Prve godine u Pančevu (prvi deo)

Pančevo je grad u kojem sam najduže živeo. Za njega me vezuju mnoge uspomene. U njemu žive ljudi koje smatram prijateljima. Taj krug bliskih odnosa se sve više i više širi iako već toliko godina ne živim u tom gradu. Zbog njih, a i zbog sebe, se ovim tekstom vraćam u daleku prošlost iz koje izviru moje prve godine u Pančevu

Objavljeno 28.05.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Stigao sam u ovo zanimljivo mesto sa nepunih jedanaest godina i odmah započeo da pohađam osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj”. Bile su to godine intenzivnog fizičkog i psihičkog rasta koje su me vodile od dečaštva do mladosti, od bosanske naivnosti do civilizovane uglađenosti. Ovi prelazi su pokretani iznutra i spolja. Sa drugom decenijom života sam zakoračio u nepoznato, može se reći gurnut sam akcijom mojih roditelja. Pa snađi se ti druže, kako znaš i umeš! Snašao sam se ja, ali sam i patio. Nije to tada bila mala stvar, preći preko Drine, Save, i Dunava, na tom nepoželjenom putu.

Dolazak

Velika selidba moje porodice dogodila se u kasno leto 1965. godine. Iz idiličnog mirnog grada Foče ubačeni smo u nadolazeći zahuktali industrijski gigant Pančevo. Pre dolaska u tu novu sredinu sam većinu vremena provodio van kuće, okružen „netaknutom” prirodom. Nasuprot tome, u Pančevu ljudsko prisustvo je oblikovalo sredinu više od 250 godina. U godinama koje su prethodile a naročito tokom mog boravka u njemu, Pančevo je doživelo „industrijsku revoluciju” razvojem rafinerije nafte, hemijskih i petrohemijskih fabrika. Broj stanovnika se udvostručio prilivom radnika i njihovih porodica. Te velike i brze promene nisu mogle da proteknu bez uticaja na okruženje. Zagađenje vazduha i vode postale su činjenice života, a izgradnja stambenih zgrada se ubrzavala i menjala fizionomiju ovog ravničarskog grada.

Nova realnost

Ali 1965. godine, svi ovi procesi su bili u nascentnom stanju, i ne odmah vidljivi u mom svakodnevnom postojanju. Živeo sam u ulici koja je nosila ime narodnog heroja iz Drugog svetskog rata: Ivo Lola Ribar. Ova ulica se nalazi na granici između starog jezgra grada, uglavnom sa jednospratnicama, i novog dela sa višespratnicama. Moji roditelji su iznajmili deo kuće koji se sastojao od jedne velike sobe i male kuhinje. Ta jedina soba je korišćena kao spavaća soba, porodična soba i kancelarijski prostor, a u dvorištu je bio nužnik. U drugom delu kuće živele su gazdarica i njena ostarela majka. Bilo je potrebno dosta suzdržavanja da bismo brat i ja potisnuli našu mladalačku bujnost, radoznalost i nestašluk na koje smo navikli u bosanskoj divljini. Sada smo živeli u ograničenom prostoru koji je pomno posmatrala starija dama navikla na zakon i red rukovođen njenom kulturom, ličnošću i fazom života.

Soba je imala takozvani kibic-prozor, karakteristiku kuće koju nisam viđao u Bosni. U osnovi, okvir prozora je projektovan oko pola metra izvan zida prema ulici što je omogućavalo nekome iz kuće da gleda dešavanja na ulici bez potrebe da otvori prozor i nagne se. Reč kibic je nemačkog porekla i znači: „gledati i ogovarati druge ljude”. Video sam mnoge ljude u kibic-prozorima kako posmatraju dešavanja na ulici. Zamišljao sam da su usamljeni i da im je potreban kontakt ili interakcija sa drugima. Očigledno sam projektovao sopstvenu potrebu, zbog koje sam i ja postao jedan od korisnika kibic-prozora. Za mene je to bio kompromis i način prilagođavanja na novo mesto. Imao sam snažnu potrebu da izađem napolje i budem aktivan učesnik u svetu, ali sam se u isto vreme plašio novog grada i ljudi. Nekoliko godina kasnije preselili smo se na šesti sprat novoizgrađene višespratnice. Umesto kibic-prozora, imali smo balkon. Moje posmatranje spoljašnjeg okruženja nije prestalo, već se nastavilo sa ove nove tačke gledišta uz proširenje vidika, bukvalno i metaforično.

