Manji porezi, transparentna potrošnja javnog novca i liberalizacija tržišta – preduslovi za stabilnu ekonomiju

O tome koliko lokalna i opšta poreska politika pomažu ili odmažu preduzetnicima u Pančevu i šta bi država trebalo da učini da konačno stvori pogodan ambijent za razvoj malih i srednjih preduzeća, za Pančevo Si Ti govore Aleksandra Srećković, vlasnica pivnice „Slad”, Miljenko Vujaklija, osnivač softverske firme „Circle Web Foundry” i preduzetnik Branislav Ramjanc

Nenad Živković
Objavljeno 15.03.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Učešće javnih prihoda koje po zakonu utvrđuje i prikuplja lokalna samouprava u ukupnim porezima koje jedan privredni subjekt godišnje plaća iznosi manje od deset odsto. Lokalna samouprava ostvaruje prihode od poreza na imovinu, od nekih administrativnih taksi, taksi za isticanje firme, ekološke takse, naknade za bašte, dok porezi i doprinosi na zarade, porez na dobit, na apsolutna prava, na autorske ugovore spadaju u republičke namete. U saglasnosti sa tim, i nadležnosti lokalne samouprave u ovoj oblasti su izuzetno male, o skoro svemu se odlučuje na republičkom nivou i za privredni ambijent je mnogo važnije kakve se odluke tamo donose.

Razgovor o ovim temema započinje Branislav Ramjanc: „Spadam u ljude koji smatraju da je mešanje države i lokalne samouprave u život građana na nedopustivo visokom nivou, da nas košta puno, da oduzima građanima sadržaje i ometa nas u razvitku. Pogledajte primer iz Ivanjice, mada je svuda tako: grupa građana je, posle višegodišnje pauze, volonterski organizovala ‘Nušićijadu’, i kad je manifestacija iz sezone u sezonu napredovala, toliko da su organizatori uspeli da ostvare skromne prihode, odjednom je predsednik opštine preoteo smotru, opština ju je preuzela.

Branislav Ramjanc

Manir države je da otima sadržaj od građana, a u takvoj situaciji ne možemo da očekujemo da ćemo da dobijemo neke kvalitetne usluge. Iz perspektive potrošača, da li za novac koji kroz poreze izdvajamo, dobijamo adekvatne servisne usluge? Naravno da ne dobijamo, ali ko o tome vodi računa? Svi porezi su skupi, sve je skupo ako je usluga loša.

„Ili ne dobijemo ništa”, ubacuje se u razgovor Miljenko Vujaklija. „Na primer, kad je zimus pao sneg polomio je ogromnu granu ispred moje zgrade, grana je pala na auto, stojala je tu nedelju dana, zauzela parking mesto, niko je nije uklonio, pao drugi sneg… Šta mi plaćamo kad nadležne službe ne funkcionišu?”, zapitao se Vujaklija i nastavio:

„Mi kad smo otvorili firmu 2009. godine, računali smo da imamo dobre klijente, da ćemo imati prihode, rešili smo da plaćamo sve dažbine državi, da joj na taj način pomognemo. Potpuno smo legalno poslovali, sve poreze uredno plaćali. Zauzvrat, nismo dobili apsolutno ništa, nikakvu pomoć, ništa nam nije omogućila, nikad nas nije podržala na tenderima u inostranstvu kod velikih klijenata. Nema smisla plaćati porez, jer nemamo ništa od toga. Bolje bi bilo da sam delio pare po ulici, bio bih srećniji”, kaže Vujaklija.

Aleksandra Srećković priznaje da stvarno ne zna koliko se novca generiše u gradskom budžetu i kako se on raspoređuje. „Niko od gradskih funkcionera nije rekao ‘ovo je naš grad, ovo su naši novci, i biće potrošeni za ovo i ovo što je u interesu građana’. Imamo na sajtu grada odluku o budžetu, imali smo i pokušaj participativnog budžetiranja, ali potrošnja javnih fondova nije tranparentna. Svaki građanin bi morao da bude u prilici da pročita i da razume prihode i rashode budžeta”, smatra ona.

