Nada i strah

Dušan Genc
Objavljeno 18.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Sa nadom sam krenuo na taj put. Ili bolje reći sa velikim očekivanjima. Stvaralačka blokada traje već izvesno vreme i ne nazire joj se kraj. Nisam veliki pisac, tek neko čije se knjige prodaju, čime je izdavač zadovoljan, pa očekuje sledeću knjigu u dogovorenom roku. Imao sam osećaj da ću dolaskom u glavni grad da pronađem priču, da će se energija obnoviti u susretu sa mestima na kojima je pre četrdeset i više godina prosto vrcala, nošena ambicijama dvadesetogodišnjeg studenta velikih, ali maglovitih planova.

Dan je bio idealan. Sunčan. Dan kad ti srce zaigra od sreće čim se probudiš, a ne znaš zbog čega je tako. Nisam pogrešio pomislih, dok sam sa mosta posmatrao konture prestonice, kao ono kad sam pre toliko godina pun očekivanja zakoračio u veliki grad koji je mnoštvom ljudi i mogućnosti toliko obećavao. Isti osećaj ushićenja mi je ispunio grudi kad sam ugledao visoke zgrade i odblesak sunca od zastakljenih fasada. Pomalo neodlučno sam zastao izašavši iz stanične zgrade, ostavivši iza sebe gužvu i vrevu na peronima. Ovde na ulici, dočekala me je slična gungula; mnoštvo pešaka i automobila. Da pođem gradskim prevozom ili taksijem do centra? Ipak se odlučih da krenem pešice. Pre podne je, nisam ograničen vremenom niti nekakvim obavezama, čitav dan je predamnom. Bacih pogled preko ulice. Prizor je donekle drugačiji. Ili potpuno drugačiji. Platani su tu, doduše mnogo veći, debljih stabala, razgranati, ali nema crvenih kioska PKB-a gde smo kupovali vruće mirisne viršle ogladneli od putovanja. Odmahnuh rukom. Nisam baš toliko gladan. Pođoh niz ulicu. Lepo vreme je izmamilo ljude na trotoare. Ili je svakog dana tako? Odavno nisam pešačio beogradskim ulicama. Život u provinciji te uspori, umrtvi. Prijala mi je ova promena. Duh velegrada mi prosto dade krila. Osvrnuh se za devojkom u tesnim farmericama koja se mučila da zadrži vilikog psa. „Miran, Reks” pomalo molećivo mu se obratila dok je sitnim koracima trčkala za njim vukući k sebi kratak povodac. Dok je devojka sa psom nestajala u gomili, zastadoh pred malo uvučenim ulazom u zgradu. Ovde je bio bioskop, pomislih, pokušavajući da se setim naziva filmova koje sam tu gladao. Gle! Bife pored još uvek postoji, obradovah se. Svratih na piće. Ambijent skoro isti. Tri stola zastrta kariranim stolnjacima, šank nasuprot ulaza i pult s leve strane u visini laktova pričvršćen za zid. Relikt prošlosti. Sredovečna konobarica u borosanama donela mi je rakiju što se uklopilo u moj prethodno zapažanje. Mislim na relikt i borosane. Pokušah da izračunam da li je konobarica mogla da radi isti posao pre četrdesetak godina dok sam oslonjen na dasku pulta kroz otvorena vrata gledao ljude koji su na stajalištu ispred čekali autobus. Verovatno je u to vreme sa drugaricama igrala lastiš ili školice, pomislih i nasmejah se. Autobus se uz škripu zaustavi na stanici. Nije to bio zeleni lejland GSB-a, koji bi malo poskočio uvek kad bi automatski menjač promenio brzinu, već neki šareni autobus na kome je pisalo Perović trans. Ispih piće. Ugrejan asfalt trotoara mi je ponovo promicao ispod nogu. Jasnog cilja nisam imao. Koračao sam vođen nekim neobjašnjivim unutrašnjim nagonom, ali posle izvesnog vremena mogao sam da primetim da je trasa na neki način određena. Davno određena. Ulice, raskrsnice, zgrade, prepoznavao sam nekad lakše, nekad teže, nekad uopšte ne, no bez sumnje sam se kretao stazama prošlosti, putem kojim sam svakodnevno pre toliko godina žurio na fakultet. Valjda je fakultet još uvek na istom mestu, uputih sebi duhovitu opasku, jer me dobro raspoloženje nije napuštalo.

Kad zakoračih u Vasinu ulicu, uočih jedva primetnu promenu. U mnoštvu prolaznika bilo je više mladih lica. Nasmejana, ukrašena onom bezbrižnom mladalačkom lepotom, ta su lica donosila novu veseliju atmosferu. Uskočih bez ustezanja u tu užurbanu reku mladih ljudi koji su išli prema filozofskom, filološkom ili PMF-u, i kao da se podmladih. Imao sam osećaj da pripadam njima, da sam deo te bezbrižne i poletne družine.

