Ilija Bakić, fantasta iz Vršca

Pesnik, pripovedač, romansijer, književni i stripski kritičar, urednik... Ilija Bakić, veliki deo svog književnog opusa vezuje za fantastiku i avangardnu književnost, naročito za signalizam

Viktorija Gajta
Objavljeno 29.03.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Ilija Bakić, rođen u Vršcu, sasvim je osobena stvaralačka ličnost. Grad Sterije, Vaska Pope, u novije vreme i Petru Krdua malo zna za njega, kao što ne bi znao ni za prethodnike da nisu uvršteni u školsku lektiru. „Proroke su uvek kamenovali u svom gradu”, govorio bi Krdu.

Ilija se lako hvata u koštac sa žanrom, koji nikako da zauzme više prostora na književnom nebu. Fantastici opet sudi Jovan Skerlić.

Ovaj srpski pesnik, pripovedač, romansijer, književni i stripski kritičar, urednik, veliki deo svog književnog opusa vezuje za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam.

Velikim brojem kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike, doprineo je njenoj popularizaciji, tako da je 2017. godine dobio nagradu „Stanislav Lem”, koja se dodeljuje za fantastiku u književnosti.

O modernoj srpskoj fantastici se malo zna. Sve je i dalje u okvirima narodne književnosti, fantastika se javlja i u pripovetkama Milovana Glišića („Glava šećera”), za koje se više može reći da su utemeljene u folklornom nasleđu, narodnom sujeverju i pričama o vampirima. Književni kritičari nisu spremni da izučavaju ovaj žanr. Fantastiku u delima Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera tumače kao piščevu imaginaciju. Malo više i ozbiljnije bave se fantastikom u delima Borislava Pekića, Miodraga Bulatovića i Milorada Pavića. I to je sve što se izučava na Katedri za srpsku književnost.

Zahvaljujući entuzijazmu par autora (Zoran Živković, Ilija Bakić, Đorđe Pisarev, Goran Skrobonja, Goran Petrović…), ovaj žanr i dalje opstaje, čita se.

Proza Ilije Bakića je svojevrsni eksperiment, kako u pogleda sadržaja, tako i forme. Svoj vrhunac dostiže u kratkim romanima Prenatalni život (1997), Novi Vavilon (1998) i zbirci priča Jesen skupljača (2002).

Pisac bira, naizgled, obične svakodnevne teme i daje im prostora da se linearno razvijaju i bujaju do granica neprepoznatljivosti. Vršac i Pančevo su samo toponimi, platno za njegove vizije budućnosti. Stilski je ujednačen, tematski jasan bez suvislih metafora. Pisanje mu je začudno, u sukobu sa realnošću, vizionarsko. Ništa ne sluti na dobro, dok čitamo, naizgled, obične priče o običnim ljudima iz komšiluka. Apokaliptičan je u svojim iskazima.

Sve se ruši, kida iz korena da bi se ostavio prostor za betonske pse.

Iliju Bakića treba pažljivo iščitavati sa olovkom u ruci.

VRŠAC SI TI: Da li ste se ikada našli u društvu gde su se pripovedale mistične priče?
ILIJA BAKIĆ: Kao „stariji” osnovac slušao sam „strašne priče”, koje su pričali, ili to pokušavali, drugari u igri. Naime, kad se umorimo od običnih igara na poljani – fudbala, ratnih igara kauboji-Indijanci, Nemci-partizani, između dve vatre, žmurke… – u duge letnje sumrake posedali bismo u krug i prepričavali knjige i stripove koje smo čitali, filmove koje smo gledali u „Radničkom” i „Gradskom” bioskopu, i pre ili kasnije, stiglo bi se do „strašnih priča”, koje su svakoga interesovale.

Naravno, neke su bile naivne, druge uzbudljive, mada loše ispričane, ali njima je bila ispunjavana neka ritualna obaveza (mada nismo smeli da palimo vatru). Konačno, nečija majka bi stala na ugao ulice i pozvala dete na večeru i magija se razbijala do sledeće večeri. No, prave priče tajanstva pripovedala je, mada nerado, jer je govorila da one nisu za decu, moja baka Agniška, mamina majka, rođena u Ečkoj, a odrastala širom Banata. U njima je bilo i duhova i neupokojenih mrtvaca i zle sudbine koja prati neku porodicu kroz generacije i neobjašnjive događaje. Bilo je i strašno i lepo slušati je.