„Postoje i dobra rešenja. Recimo Grad Šabac je ponudio program po kome lokalna samouprava ubere porez i taj iznos građanima vrati po mesnim zajednicama, tako da oni odluče na šta će biti potrošen, da li će da grade put ili kolektor, vodovod, dečije igralište… Što manji porezi i transparentna potrošnja, to je dobitna kombinacija, uz potpunu liberalizaciju tržišta. Neka se na tržištu nadmeću proizvođači dobara ili pružaoci usluga – možda bi moj komšija mogao da organizuje firmu koja čisti sneg u našem kraju grada, da korisnici imaju bolju i jeftiniju uslugu od one koju nam obezbeđuje država. Ne postoji država koja je dobar menadžer, koja dobro upravlja. Možda u onim zemljama gde 50-70 godina privatnici pružaju usluge u javnoj sferi, gde se toliko podigla ekonomska i politička kultura da javne i privatne firme mogu da konkurišu jedne drugima”, kaže Ramjanc. On smatra da smo zapali u apsurdnu situaciju iz koje nikako da se izvučemo: „Država je najveći poslodavac – pravi đubrivo, mleko, otkopava rudu, transportuje… zašto mi građani ne radimo to, pa zar smo nesposobni, toliko da država sve organizuje umesto nas? Država se upliće u sve, jer nastoji da slije sav novac na jedno mesto, u jednu kasu, kako bi onda tim novcem mogla da upravlja bez kontrole, bez revizije, bez odgovornosti. Kasa s našim novcem je otključana i niko je ne čuva, a što su pojedinci bliži tom novcu tim je veća šansa da iskoriste priliku za njegovu zloupotrebu. Ovako postavljen sistem bi pokvario svakog čoveka, i ona tri odsto svetaca u svakom društvu, samo je pitanje vremena kad bi postali podložni korupciji. Pogrešan koncept omogućava možda najgorima među nama da se za vrlo kratko vreme enormno obogate i obesmišljava trud i angažovanje onih ljudi koji posluju u izolovanim nišama tržišnog ambijenta. Drugim rečima – javne radove ili investicije država organizuje ne zato što su potrebni građanima, nego političarima na vlasti. Iza svakog gradskog, pokrajinskog i republičkog tendera stoji politička volja.

S druge strane, mi imamo jako preduzimljive ljude koji imaju sposobnosti i veštine da ozbiljno rade, ali njihove potencijale opet država zakopava, odnosno usmerava ih da sve što rade, rade kroz državu, i tako ih tera u koruptivnu zonu”, obašnjava Ramjanc.

„I ovakvim oklnostima mala i srednja preduzeća, koja bi mogla da budu najvitalniji deo ekonomije su praktično sahranjena, jer ih sistem onemogućava da rastu”, nadovezuje se Vujaklija. „Država nas ograničava na svaki mogući način, recimo daje subvencije iz budžeta za svako radno mesto kompanijama iz inostranstva koja ovde otvaraju pogone. Država je potrošila ogroman novac za obrazovanje radnika, za sticanje i širenje njihovih znanja i kompetencija, a oni zasnuju radni odnos u tim preduzećima, koja prave profit na jeftinoj radnoj snazi i energiji, a guše domaća preduzeća. Nakon što je otvorena nemačka IT kompanija ‘Kontinental’ u Novom Sadu, praktično su ugašene tri domaće IT firme”, opisuje ovaj softverski stručnjak stanje u njegovoj branši.

Miljenko Vujaklija

„Da, bilo bi zanimljivo da se izračuna koliko je novca uloženo u strane firme, strateške partnere, velike korporacije, a koliko koristi imamo, koliko smo poreza i prihoda ubrali, da bismo znali da li je čitava ta operacija isplativa. Tog obračuna nema i sumnjam da bi saldo bio pozitivan”, dodaje Ramjanc i dalje tumači stanje u ekonomskom životu Srbije:

„Mi smo decenijama živeli u socijalizmu, pa smo imali neku državu zasnovanu na etničkoj pripadnosti, sve smo probali osim države zasnovane na tržištu i na slobodi njenih građana da biraju šta će koristiti od proizvoda i usluga, mi liberalnu državu još nismo probali. U potrazi za sigurnošću smo spremni da žrtvujemo slobodu, a ako hoćemo malo više sigurnosti u odnosu na slobodu, gubimo i sigurnost i slobodu”, poentira ovaj preduzetnik.