„Hej! Kuda ćeš? Pa, fakultet nije tamo”, zapitah se kad iz Vasine skretoh u jednu od poprečnih ulica. Odgovor stiže kad se posle stotinak metara zaustavih ispred kafanice u kojoj smo sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka bili česti gosti. To zapravo i nije bila kafana, već nešto između snek bara i kafane. Kad uđeš sa ulice, to bi mogao da bude snek bar ili bistro. Sa desne strane tri stola, levo zastakljena rashladna vitrina i šank. Na kraju prostorije stepenice koje vode u podrum, gde je bilo nešto više stolova tako da bi se to moglo nazvati kafanom. Tu smo često svraćali da na brzinu nešto prezalogajimo, ili se uz piće upustimo u višesatne kafansko-filozofske rasprave.

Još s vrata bacih pogled u rashladnu vitrinu. Meni je ostao nepromenjen. Hladan prebranac, kolenica spremna za kuvanje i ren u teglici. Naručih rakiju i prebranac, siđoh u podrum i vratih se u prošlost.

Sedeo sam za stolom posle prvog položenog ispita, gledao u zidove koji su bili išarani mnogobrojnim potpisima stalnih gostiju i ispijao komovicu. Čekao sam da sa njom podelim radost. Ja brucoš čekao sam nju sa završne godine. Upoznali smo se baš ovde odmah na početku prvog semestra. Bili smo u većem zajedničkom društvu. Odmah mi je zapala za oko. Lepa, plava, vitka, zapravo mršava do krhkosti, sa zagonetnim osmehom na licu.

„Položio sam”, rekoh ponosno kad je sela šireći miris jorgovana oko sebe.

„Pa naravno bebice, ti si mali Anštajn”, pokroviteljski mi je uzvratila i nežno mi uklonila čuperak kose sa čela.

„Sad znam kako su se osećali Rusi nezaustavljivo goneći Švabe prema Berlinu”, nastavih priču u euforičnom raspoloženju. „Ja sam pobednik i ništa me ne može zaustaviti. Na Berlin!”, uzviknuh. Konobar koji je upravo doneo prebranac, začuđeno me pogleda, a onda odmahnu rukom naviknut na ponekad čudno ponašanje studentarije. A ja, ne obraćajući pažnju na njega, zadovoljno onjuših tanjir i bacih se na jelo. Pasulj mi je prijao i sa uživanjem zadnjim zalogajem hleba obrisah ostatke crvenkastog softa. Uputismo se u njen stan. Da proslavimo. Još na stepenicama je zagrlih oko struka i dlan udobno smestih na njen pomalo koščat, ali ipak zaobljen kuk, zamišljajući polumrak sobe i njene konture dok se svlači.

* * *

„Izvolite gospodine. Vaš prebranac. Da li želite još jednu rakijicu ili možda nešto drugo?”, vrati me u sadašnjost konobar sa podočnjacima i umornim osmehom.

„Može. Pivo… i paradajz salatu”, uzvratih hvatajući nož i viljušku.

„Odmah stiže, komšija”, upotrebi već zaboravljeni izraz prisnosti osoblja i stalnih gostiju, konobar i požuri uslužno. Dok sam razmišljao da li da sačekam salatu ili da počnem da jedem, zapahnu me miris jorgovana. Za susedni sto sedoše dve devojke i mladić. Vitka plavuša, mršava do krhosti, nekoliko puta je pogledala prema meni, a onda nešto rekla društvu, ustala i prišla mi.

„Izvinite molim vas da li ste vi…?”, i izgovori moje ime.

Potvrdih klimanjem glave.

„Znate, meni se mnogo dopadaju vaše priče, da li bi ste mi se potpisali na knjigu. Uvek je nosim sa sobom.”

Začuđen jer ovo mi se ne dešava često, pokazah joj rukom da sedne. Dok sam potpisivao knjigu, konobar donese salatu i ja devojku ponudih pićem.

„Hvala vam. Ne bih da vas uvredim, ali dovoljan je potpis. Mnogo mi znači”, i sa osmehom mi pruži ruku.

Počeh zamišljen da jedem. Prebranac nije imao ukus kao nekad. Položih viljušku i nož na poluprazan tanjir i pogledah u svoje nadlanice sa izraženim venama i ponekom staračkom pegom. I tada, gledajući devojku koja mi se maločas nasmešila, shvatih da ipak ne pripadam tu, da vreme ne mogu da vratim. Poče da mi obuzima strah. Strah od usamljenosti, strah od starosti, od možda bliskog kraja. A napolju je tako lep dan.

Crepaja, 10. april 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)