Novo prisustvo u mom životu je bio televizor jugoslovenske proizvodnje. Emitovao je program samo na jednom kanalu, što je omogućilo ujednačenost iskustva za celu zajednicu. Sećam se prvih emisija koje sam „upijao”, kao što su Deni Kej, Volt Dizni, Dugo toplo leto,Izgubljeni u svemiru i drugi. Bilo je lako postati „hipnotisan” tim šarolikim stranim zabavnim programima koji su bili novina za mene. Ali gledao sam i kvalitetne obrazovne i dokumentarne emisije rađene u Jugoslaviji. U tim ranim danima televizije nije bilo reklama, što je gledanje činilo ugodnijim. Doživeo sam osećaj povezivanja sa majkom kroz tu aktivnost. Otac i brat bi rano zaspali. Nasuprot tome, mama i ja bismo ostajali prikovani za TV ekran do kasno u noć. Zanimljivo je kako je ovo zajedničko učestvovanje bilo dodatna potvrda bliskosti koju sam imao sa majkom tih godina.

Životna odluka

Bio sam odlučan u nameri da učim engleski jezik, jedan od stranih jezika koji se dodeljivao u petom razredu. Zamolio sam oca da me vodi od jedne do druge osnovne škole sve dok ne nađemo školu u kojoj se uči engleski jezik. Tako je i bilo. Zbog toga sam postao učenik osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj”. I dan-danas sam iznenađen snagom mog ondašnjeg ubeđenja, kao i odlukom oca da me posluša i upiše u tu udaljenu školu. U jednom od naših razgovora mnogo godina kasnije pitao sam ga o ovom događaju. Nisam znao da li ga se seća, naročito o njegovom značaju za mene, jer smatram da je ta odluka uticala na ostatak mog života. Jednostavno je rekao da roditelji ponekad treba da poslušaju svoju decu. Iako to od njega nisam eksplicitno čuo u godinama kada sam i ja postao roditelj, verovatno sam upio taj njegov stav i ponašao se u skladu sa njime prema mojim ćerkama. Mislim da im je moje odsustvo autoritativnog i paternalističkog pristupa u vaspitanju omogućilo da prave slobodnije životne izbore u skladu sa svojim prirodnim sklonostima.

Bosanski govor

Prvo sećanje vezano za moju novu školu je zadirkivanje zbog mog bosanskog izgovora. Ova vrsta uznemiravanja me je zbunila i povredila u isto vreme. Nisam bio svestan da se moj govor razlikuje od govora drugih. Ovo neprijatno iskustvo je uticalo da postanem oprezniji u interakcijama sa drugima. Tako ugrađena nesigurnost je zatrovala moj um, dovodila do teskobe koja me je nagonila da tražim rešenje koje mi je „palo u krilo” sa neočekivanog mesta. Naime nastavnik istorije je u toku časa pohvalio moje poznavanje definicije svake reči zvaničnog naziva naše zemlje (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija). Njegov potstrek i javno istaknuće me je navelo da zaključim da je znanje i obrazovanje najbolji put za izgradnju samopouzdanja. Učenje mi je išlo od ruke. Za mene je to bila prirodna i skoro zabavna aktivnost. Sećam se uzbuđenja koje sam osećao svakog septembra pred početak školske godine. Odlazio sam sa roditeljima da kupim nove knjige i drugi potreban školski materijal. Po povratku kući, uzeo bih te sveže kupljene knjige i prelistavao ih sa radoznalošću i željom za sticanjem novog znanja, što me je zaokupljivalo satima. Bio sam samomotivisan učenik tako da mi nije bio potreban nadzor ili potstrek roditelja.

