Sve boje vremena

Nikola Petkov
Objavljeno 10.11.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Lagani vetar donosio je svežinu iz stoletnih šuma na plodne oranice i sočne livade. Voće je dozrelo, a vinogradi svojim obilnim rodom darovaće nam novo mlado, mirisno vino. Kukuruze smo obrali, rakiju ispekli, žito posejali i zimnicu spremili. Sa visina oglašava se orao, a laste svojim letom presecaju nebo dozivajući jato na put. Iz daljine tutnji, sprema se nevreme. Našem miru i spokoju bliži se kraj.

Širokim drumom dolazi bučna, crna kolona. Naoružani do zuba, mračni, zapušteni i spremni na svađu. Vođa na konju, pop za njim, ostali hodaju raštrkani po putu. Rakija u glavi, psovka u ustima, pečenica na bajonetu. Našeg starog, dobrog popa odmah su oterali. Primljeni su kao svaki gost i ostali kao da su oduvek tu. Dođe i zima. Oni u kuću, mi u štalu sa stokom. Pojeli su i popili sve što su našli, ispipali žene, a kad su krenuli na devojke pade prva krv. Poklaše nas i odoše. Nekoliko preživelih staraca prikupili su decu sakrivenu po šumama, nahranili ih i održali parastos za sve postradale duše. Iz daljine je grmelo.

Oluja je besnela godinama. Kada se vreme konačno smirilo iz popaljenih šuma, sa opustošenih brda i porušenih sela dođoše crveni. Krvavi i iznemogli od bitaka, ali voljni da grade novi svet. Zajedno smo podigli porušeno, izgradili bolnice i škole, naučili da čitamo i pišemo. Crveni su doneli nove zakone i pravila, nešto od toga nam se dopadalo – nešto ne. Vremenom smo shvatili da i među crvenima ima crnih. Vešto prikriveni sumnjivim zvanjima i lažnim ugledom, igrali su svoju staru igru. Neistinama i falsifikatima gradili su svoj mračni svet iskrivljenih vrednosti i za sobom ostavljali krvave tragove. Sa komšijama su se odmah posvađali, rođaci su ih izbegavali, a deca otišla.

Kada su nam svi okrenuli leđa, došli su plavi. Izgledalo je kao da se oluja smirila i zavladao mir. Ipak, mi smo znali da bi to mogao biti samo privid. Stari igrači su opet na terenu. Ovog puta u žutim odelima. Točak istorije se opet zavrteo i već viđena igra laži, podmetanja i otimanja po ko zna koji put pokrenuta. Novi zakoni, nova pravila, nove pljačke… opet smo ostali bez ičega. Plavi su to sve nezainteresovano posmatrali sa strane, a mi smo bili nemoćni da bilo šta promenimo. Iscrpljeni i izmrcvareni od vekovnih sukoba, odustali smo i predali se.

Sve je to bilo samo pretvaranje, igra i gluma. U poslednjem činu predstave svi su tu. Crni, crveni, plavi i žuti. Svi su u sukobu i svi igraju istu igru, pri tom sarađuju ne bi li ostali na sceni. Nas odavno nema u toj predstavi tako da je oni igraju samo radi sebe. Više ni boje ne prepoznajemo. Ili smo postali daltonisti ili se od prljavštine boje ne vide. Ne znam koliko ćemo još izdržati da gledamo sve ovo iznova. Možda ćemo morati da odemo odavde.

Stoletnih šuma više nema, posečene su. Jaki vetrovi isušuju oranice, sočne livade i vinogradi zarasli su u korov. Reke smo zatrpali otpadom, a preostale ribe sjajno napreduju jedući naše fekalije. Uspeli smo. Nemamo ništa, a imamo sve jer nam ništa i ne treba. Deci nećemo ništa ostaviti, jer ionako nisu ovde, a neće ni biti. Prodaćemo sve i uživati u životu. Ili u novoj predstavi života. Realističnom imaginarijumu neoliberalnokapitalističkog daltonističkog kaleidoskopa.

Ostavi komentar

  • (not be published)