Zašto je Kina imperijalistička i neokolonijalna zemlja?

Po svom ponašanju u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima Kina se nimalo ne razlikuje od vekovnih ponašanja velikih imperijalnih sila poput Velike Britanije, SAD, Nemačke, Francuske i SSSR-a (njegovo polukolonijalno gospodarenje blokom istočnoevropskih država u drugoj polovini 20. veka)

Objavljeno 08.05.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Finansijska kriza i globalna privredna stagnacija koja je usledila već nakon ulaska u novi milenijum, a vrhunac dostigla 2008. godine, skupo je koštala zapadne sile u smislu gubljenja dotadašnje neprikosnovene političke i ekonomske pozicije u svetu. Kriza je posebno pogodila SAD i Evropu ne samo u ekonomskom već i u unutrašnjepolitičkom smislu, jer su pokreti desnice iskoristili situaciju za promovisanje svoje ekonomske i političke nacionalističke agende. Američka epizoda sa Trampom samo je ogolila krizu zapadnih društava koja su počela ozbiljno da tonu u nacionalizam i populizam koji se oštro suprotstavljao globalnom tržištu i međunarodnoj trgovini smatrajući ih glavnim rizikom za „rušenje nacionalnih identiteta” i optužujući ih za globalizovanje nacionalnih običaja i tradicije.

Kina je u međuvremenu iskoristila povlačenje Zapada (a naročito SAD sa Trampom na čelu) u ekonomski nacionalizam i izolacionizam, promovišući se kao novi šampion globalizacije. U Davosu, u januaru 2017. godine, predsednik Si Đin Ping rekao je da je „globalna ekonomija veliki okean od kojeg ne možete pobeći” u kojem je Kina „naučila da pliva”. Pozvao je svetske političke i korporativne lidere da se ne zatvaraju u nacionalne okvire, već da zajedno sa Kinom iskoriste sve njene prednosti.

Tako smo dobili prividni paradoks: imperijalistički i kapitalistički Zapad se povlačio sa svetskog tržišta, zabranjujući seljenje sopstvenog kapitala van svojih granica, a „socijalistička” Kina je promovisala ono protiv čega je još do juče bila: glorifikovala je međunarodn trgovinu i svetsko tržište i započela enormni izvoz sopstvenog industrijskog i finansijskog kapitala u druge zemlje. Kad kažemo da je taj paradoks zapravo samo običan privid, onda imamo na umu jasnu činjenicu da je Kina odavno prestala da bude socijalistička zemlja iako je na vlasti Komunistička partija.[1]

Kineski predsednik je svoje reči o „uspešnom kineskom plivanju kroz svetsko tržište”, u praksi potkrepio milijardama vrednim programom „Inicijativa za pojas i put” (Belt Route Iniciative – BRI) kojim je dočarao legendarne „Puteve svile” kroz koje se u davnim epohama odvijala trgovina između Kine i Evrope. Ovaj ambiciozni program koji se sastoji od izgradnje infrastrukturnih projekata poput brana, mostova, tunela, puteva, železnice, postrojenja za proizvodnju uglja i ekstraktivnih poduhvata, usmeren je na promovisanje onoga što Peking naziva „globalnom povezanošću”.

Prvobitno zamišljen da „poveže” Aziju sa Evropom, „Pojas svile” je postao otvoren za sve zemlje na svetu počev od 2015. godine, tako da više nije bio samo jedan pojas i jedan put, već više puteva, uključujući čak „Polarni svileni put”.

Zapad je u početku celu stvar video samo kao način da se problem viška kapaciteta izbaci iz kineske teške industrije tako što će se druge zemlje, pre svega one nerazvijene i zemlje u razvoju, zadužiti za masovne kapitalno-investicione projekte. Vrlo brzo je, pak, uvideo da je Kina postala ozbiljan ne samo ekonomski već i geopolitički igrač koji će u narednih nekoliko godina biti ravnopravan konkurent velikim zapadnim silama u neokolonijalističkoj raspodeli svetskog bogatstva.

