Ako imaš sliku s popom, niko ne može da sumnja u tvoje srpstvo, pa tako možeš da kradeš državne pare, diluješ drogu, siluješ klinke, kolješ ljude… Jednostavno rečeno: „Radi šta hoćeš i vodi popa sa sobom”. Moraš samo da platiš i crkva ti onda potvrdi adekvatan nivo srpskog DNK u krvi, što znači da ti niko ništa ne može zameriti.

Naravno da u SPC-u i dalje ima veliki broj divnih ljudi koji su posvećeni svojoj pastvi, ali nekontrolisan priliv novih kadrova i negativna selekcija su učinili svoje. Pri tome, država ih štiti od bilo kakve kritike u javnosti, a zakon države za njih ne važi, pa mogu da govore i rade šta hoće. Za dokazanu pedofiliju nisu odgovarali, za ozbiljne krađe iz crkvene kase (koja se puni našim novcem: dobrovoljnim donacijama, ili iz budžeta države) niko nije odgovarao, za javnu podršku ratnim zločincima i kriminalcima niko nije odgovarao, za negiranje kovida i odgovornost za ko zna koliko smrti niko nije odgovarao… spisak velikih grehova predstavnika SPC je poduži.

Već smo zaboravili lik toplog čikice koji iskreno propoveda hrišćanski mir i ljubav među svim ljudima, jer takvi nisu adekvatni borci za srpstvo. Sveštenici koji se eksponiraju moraju biti vojnici na zadatku. Zadatak im je da nas sve pretvore u „prave” Srbe i da pri tome skupe još para.

Plašim se da je i veronauka samo instrument u projektu spremanja Srpčadi za srpstvo, ako može, i pre no što ih opismenimo. Na tim časovima, meni se čini, najviše se uče molitve na stranom jeziku (SPC ne priznaje Vukovu reformu) i svakojaki rituali (najčešće paganskog porekla), koji su vezani za crkvene praznike. Za dve decenije veronauke ja ne primećujem porast hrišćanske svesti u svakodnevnom životu naroda, naprotiv.

Moje tumačenje Isusovih ideja je u mnogome drugačije od onoga što sveštenici demonstriraju. On je govorio (ako je to govorio i ako je uopšte postojao) o ljubavi i praštanju, o zajedništvu i pomaganju nemoćnima i siromašnima. Isusa doživljavam kao reformatora, koji je svakog čoveka vrednovao i cenio jednako, bez obzira na poreklo i ekonomski status, promovisao je toleranciju i razumevanje. Oni koji danas treba da rade u njegovo ime liče mi na sveštenike koje je on žestoko kritikovao zbog licemerja i srebroljublja.

Zbog toga mislim da najstarija institucija u zemlji, koja ima veliki uticaj i ogromnu ekonomska sredstva, svoju moć koristi u suprotnosti sa Isusovim učenjem. Volela bih da se oni malo prisete svojih korena, umesto što sve nas vraćaju u svoj izmaštani srednji vek.

One Comment to: Muke veronauke

  1. Man On The Moon

    24 novembra, 2021

    Vera je jedno, crkva nešto sasvim drugo.

    Pojašnjavajući tekst pesme Gubim veru Majkl Stajp je naveo da nije religiozan čovek. Ipak to mu nije smetalo da napiše predivnu pesmu o veri.
    Losing My Religion
    http://lyricstranslations.com/prevod/pesme/r-e-m-losing-my-religion

    Ne tako davno viosko pozicioniran sveštenik Katoličke crkve, zaboravih ime, gostujući na našoj televiziji je pojasnio kako je ista opstala. Naime crkva se tokom istorije duge dva milenijuma, bilo da su u pitanju osvajači ili diktatori, nikada nije otvoreno konfrontirala s aktuelnim vlastima.
    O grupi kroz završni čin
    https://inmedija.rs/deset-godina-od-razlaza-grupe-r-e-m/

    Pesma Čovek na Mesecu je izdvojena zbog simbolike s Isidorinim tekstom. Predstavljajući oruđe u rukama umetnika ona se poigrava s fikcijom i zbiljom, te razračunava s uvreženim često negativnim shvatanjima.
    Man On The Moon (1992)

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)