VST: U pripoveci „Kula u ruži vetrova”, govori se kako o prirodnim katastrofama (najezdi skakavaca, vukovima koji silaze u grad i napadaju pse, slepim miševima koji ujedaju paorske konje), tako i o onima koje je izazvala ljudska ruka (rušenje poznatog Hotela „Turist”, seča drveća po gradu…) Otkud ideja da se na ovaj način prikaže Vršac?
BAKIĆ: Priča je pisana za antologiju „Urbane legende”, koju je uredio Goran Skrobonja i temelji se na činjenici da je određeni prostor-naselje „pozornica” raznih događanja i životnih priča koje zvanična istorija zanemaruje ili previđa, a koji su deo duhovnog oreola tog toponima. Uz tu „materijalnu” istoriju paralelno teče i nepisana istorija mitova i praznoverja koja deluje na sve nas, hteli to ili ne. Urbane legende su čest način preoblikovanja realnog u mistično. S druge strane, obe istorije su temelj budućnosti. Živote naših naslednika (kao i nas) određuju nečija trenutna dobra volja, nemarnost ili bahatost isto kao i naše kolektivne fiksacije i zablude. Taj proces je postojan i može se poremetiti samo velikim lomovima koje donose kataklizme ili revolucije.

VST: Vršački, i ne samo vršački pisci su inspirisani Vršačkom kulom i misterijama koje su za nju vezane. Čime je vas privukla Kula nad Gradom?
BAKIĆ: Kula je simbol ovog grada. Simbol ljudske prolaznosti i (ne)moći. Nju su sagradili neki ljudi, drugi su je rušili, sledeći popravljali, jedni ulepšavali, drugi ružili, a ona stoji i opominje na slavu i bedu, vazalstvo i otpor, na prolaznu uzvišenost i trajni prostakluk.

VST: Gde u vašem stvaralaštvu prestaje zbilja i počinje fantastika?
BAKIĆ: Nema izričite podele i čvrste granice. Sve je i realno i fantastično jer oba koncepta postoje istovremeno, paralelno. Ono što je nama realno nekome je fantastično – i obrnuto. A, opet, ne kaže se uzalud „Danas fantastika – sutra stvarnost”, kako je glasio naslov jedne knjige priča ruskih, socijalističkih fantastičara. A koreni fantastike su u današnjici. Ono što sada radimo i kako „zakuvamo” tako će naša deca živeti, trpeti i „kusati”.

VST: Pišete i o marginalnim ljudima željnih novca, koji ne prezaju da ubiju najbolje prijatelje, narkomanima koji se izlažu opasnostima da bi nabavili novac za drogu. Koliko su Vršac, Pančevo i Srbija uopšte „Dole, u zoni”?
BAKIĆ: „Dole, u Zoni” je priča o posledicama mogućeg malog, prljavog rata u Mediteranu u sklopu većih, geostrateški igara za prevlast nad svetom. Isti naslov nosi i moja zbirka priča koja postoji samo u elektronskom obliku na internet sajtu srpske kulture Rastko. Konačno, priča je štampana u mojoj knjizi „Bagra diše”, koja se u potpunosti bavi vizijama bliže i dalje budućnosti ovih prostora (čitave Srbije, Beograda, Pančeva, Vršca…) Ta me tema konstantno interesuje jer svi smo mi – i nekada i sada i sutra – u „Zoni”: uvek na putevima moćnika, u njihovim planovima za „tampon zone”, vojne krajine, doktrine „spaljene zemlje”, uvek „rudnici” jeftine radne snage, dobrih organa za transplatacije, rezervati-poligoni za isprobavanje oružja i proučavanja metoda psihološkog rata.

VST: Kako se naučna fantastika odnosi prema poeziji?
BAKIĆ: Poezije ima svuda – ako umete da gledate iz pravog ugla. Naučna fantastike je inspiracija, izvor novih ideja, drugačijih, širih vizija i vizura.

VST: A nauka?
BAKIĆ: Uzleti imaginacije i zanosa kakve srećemo u astrofizici ili kvantnoj fizici na granici su čiste poezije. Krajnja pitanja postojanja, mikro i makro svetovi prostora i vremena i odgovori na krucijalna pitanja jednako su uzbudljivi u nauci i u poeziji.

VST: Ima li signalizma danas u srpskoj kulturi, njegov uticaj na vaše stvaranje?
BAKIĆ: Signalizam je živ, zdrav i napredan. Miroljub Todorović, osnivač, teoretičar i praktičar signalizma i dalje stvara. Uz njega je već nekoliko generacija pisaca, od onih u srednjim godinama do mladih početnika. Vitalnost signalizma je u njegovoj bezuslovnoj otvorenosti prema novom vremenu koje nosi drugačiju osećajnost i vrednosne sisteme, otvorenosti prema traganju za inovativnim umetničkim formama i jezicima, u spoju različitih umetničkih formi. Ta funkcionalna (a ne deklarativna) avangardna sloboda, odbijanje da se umetnost učauri i kanonizije jeste ono što me je privuklo signalizmu.