Drugarstvo

Očigledno, škola mi je bila veoma važna, ali ne samo iz akademskih već i iz društvenih razloga. Proveo sam četiri godine osnovne škole sa istom grupom učenika i razrednom Vanjom Matuh. Ona je bila nastavnica fizičkog vaspitanja, veoma popularna zbog svoje lepote, elegancije i prijatne ličnosti. Sa svima sam bio u prijateljskim odnosima, ali sam uspostavio veoma čvrstu vezu sa tri druga iz razreda koji su mi postali najbolji prijatelji. To su bili: Kosanče D., Novica A. i Miloš M. Proveli smo mnogo vremena zajedno van škole. Bili smo produkti različitih društvenih i porodičnih sredina, što je kasnije uticalo na putanje naših životnih stremljenja. Ali tokom te četiri godine u osnovnoj školi bili smo ujedinjeni u potrazi za avanturama, zajedničkim iskustvima i prisnošću druženja.

Kosanče je živeo u modernoj stambenoj zgradi i imao je najbolji životni standard od svih nas, zbog očevog rukovodećeg položaja. Njegova porodica je volela da nas gosti ukusnim jelima, a pošto su živeli u blizini najbolje poslastičarnice u gradu („Popović”), često smo uživali u kolačima i drugim slatkim đakonijama. Preko njega sam se upoznao sa jugoslovenskim stilom života više srednje klase.

Novica je bio „buntovnik bez razloga”. Njegov otac milicajac nije tolerisao njegovo ponašanje. Često je kažnjavan i mislim da je kao rezultat toga razvio duboku ogorčenost prema vlastima i društvenim pravilima.

Miloš je živeo sa majkom. Roditelji su mu bili razvedeni, što je tih godina bilo retkost. Nije imao braće i sestara. Bio je pravi intelektualac među nama. Mnogo je čitao i upoznao me sa „ozbiljnom” svetskom književnošću, autorima kao što su Hemingvej, Štajnbek, Remark, Igo, Zola i drugi. On je svima iz naše družine držao prve „časove” seksualnog vaspitanja. Sećam se vremena kojeg sam provodio u njegovom malom stanu, vodeći „duboke” razgovore o knjigama i drugim temama.

Kada je reč o knjigama, da napomenem da sam bio redovan posetilac biblioteke koja se tada nalazila u Muzeju grada Pančeva. Uvek bih uzeo nekoliko knjiga i to često tako da me je bibliotekarka podozrivo posmatrala verovatno pitajući se da li ih zaista čitam. A jesam. Tih godina sam bio čitač bez premca, što je trajalo sve do polaska na fakultet.

Naš nastavnik fizike se bavio zanimljivim vannastavnim aktivnostima, poput veslanja i fotografije. Nas četvorica narazdvojnih drugara smo se uključili u te aktivnosti i postali vešti u njima. Provodili smo sate u maloj školskoj prostoriji koja se koristila za potrebe fotografskog kluba. Dva moja druga (Miloš i Novica) su išla na državna takmičenja. Ja sam im zavideo i želeo sam da budem na njihovom mestu. Zbog toga sam se ozbiljno zainteresovao za fotografiju i uz finansijsku pomoć roditelja sam uspeo da kupim opremu neophodnu za kućni fotografski studio koji sam godinama koristio. Često sam lutao gradom i fotografisao zgrade, parkove i druge zanimljive objekte ili ljude. Gledajući danas ove slike, drago mi je što sam na ovaj vizuelan način uspeo da sačuvam neke aspekte davno nestale prošlosti.

Nestaviće se u subotu, 4. juna; pročitajte ovde

Ostavi komentar

  • (not be published)