Heroji mira manje bitni od ratnika i vojskovođa

Da li smo s obzirom na vojničku prošlost naših krajeva oduvek bili agresivni i militaristički nastrojeni, pa su nam najveći uzori od pamtiveka zapravo komandanti rata umesto boraca za čovekoljublje i toleranciju, naučnika, ljudi od pera ili kulturnih pregalaca? Koliko se naša ljubav prema uniformama i ravnodušnost za mirnodopske heroje ogleda i kroz imenovanja pojedinih ulica i trgova u Pančevu?

Dalibor Mergel
Objavljeno 20.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Ispunjenost ljudskog okruženja paradoksima svih vrsta u postmodernom društvu u kom živimo se može uočiti na svakom koraku. Bujica konvertita iz nacionalizma i antiglobalizma u evropejstvo, građanizam i neoliberalštinu koja pluta našim političkim vodama predstavlja čvrst dokaz prethodno iznete teze. Tu su i za huliganstvo, srBstvo i četništvo uvek spremni navijači (istinske ljubitelje sporta treba izuzeti iz ove kategorije), čiji se omiljeni klubovi iz njima verovatno potpuno nejasnih ili irelevantnih razloga zovu Partizan i Crvena zvezda. No dobro, ne mora se posmatrati tako širok kontekst da bi se dokučile razmere apsurda koji je postao sastavni deo našeg habitata.

U Pančevu tako imamo pešački pasaž pored zgrade Gradske uprave nazvan po jednom od najvećih junaka jugoslovenskih bratoubilačkih sukoba koji nije želeo mirno da posmatra torturu svojih sunarodnika prema komšijama i prijateljima druge vere i nacije. Reč je, razume se, o Prolazu Srđana Aleksića. Osmog novembra 2010. godine i naš grad se, rame uz rame s brojnim mestima širom Srbije i Bosne i Hercegovine, našao na mapi naselja u kojima su postavljena obeležja u čast ovog neustrašivog mladića. U činu otkrivanja spomen ploče je pored pokretača ove sjajne inicijative, entuzijasta iz Građanske akcije Pančevo, učestvovao i Srđanov otac Rade koji je tom prilikom rekao da želi da svi koji kroz taj prolaz prođu prvog koga susretnu nakon izlaska iz njega osećaju kao svog prijatelja. Simbolika ovog okupljanja bila je veća i time što je ono upriličeno u okviru proslave Dana grada.

Pančevci svake godine polažu venac kod spomen ploče na ulazu u Prolaz Srđana Aleksića, ovako je to izgledalo 2017. (Izvor: Arhiva GAP)

Neko bi s pravom rekao da ne vidi ništa sporno u vezi s ovim plemenitim gestom partnerski izvedenim od strane predstavnika tadašnje pančevačke vlasti i aktivista nevladinog sektora. Tačno tako, bio je to događaj čiji organizatori zaslužuju svaku pohvalu. Može li se nazvati uspehom to što su tabla i spomen ploča do danas sačuvane? S obzirom na to da je u jesen 2014. godine oznaka sa Srđanovim imenom uklonjena s fasade u centru Novog Sada, a jedna od naših koja se nalazi sa strane ulaza u pasaž iz Ulice generala Petra Aračića „zaradila” je samo nalepnicu s logom neke od profašističkih organizacija, u ovom slučaju se ispostavilo da mi, prozvani Spartancima, bolje čuvamo tekovine građanskog društva od tzv. Atinjana s juga Bačke.

Ipak, ovaj je prolaz i bukvalno opkoljen različitim paradoksalnim pojavama. Jedna od njih je prethodno pomenuta susedna uličica koja je u dva navrata dobijala ime po Petru. Prvi je bio Drapšin, istaknuti vojvođanski komunista, borac Španskog građanskog rata, učesnik NOR-a i narodni heroj Jugoslavije. Drugi čije se ime trenutno nalazi na Ćurčinovoj kući i zgradi Stare pošte, prezivao se Aračić. Bio je divizijski đeneral po činu, a postao je poznat 1918. i kasnije između dva rata uvažavan zbog toga što je navodno oslobodio Pančevo od Austrougara. Istina je bila malo drugačija. Nikakva bitka za Pančevo nije se desila imajući u vidu da je do raspada Monarhije kojoj je naš grad do tada pripadao i povlačenja njene vojske došlo pre pomenutog događaja. Aračić je ustvari samo rukovodio preuzimanjem vlasti od Mađara i uspostavljanjem kontrole nad teritorijom koja je glasovima delegata na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena 25. novembra 1918. u Novom Sadu i zvanično priključena Kraljevini Srbiji. Ovaj je đeneral za života dobio ulicu u Pančevu, ali to nije bila ona koja trenutno ima njegovo ime već bivša Georgi Dimitrova, sada Milorada Bate Mihailovića. Sa druge strane prolaza je Trg kralja Petra I. Još jedan oslobodilac i vojskovođa u Srđanovom komšiluku. Čovek koji je na vlast u Srbiji došao nakon sramnog i varvarskog svrgavanja dinastije Obrenović. Nedaleko odatle, na istom trgu je nedavno postavljen spomenik borcima iz Pančeva i okoline palim u ratovima devedesetih. Kada je isti svečano otvaran i osveštavan uz prisustvo jednog od njegovih najvećih donatora, Dušana Bajatovića, niko nije pomenuo suludost i besmislenost tih sukoba u koje je naša mladost u službi topovskog mesa protiv svoje volje odvođena, a kamoli odgovornost partije čiji je pomenuti političar član. Sve u svemu, nimalo prijatno društvo za osvedočenog pacifistu i narodnog heroja modernog doba, Srđana Aleksića.

