Ka krugovima hrabrosti i razumevanja

Kakvu mi to istoriju učimo ili smo učili u osnovnim i srednjim školama? Kakva je uloga filma u ohrabrivanju desničarskih narativa i negovanju istorijskog revizionizma, i kako film može da „radi” u interesu javnosti?

Promišljajući našu stvarnost i kulturu nasilja, odgovore na ova pitanja dali su istoričarka Dubravka Stojanović, reditelji Ognjen Glavonić i Srdan Golubović, kao i moderatorka programa Tamara Marković 14. februara u Sinhro habu u Pančevu. Javni razgovor „Zašto kažeš ljubav, a misliš na rat”, koji je organizovalo Udruženje KROKODIL, pripada seriji istoimenih razgovora u okviru kojih javne ličnosti pričaju o  mnogobrojnim vidovima nasilja u našem društvu i  skrivenim uticajima koji dovode do raznovrsnih oblika agresije.

I ovaj razgovor u Pančevu, kome su većim delom i aktivno prisustvovali učenici i profesori Gimnazije „Uroš Predić”, oslanjao se na istraživanje koje je kroz različite forme pokušalo da detektuje kako percipiramo nasilje i primećujemo li njegov porast. U fokusu studije našli su se stavovi građanstva o važnim društvenim problemima, agresija u društvu i njen porast, ali i mrziteljski  grafiti, murali i stensili kojih je sve više.

Šta je stvarna istorija

– Ono što nas zapljuskuje svakodnevno – od gradskih zidova preko filmova i televizijskih serija, preko javnog govora o istoriji i, nažalost, škola – jeste javna interpretacija prošlosti koja skoro da nema nikakve veze s rezultatima istorijske nauke. S različitih strana primamo neka saznanja o prošlosti, i to vrlo raznolika i suprotna – rekla je Dubravka Stojanović.

Više od 30 godina naša poznata istoričarka bavi se analizom udžbenika iz istorije iliti „knjigama o prošlosti s pečatom države”, ulazeći u srž problema izvora nasilja u društvu i pitanje šta se ovde plasira kao dominantna istina. Zapravo, bavi se ovim temama od 1993. godine, otkako su dramatično promenjeni udžbenici nakon raspada Jugoslavije.

Dubravka Stojanović je naglasila da je u školi sada izmenjena čitava istorija, sve od sedmog veka, a da je istorija odnosa Srba i Hrvata prikazana isključivo kao istorija konflikata, kao istorija nasilja jugoslovenskih naroda. U udžbenicima iz 2002. godine sva ta mržnja je zadržana, a izmenjen je i Drugi svetski rat, u kome su, između ostalog, partizani postali loši momci.

Ona je podsetila prisutne da istorija dela na više načina – i kroz imena ulica i kroz spomenike, te da nije slučajno što je posle 2000. godine promenjeno 900 imena ulica samo u Beogradu. A isto tako nije slučajno ni to što su spomenici prepušteni devastaciji i nebrizi, što je došlo do jedne zbrke i pometnje u društvu, te su izjednačeni četnici i partizani, a rehabilitovani oni istorijski likovi za koje je dokazivo na kojoj strani istorije su bili.

Međutim, ono što Dubravku Stojanović najviše pogađa jeste nasilje koje se događa u tim udžbenicima iz istorije, a koje je od devedesetih godina do današnjih dana napredovalo u najgorem smislu. Na osnovu primera iz literature u knjizi „Prošlost dolazi” Dubravke Stojanović, konstatovano je kako je nasilje estetizovano i kako je postalo deo naših života do te mere da ga više i ne vidimo.

Teret koji nosimo godinama

Naš sugrađanin  Ognjen Glavonić govorio je ove večeri o društvenim temama koje se radije prećutkuju, o fašističkom nasilju, ali i o našim ličnim i društvenim odnosom prema njemu, a posebno o tome šta jedna generacija ostavlja drugoj generaciji u nasleđe.

Uzimajući u obzir najpre filmski jezik i filmska sredstva, Glavonić je rekao da je jezik koji koristimo najbitniji. Da zločin i nasilje, kao što je publika i videla na primerima te večeri, kreću iz jezika – iz načina na koji govorimo o nekome ili nečemu, na osnovu reči koje koristimo da bismo nešto opisali. Glavonić je dodao da je upravo film Teret, koji je nastajao od 2009. do 2018,  njegova lična borba protiv okolnosti u kojima je rastao devedesetih i jezika koji je slušao čitavog svog života.

Ideja za snimanje tog ostvarenja javila mu se kada je prvi put čuo za postojanje masovne grobnice između Zemuna i Batajnice u kojoj je otkriveno bezmalo 750 osoba s Kosova – mahom albanske nacionalnosti. Čitavu priču u Teretu gradio je i nadograđivao s vremenom, a ispričao ju je iz vizure nekoga ko je saučesnik a da i ne zna da li je saučesnik ili nije.

Srđan Aleksić – heroj devedesetih

Nadovezujući se na svoje sagovornike i sagovornice, reditelj Srdan Golubović konstatovao je da je nasilje koje se manifestovalo prošle godine u Osnovnoj školi „Vladimir Ribnikar” u Beogradu, ali i na nekim drugim mestima, rezultat okolnosti u kojima živimo veoma dugo. Rezultat je potiskivanja i nerazgovaranja o svim tim temama o kojima je bilo reči ove večeri na tribini u Pančevu, o zlu koje se sistemski taloži u nama i ubacuje u nas, od devedesetih sve više i više.

– Kada sam pročitao priču o Srđanu Aleksiću, shvatio sam da je to junak devedesetih s kojim sam se poistovetio. Da je to neko ko je ne razmišljajući zaštitio neki drugi život. Nije ni važno da li je ta osoba bila druge nacionalnosti, već činjenica da je nju ugrožavala neka naoružana grupa ljudi. Potpuno goloruk čovek. A  impuls i instinkt tog čoveka bio je da zaštiti drugo ljudsko biće – objasnio je Srdan Golubović svoju potrebu da ispriča priču o Srđanu Aleksiću u filmu Krugovi.

Govoreći o svom ličnom heroju i njegovom činu koji je takođe godinama skrivan, Golubović je rekao da Krugovi obrađuju temu koja se tiče upravo posledica tog ljudskog čina. Da li jedno ljudsko delo, jedno dobro delo iz prošlosti može da proizvede nešto dobro i humano u ljudima u budućnosti? Samo postojanje vere da je tako nešto moguće jeste ujedno i neka vrsta odgovora.

Kako je podvučeno tokom diskusije, postavljanje svih ovih pitanja veoma je važno kako se nasilje u bilo kom vidu ne bi dešavalo. Odgovornost i hrabrost se ne mogu odvajati, a da bismo kao društvo rasli, moramo izaći iz svoje zone komfora i oplemeniti svoju sadašnjost. Osloboditi se determinističkih i fatalističkih narativa i preuzeti kontrolu nad svojim životima i istorijom, bez njenog prekrajanja.