hodao sam brzim korakom kroz grad,
i odjednom zastadoh na obali luke,
načičkane jahtama i brodićima,
kad opazih jednog pavijana dugačkog nosa
kako se šepuri dok drži čašu vina,
na palubi broda što se lagano ljulja
na površini mutne vode.
bilo je to u Bergenu,
norveškoj prestonici ribe i kiše,
sada već davno.
toliko je bio ružan,
taj pavijan,
izduženog lica i naboranog,
da mi je došlo da preplivam razdor
između palube i obale,
i zvajznem ga po ustima,
ali nisam mogao
jer sam žurio na posao.
neka ga, pomislih,
neka se šepuri,
dok ga ekstatični turisti slikaju
kao da je foto-model,
od kojeg će kasnije, ti isti,
u svojoj domovini praviti budalu.
ali nisam imao mira:
koga briga za posao, pomislih,
niko neće ni primetiti da kasnim.
stajao sam tako,
pored svih tih kezavih turista
i posmatrao ga netremice:
zašto je on bolji od mene?
odakle mu taj brodić,
lanac oko vrata,
to skupo vino,
ženska mlađa 50 godina,
koja se odnekud pojavila,
guzi se primamljivo,
šatro nešto čeprka po torbi.
pavijan sigurno ne čisti klozete
radnika na ribljoj pijaci,
niti riba podove
nekih prokletih fabrika za obradu ribe,
verovatno se gadi pri samoj pomisli na ribu,
pa u svojoj vili jede zlatno meso
irvasa iz norveških šuma,
dok mu služavka titra jaja,
a on uz zalogaje broji
ostatke dedinog nasledstva;
dakle, nije stranac,
najpre,
ni klošar kao ja,
bez igde ikoga:
ni ko da mi nešto ostavi,
ni šanse da toliko zaradim.
za sada imam za hleb i jeftino pivo,
možda je dovoljno
da izdržim do posla,
ali najpre treba da ostanem na nogama
dok ga posmatram u raskoši.