Kineski uticaj u Africi

Kineski ekonomski uticaj na Afriku je početkom 21. veka postao ogroman. Kina je kao pojedinačna zemlja postala najveći afrički trgovinski partner već u 2009. godini i od tada njen uticaj neprekidno raste. Isto tako Kina je i najveći kreditor afričkih zemalja. Godišnje direktne investicije neprekidno rastu i već su dostigle nivo investicija mnogih zapadnih država.

Iako su zapadne zemlje još uvek značajan ekonomski partner u Africi, Kina je u pogledu bilateralnih sporazuma sa mnogim afričkim državama nepovratno ušla u samo tkivo ekonomije pa i politike tih država. Na taj način Kina je bacila rukavicu izazova SAD i Evropskoj uniji u pogledu neokolonijalnog (dakle mirnog, ekonomskog) i zapravo imperijalnog osvajanja novih tržišta u nerazvijenim zemljama Afrike.

Kineski uticaj na afričke ekonomije nudi puno izazova za gotovo sve afričke države, ali da pomenemo samo tri najvažnija: prvo, Kina je ostvarila značajan trgovinski suficit u gotovo svim državama sa kojima trguje, a jeftini kineski proizvodi destimulišu ne samo prodaju domaćih već i njihovu dalju proizvodnju. Drugo, vlade afričkih zemalja za izgradnju putne i druge infrastrukture uzimaju kredit od kineskih banaka pod uslovima koje diktiraju Kinezi i usled te činjenice lagano ali sigurno postaju veliki dužnici sa realnom opasnošću da padnu u kinesko dužničko ropstvo. Prema podacima za 2018. godinu afričke zemlje su uzele ukupno 135 milijardi dolara kineskih kredita, a samo Zambija čak 6,7 milijardi.[2] I treće, ovo dovodi do apsolutizacije političkog uticaja Kine na ove zemlje.

Kineske investicije u Africi plasiraju se u mnoge sektore i nisu ograničene samo na kineski državni kapital, već i na velike kineske privatne kompanije od kojih je najpoznatija Huawei, kineska globalna mreža, koja je investirala samo u 2012. godini više od 1,5 milijardi dolara.

U poređenju sa 2000. godinom kada je trgovinska razmena sa afričkim zemljama iznosila devet milijardi američkih dolara, već desetak godina kasnije odnosno u 2011. godini taj rast je izosio 160 milijardi. Danas, 2021. trgovinski promet iznosi oko 400 milijardi!

Porast kineskog interesa za Afriku usledio je usled želje za iskorišćavanjem bogatih prirodnih resursa ovog kontinenta. Trenutno Kina uvozi trećinu potrebnih količina nafte iz afričkih zemalja, a mnoge kineske investicije su usmerene upravo u tu vrstu istraživanja (nafta, gas, bakar, rude gvožđa, zlato). Pri tom kineske kompanije sklapaju ugovore isključivo sa vladama afričkih zemalja, a oni su potpuno netransprentni što pogoduje koruptivnim „ugrađivanjem” državnih i lokalnih afričkih političara u ukupnu cenu određenog projekta. Isto tako ne postoje striktni ekološki standardi u pogledu zaštite životne sredine. Ugovori kineskih kompanija sa afričkim državama odnosno vladama podešeni su tako da u slučaju nesporazuma, glavnu reč imaju kineski sudovi! Kineske državne i privatne kompanije koriste takvo ugovorno odsustvo afričkih pravnih institucija u rešavanju eventualnih sporova, za još intenzivniju eksploataciju prirodnih resursa i jeftine afričke radne snage, kao i bez dodatnih ulaganja u zaštitu prirodne sredine koja bi – kad bi se poštovala – predstavljala veliki trošak za te kompanije. Angola je, na primer, dozvolila Kinezima punu eksploataciju nafte za račun svog infrastrukturnog razvoja ne vodeći računa o ekološkim nedostacima takvih projekata.

Kineski uticaj u Srbiji

Svi kineski projekti u Srbiji zasnovani su na Sporazumu o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Srbije i Kine, koji je 2009. potpisao tadašnji ministar Mlađan Dinkić, a od 2012. do 2016. ekonomski savetnik Aleksandra Vučića. Prema ovom sporazumu, kineski partner ne plaća PDV, carinu, za njega ne važi obaveza javnog nadmetanja.