VST: Šta je kočnica u stvaranju i promovisanju fantastike kod nas?
BAKIĆ: Dugo je ovde važila krilatica da je istorija srpske literature istorija realizma pa je u tom kontekstu razmeravana fantastika, kako ona ruralno-folklorna tako i ona utemeljena na nauci. Ukoliko je neki seriozan pisac stvorio delo sa fantastičnim elementima ono je najčešće razmeravano kao „alegorija”, čime je anuliran akademski nepoželjan element. Ovakav stav je bio etalon za razmeravanje savremene literature gotovo u čitavom 20. veku. Postmodernizam je malo ublažio taj stav ali se to nije primenjivalo na promene koje su se dešavale počev od osamdesetih kada se podigao čitav talas domaćih pisaca naučne fantastike. Oni su uglavnom „otpisivani” kao pisci paraliterature kojom nema potrebe ozbiljnije se baviti. U protekle tri decenije stanje se unekoliko promenilo ali svakako ne dovoljno da se ova literatura uvažava, pa čak ni da joj se da šansa da dokaže svoj kvalitet. Trenutno stanje je da u okvirima glavnog literarnog toka „književnu fantastiku” stvaraju retki pisci, dok po strani, takoreći na margini, aktivno piše nekolicina autora čiji su koreni i ishodišta u naučnoj fantastici. Veliki bum beleži epska fantastika koja se oslanja na srednjovekovne motive s ovih prostora.

VST: Svedoci smo pošasti holivudskih SF blokbastera. Koliko oni pomažu, a koliko smetaju SF literaturi?
BAKIĆ: Blokbasteri su biznis kategorija. U njih se ulaže veliki novac koji moraju da vrate i ostvare zaradu pa se ništa ne prepušta slučaju. Zbog toga su franšize omiljene u planovima filmskih kompanija, mada je svaki sledeći nastavak besmisleniji od prethodnog. Ali, publika voli spektakle i prepoznatljive junake koji ne traže preterano intelektualno angažovanje. Ambiciozni autori tendenciozno pišu knjige imajući na umu atraktivne filmske ekranizacije ili, što je trenutno još unosnije, stvaranje TV serija. Sve ovo ima punu medijsku pažnju pa se stiče utisak da su takvi sadržaji esencija naučne fantastike što nije tačno jer i dalje ima pisaca čije su knjige dobra, intrigantna literatura (na primer Ijan Mekdonald, Ted Ćang). Holivud, naravno, ume da, bez griže savesti, upropasti i dobru literaturu kako bi napravila blokbaster – takav je slučaj sa filmovima koji su rađeni po delima Filipa Dika ili sa slabom ekranizacijom Ćangove priče od pre par godina (film „Dolazak”).

VST: Šta možete da kažete o odnosu futurologije i naučne fantastike, konkretno o promeni koju je naša vizija budućnosti doživela?
BAKIĆ: Iako imaju slična interesovanja – budućnost – pa, čak, pozajmljuju jedna od druge neke ideje, futurologija i naučna fantastika ipak se i dobrano razlikuju. Futurologije je naučna disciplina, a naučna fantastika je umetnost, što znači da je slobodnija i da brže i lakše reaguje na tekuće svetske promene, odnosno da može prepoznati neke tendencije pre nego nauka. Tako je kiberpank, na čelu sa Gibsonom i Sterlingom, polovinom osamdesetih preciznije i življe oslikao uticaj kompjuterizacije i virtuelnih stvarnosti na svakodnevni život u budućnosti nego što su to mogli futurolozi. Pisci naučne fantastike su, u odnosu na futurologe, brže shvatili da optimistički pogled na 21. vek „nema pokrića” i da Novi milenijum neće biti ostvarenje „raja na zemlji”. Šire gledano, nažalost, čini se da je sve što se dešava već uklopljeno u stav Karla Segana da je gotovo neminovno da čovečanstvo uništi samo sebe u sledećih 150 godina.

VST: Dobitnik ste nagrade za fantastiku u književnosti „Stanislav Lem”. Kakav je osećaj biti u društvu Zorana Živkovića, Filipa Davida i ovogodišnjeg dobitnika Đorđa Pisareva?
BAKIĆ: Naći se u nizu nesporno značajnih pisaca sadašnjice svakako da laska i imponuje. Još za zrnce sam ponosniji, jer sam uvek isticao da svoje spisateljske korene imam i u naučnofantastičnom žanru.

VST: Da li su vaše knjige bliže da budu stripovi ili filmovi?
BAKIĆ: Moji „Mudrijaši” su jednim delom tekst, a drugim pravi strip. A od stripa, kao statičnih slika, do filma, kao pokretnih slika, samo je korak. Moja knjiga „Nastaviće se…” ima podnaslov „Stripopriče broj 1”. Po nekim mojim pričama nacrtani su stripovi. Filmove (još) niko nije snimio. Ali sam ja objavio pesničku knjigu „Filmovi” inspirisanu nizom meni važnih filmova.

VST: Koji bi se, po vama, superheroj najbolje snašao u banalnoj balkanskoj današnjici?
BAKIĆ: Nijedan, jer su iz drugog kulturološko-civilizacijskog obrasca i nisu namenjeni postojanju i opstajanju u realnosti. A stvarnost je, kako reče Artur Klark u uvodu „2001: Odiseje u svemiru”, neuporedivo neobičnija od mašte.

Ostavi komentar

  • (not be published)