Vujaklija misli da je ovakvo stanje posledica neobrazovanja. „U ovom društvu mora da se širi svest da, na primer, penzioneru niko nije dao penziju, nego da ju je on tokom radnog veka zaradio. Zaposleni ne dobijaju platu, nego je zarađuju, i treba da se pitaju na šta će onaj deo koji izdvajaju za poreze i doprinose da se koristi.”

Aleksandra Srećković dodaje da njena porodica ne živi od „Slada”, da je pivnica nastala kao svojevrstan hobi, i da ima jednog i po zaposlenog. „Suprug i ja danima i noćima sedimo i mozgamo i svaki put dođemo do istog zaključka, da nemamo građansko društvo i da moramo odrasle a i decu od sasvim malih nogu da vaspitavamo da budu građani i da se bore za svoja prava”.

„Uz obrazovanje, moramo da uspostavimo sisteme kontrole. Država ne može sama sebe da kontroliše. Nevladine organizacije, mediji, nezavisna regulaciona tela, revizori moraju da zaista verodostojno kontrolišu potrošnju javnog novca. Onda ne bi bilo moguće da se javni novac troši onako kako hoće vladajuće strukture. Ne bi bilo moguće da se arbitratrarno daju gradske pare privatnom kafiću, na primer”, dopunjava sagovornicu Miljenko Vujaklija.

Smanjenje poreza i doprinosa na zarade, koji su među najvišima u Evropi, jedno je od rešenja za poboljšanje privrednog ambijenta, slažu se sagovornici.

„Visoke stope poreza i doprinosa na zarade ne pogađaju mene kao poslodavca, nego zaposlene. Da su te dažbine manje, zaposleni bi imao veću neto platu, veću kupovnu moć. One su toliko visoke da u regularnim uslovima ne mogu da opstanu ni porodične firme”, ocenjuje prilike u ovoj oblasti Branislav Ramjanc.

Aleksandra Srećković

„Nedavno je povećana cena minimalnog rada, ali porezi su smanjeni za jedan odsto. Svaki student prve godine ekonomije zna da manji porezi znače veći nivo ubiranja i obrnuto. Što je još gore, ne postoje rangovi za veličinu preduzeća, pa su mala i srednja preduzeća, sa nekoliko zaposlenih, i firme sa više desetina ili stotina radnika, i kompanije koje primaju subvencije, svi plaćaju iste poreze i doprinose, što nije pravedno”, smatra vlasnica pivnice „Slad”.

„Gradska uprava nije ni toliko otvorena prema inicijativama preduzetnika da nije spremna ni da nam pomogne ni simbolički, recimo da oslobodi neke prostorije u gradu, kakvih sigurno ima, gde bismo pod povoljnim uslovima mogli da sa kolegama napravimo hab za računarstvo. Čak ni to, kamoli nešto ozbiljnije”, ocenjuje Vujaklija trenutan nivo komunikacije između Gradske uprave i zainteresovanih privrednika.

Aleksandra Srećković opisuje još jedan primer rigidnosti: Iako je grejanje odjavljeno u zakupljenom lokalu u kome je pivnica, ona i dalje plaća trideset odsto od računa za uslugu koju ne dobija.

Sudeći prema izjavama sagovornika, predstoji nam dug put do normalizacije uslova za zdrav ekonomski život naše zajednice. Svaki građanin je zainteresovan da svoj novac razmeni za kvalitetan proizvod ili uslugu, što znači da ima i jak motiv da se angažuje da se ti uslovi konačno stvore…

Tekst je napisan u okviru projekta „Trans(pare)ntnije – Javne finansije jesu naša stvar”, koji realizuje „Centar za obrazovanje i transparentnost” (CETRA) iz Pančeva, uz pomoć i saradnju organizacija „Krila nade” iz Bosne i Hercegovine, i organizacija „Fraktal” i CEKOR iz Srbije i uz podršku Evropske unije. Stavovi izneti u tekstu ne slažu se nužno sa stavovima partnera u realizaciji projekta.

Ostavi komentar

  • (not be published)