Na taj način kao i u Africi ali i u drugim delovima sveta (osim SAD i EU) najskuplji projekti idu van javnih nabavki, bez ikakve konkurencije, bez uvida javnosti i rasprave da li je projekat potreban i da li će, i kakve će finansijske i ekološke posledice imati. Po takvom netransprentnom modelu Kinezi grade Koridor 11, prugu od Beograda do Budimpešte (zajedno sa Rusijom), a od pre nekoliko dana sklopljen je ugovor i za gradnju tzv. Fruškogorskog koridora.

Prema zvaničnim podacima Uprave za javni dug, Srbija trenutno ima 1,1 milijarde evra duga prema Kini, što iznosi 2,31 odsto srpskog BDP. Međutim, rebalans budžeta za 2021. predviđa još 2,02 milijarde evra zajma od kineskih banaka. Pri tome, Srbija je do 2039. preuzela barem još 1,1 milijardu evra duga prema Kini, sa različitim datumima dospeća i kamatama uglavnom između dva i tri odsto.

Međutim, u budžetu još uvek nedostaje 3,2 milijarde evra za posao koji je Srbija bez ikakve javne nabavke dodelila Kini za izgradnju kanalizacije i infrastrukture za odlaganje komunalnog čvrstog otpada, a nema ni najmanje četiri milijarde evra za izgradnju metroa u Beogradu (iskopni i drugi bazični radovi na metrou su povereni Kini, a ostali Francuzima), kao ni 165 miliona evra za budući toplovod Novi Beograd-Obrenovac i 100 miliona evra za obilaznicu oko Kragujevca. Sve će to morati da se finansira iz novih kineskih kredita. Srbija će najnovijim projektima i ogromnim zaduživanjem kod kineskih banaka biti na opasnom putu da upadne u klasično dužničko ropstvo. „Zahvaljujući neodgovornom zaduživanju, svako domaćinstvo u Srbiji će uskoro samo Kini dugovati 6.250 evra, koje će otplaćivati i deca naše dece”, kaže se u saopštenju Dušana Nikezića, ekonomiste i predsednika Resornog odbora za privredu i finansije Stranke slobode i pravde.[3]

S obzirom na to da je Srbija kandidat za članstvo u EU i da se javno i pismeno obavezala na poštovanje vrednosti koje zagovara Evropska unija, u januaru ove godine, 26 članova Evropskog parlamenta zahtevalo je reviziju „rastućeg kineskog ekonomskog uticaja u Srbiji”, uključujući „opasne projekte sa potencijalno razarajućim višestrukim uticajima na životnu sredinu, i na okolno stanovništvo”. Uostalom, rudnik bakra u Boru i železara Smederevo su eklatantni primeri kineske nebrige za zaštitu životne sredine i ljudskog zdravlja.[4] Slično je i sa fabrikom za proizvodnju guma Ling Long.

* * *

Geopolitički gledano, kineska vlada je zacrtala da svojim uticajem u svetu što pre i što skorije nadamaši sadašnji uticaj Zapada, pre svega SAD. Za poslednjih dvadesetak godina Kina je u značajnoj meri u tome uspela. Prema strateškom dokumentu kineske vlade, širenje takvog uticaja treba da bude „široko po teritoriji, prostrano po sektorima i duboko po nivoima privređivanja”.

Upravo zbog takve kineske ekonomske i trgovinske ekspanzije, SAD su optužile Kinu za nepoštovanje konkurencije i nepoštovanje svetskih ekoloških standarda. Kinesko partnerstvo sa autoritarnim režimima takođe je jedna od važnijih kritika na Zapadu. U poslednje vreme Kina se optužuje i za „krađu” tehnoloških inovacija od SAD, kao i za pokušaj ostvarivanja monopolske pozicije kineske kompanije Huawei na veliki deo sveta pa i na samu Ameriku, na čemu je posebno insistirala Trampova administracija.