Otkrivanje spomenika Pančevcima žrtvovanim u ime nacionalističke politike devedesetih (izvor: Politika)

Nove postpetooktobarske vlasti dobrano su se potrudile da srce Pančeva bude krcato likovima iz istorije srpskog ratovanja. Pored dvojice vojvoda čija imena krase table s nazivima najprometnijih ulica, generala kvazioslobodioca „useljenog” u kratki sokak u kome je ulaz u Gradski uslužni centar, gotovo čitave Tesle iliti sigurne kuće za vladare dinastije Obrenović, zadržani su u Pančevaca uveliko odomaćeni carevi Dušan i Lazar, Karađorđe, kraljević Marko… Za sinove i kćeri našeg zavičaja ostali su periferni šorovi ili novoizmišljeni trgovi bez adresa. Prava je retkost da neki poznati Pančevac dobije prometniju ulicu s mnogo kućnih brojeva. Svetli primeri jesu ulice Žarka Fogaraša i Milorada Bate Mihailovića, ali su najgrđi Jovana Erdeljanovića, dr Marije Prite, Marije i Lazara Dragičevića, kao neke od najzabačenijih, najudaljenijih od centra grada i pritom ulica s veoma malo stanovnika koji u njima žive. Ima li šta gore od ovakve zahvalnice tim dičnim ljudima ovoga kraja?

Tabla s imenima uvaženog pančevačkog bračnog para na ulazu u slepu ulicu na Kotežu 1 Autor: Dalibor Mergel

Koliko je samo znamenitih Pančevaca koji još uvek nemaju svoju ulicu. Izgleda da smo zaboravili za najzaslužnijeg za urbanistički razvoj i uređenje naše varoši posle čega je od obične graničarske palanke ona pretvorena u značajan privredni centar. Njegova je ideja bila i pošumljavanje velikog parka, naše današnje retke botaničke oaze i svojevrsnih pluća ovog grada – Narodne bašte. Bio je to Mihovil Mihaljević, brigadni general koji je Pančevom upravljao u prvoj polovini 19. veka i njegov je počasni građanin od 13. novembra 1842. Retki znaju da se Ulica Miloša Trebinjca nekada zvala Mihaljevićeva. U tome što će uskoro ulice biti imenovane po Miladinu Popoviću i Dragutinu Ilkiću Birti nema ničeg negativnog, naprotiv. Problem je u odlazećem Gupcu i mučenicima iz Prvog svetskog rata čije se table s imenima uklanjaju. Istorijski arhiv iz koga je krenula inicijativa da Birta dobije svoju ulicu možda je ipak prvo trebalo da zatraži da Mihovil Tomandl, veliki hroničar i kulturni radnik Pančeva, bibliotekar, arhivista i autor brojnih istorijskih studija koje su za temu imale društveni život i prošlost našeg grada, napokon dobije bilo kakvo znamenje kojim bi mu bila odana počast i trajno očuvano sećanje na njega. Tek kada se jednoga dana izvrši depolitizacija kulture i svih sfera javnog života u kojima partijsko kadriranje ne sme da ima upliv možemo da očekujemo da na ključna mesta u Pančevu dođu ljudi koji svoj grad vole i poznaju njegovu istoriju, a jasno je da samo takvi na najbolji način mogu da mu povrate i očuvaju ugled.

One Comment to: Heroji mira manje bitni od ratnika i vojskovođa

  1. Avatar

    Slavko Petrov

    20 septembra, 2017

    U jednom od ranijih Daliborovih tekstova, naveo sam da se slažem sa zaključkom da se greši u imenovanju ulica, ali sam naveo i da po principu, taknuto maknuto nema svrhe iscrpljivati se, jer će i ovako i onako vremenska distanca dovesti zaslužne ljude na zaslužna mesta, pa i njihova imena u nazive ulica, trgova, prolaza, proseka, već, po zasluzi, kao i naše svakodnevno podsećanje ko se, kako i zašto našao među veličanstvenim.
    Razumem sugrađane koji su decenijama čekali da isprave krive drine, kivni na ideologije koje su im zagorčale život, mada ideologija koje su ljudima zagorčale ili zagorčavaju život, ima podosta. Po svemu sudeći drine su postale krivlje, jer se pokazalo da je cilj bio da na tablama nema imena komunista i osoba inkriminisanih nacija, a kakva će ih i čija imena zameniti, čini se da je bilo manje je važno.
    Tako se na jednoj od tabli našlo ime generala Aračića, inače časnog oficira srpske vojske, kojeg je u knjizi, Pančevo u prvom svetskom ratu, u izdanju Istorijskog arhiva u Pančevu, spominjao Mihovil Tomandl – uz Srećka Milekera jedan od najznačajnijih biografa i hroničara Pančeva – i u kojoj je on napisao ono što i Dalobor u ovom tekstu.
    Iako je povod za komentar Srđan Aleksića kao simbol vrline – ne geografskog porekla – nisam spominjao hrabrog mladića, jer sam već pisao o njemu. Naime, mnogo je ljudi koji su svojim, ne samo vojnim vrlinama, doprineli da grad bude bolji i da se u njemu dostojanstveno živi – od Marije Terezije do Srđana – jer ako ne budemo poštovali vrline, živećemo u lavirintu putokaza koji ne vode tamo, gde bismo, inače, svi mi želeli da budemo.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)