Kinesko nepoštovanje ljudskih prava unutar sopstvene zemlje, ali nacionalnih i verskih prava nekineskih manjina poput muslimanske etničke grupe Ujgura, višedecenijska okupacija Tibeta i izgon Dalaj Lame, faktori su koji Kinu svrstavaju u nedemokratske zemlje.

U političkom pogledu, jasno je da je Kina osnažena ekonomskim usponom sasvim voljna da izvrši redistribuciju svetske moći na način da dobije svoj deo kolača za koji misli da joj po dostignutoj ekonomskoj i vojnoj snazi pripada. Njen angažman u Južnom kineskom moru, gde želi da izgradi veliku pomorsku bazu i gde traži isključivi monopol za svoju ratnu i trgovačku flotu, dovodi je u mogući sukob ne samo sa Japanom i susednim zemljama, već i sa SAD i drugim zapadnim silama. Nepoštovanje ugovora sa Velikom Britanijom o striktnom poštovanju autonomnih prava Hongkonga, zasnovanih na načelu „jedna država, dva društveno-ekonomska sistema” što je bio uslov da Britanci posle 99 godina ovu jednu od poslednjih svojih kolonija predaju Kini, militarizacija zemlje kao i neprestane vojne pretnje Tajvanu, izazivaju veliku opasnost po mir u pacifičkom regionu i šire u svetu.

Po svom ponašanju u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima Kina se nimalo ne razlikuje od vekovnih ponašanja velikih imperijalnih sila poput Velike Britanije, SAD, Nemačke, Francuske i SSSR-a (njegovo polukolonijalno gospodarenje blokom istočnoevropskih država u drugoj polovini 20. veka). Takvo ponašanje, sasvim zakonomerno za svaku veliku silu (u suprotnom, ne bi bila velika sila!), definitivno uvodi savremenu Kinu u krug imperijalističkih i neokolonijalističkih država.


[1] Pre će biti da je Kina zemlja državnog kapitalizma u kojoj slično kao i u Rusiji dominira državni kapital, ali nije nimalo zanemarljiv ni krupni privatni sektor. S tim što su veliki privatni kapitalisti u Kini baš kao i u Putinovoj Rusiji pod striktnom kontrolom državnog vrha. Kineski oligarsii koji se iz političkih ili nekih drugi razloga ne slažu sa zvaničnom državnom politikom, bivaju proglašavani za nepoželjne, korumpirane tajkune, neretko hapšeni i proterivani, dok oni bliski vlasti uživaju sve privilegije svog privatnog vlasništva. Tipičan primer je Reng Zen Fej, vlasnik Huawei kompanije, osnovane 1987. kao akcionarsko društvo. Osim Zen Feja koji ima najveći udeo u vlasništvu i samim tim i kontrolni paket akcija, zaposleni u kompaniji takođe imaju svoje akcije. U nedavnom verbalnom ratu SAD i Kine oko „negativnog uticaja Huaweia na bezbednost SAD i ostalog sveta”, kineska država je odlučno stala na stranu svog tajkuna.

[2] Videti: D. Nikezić, Srbija u kandžama zmaja, intervju u listu NIN, 8. avgust 2020. g.

[3] D. Nikezić, Koliko je milijardi kineskih kredita dovoljno da kažete dosta?, www.Direktno.rs pristupljeno 6. marta 2021. g.

[4] Poznato je da je Kina platila visoku cenu svog naglog privrednog rasta upravo zbog neshvatljive ekološke nebrige i na toj osnovi ogromnog zagađivanja sopstvenih gradova i čitavih oblasti što je imalo drastične posledice na živote i zdravlje ljudi. U Pekingu i Šangaju, na primer, u vreme kada je autor ovih redova posetio te gradove, doslovno se nije moglo disati od smoga koji je obavijao grad.

One Comment to: Zašto je Kina imperijalistička i neokolonijalna zemlja?

  1. Orvel

    16 maja, 2021

    Vreme ce pokazati da ce pet vekova robovanja pod Turcima biti sitnica prema robovanju za nove gazde iz Azije.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)