Volim slike koje „govore” i prikazuju atmosferu

Zrenjaninski slikar Janko Laco (1948) je jedan od poznatijih srpskih akvarelista. Član je Međunarodnog udruženja akvarelista (IWS) i počasni je član Međunarodne akademije nauka i umetnosti u Budimpešti (IASA)

Janko Takač
Objavljeno 05.08.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 20 mins

Janko Laco je studirao u Sarajevu, a kao mašinski inženjer po zanimanju odradio je radni vek u „Naftagasu” u svom Zrenjaninu. Dobitnik je više nagrada i priznanja a iza njega su brojne samostalne izložbe – međunarodne (Holandija, Nemačka, Slovačka, Ukrajina, Mađarska, Češka i Austrija), kao i čak devetnaest u Srbiji. Razovor o njegovom stvaralaštvu vođen je krajem jula, tokom slikarske kolonije SLIC u Crepaji, u tamošnjem „Banat Blues Cafeu”.

PANČEVO SI TI: Rođeni ste i radite u Zrenjaninu, jednom od centralnih gradova Banata. Šta za Vas znači ovaj grad?

JANKO LACO: Znači puno, ne toliko sam grad koliko kraj u kom sam rođen i u kom sam živeo do završetka osnovne škole, a toje Gradnulica i Takovska ulica. To je kraj gde se graniče selo i grad. Neposradna blizina pravoslavne crkve, a vinogradi i njive vrlo blizu. To je sigurno opredelilo i moje slikarstvo. Kada sam uradio prve slike nisam bio svestan tog uticaja. U to vreme pitao me je jedan prijatelj – „Kako to da na tvojim slikama nemaš kuće, nego se samo vide krovovi i malo belog zida?” Tada sam shvatio da ja pamtim žitna polja svog detinjstva, jer je deda imao vinograd koji je izlazio na protivtenkovski jarak, a sa druge strane je bilo zadružno imanje koje nije imalo kraja. Kao mali ja sam mogao da vidim samo žito i zadružne zgrade u daljini, ali samo krovove… Moje prve slike su zato bile takve. Druga stvar koja me je opredelila u slikarstvu je bila ta što sam imao deda-ujaka koji je bio ribar, a moji me nisu puštali sa idem sa njime na reku. Tako sam ja ostao željan te vode, jer mi je uvek bilo lepo sa njim… Moje detinjstvo je dakle ostalo vezano za Begej i periferiju grada Zrenjanina.

PST: Vi ste mašinski inženjer, pa kako ste pomirili te dve sfere – egzaktno mašinstvo sa umetnošću, slikarstvom?

LACO: Moj otac je bio mašinac, železničarsko dete. Kada smo putovali vozom on je umeo sve da mi objasni – kako radi lokomotiva, pa zašto na stanici radnik udara čekićem po točkovima vagona i slično – a za mene je lokomotiva bila moćna mašina koja me je fascinirala. Otac je predavao tehničko crtanje i on me je i naučio da slikam. Ne toliko da slikam, koliko da vidim, jer svi gledaju, ali mnogi ne vide detalje, prostor… Onda to što vidiš treba da nacrtaš, a ne možeš da crtaš ako ne zapazaš. Na primer ako stolicu gledamo iz određenog ugla vidimo samo tri noge – to tako treba i nacrtati, a deca se često trude da nacrtaju sve četiri, bez obzira da li ih vide. Veza sa umetnošću nastala je prirodno, vaspitanjem. Osećenje za lepo sam stekao u kući, od oba roditelja. Recimo, moja majka je bila krojačica i sama je crtala razne aplikacije na haljinama. Jednom prilikom je na pijaci kupila sliku koja joj se dopala. Bilo je to ulje na kartonu (loše uramljeno) akademskog slikara, Rusa, Lažičnjikova. Otac, kada je video, zapanjio se. Prepoznao je rad svog profesora iz građanske škole. Ta slika je nekako došla do pijace i mama nije propustila priliku da kupi baš tu sliku, a ne neku drugu, iako nije ništa znala o autoru. Mogla je da kupi neku sliku i ranije ili kasnije, da kupi neki kič, ali je imala osećaj, videla je i kupila dobru sliku. Otac me je naučio da slikam akvarel, ja sam to već jednom pričao, da sam svoj prvi akvarel otplakao. Imali smo u školi za domaći temu „Proleće”, učiteljica je rekla da nacrtamo planinu, neki potočić, livadu, pa zelenu travu i po tom uputstvu ja sam došao kući i nacrtao plavo nebo i počeo da bojim zelenu planinu, ali sam video da to ni na šta ne liči. Požalio sam se tati i tražio pomoć. Otac je uzeo moj crtež i presavio na pola i na poleđini počeo da boji plavo nebo. Gore tamnije, pa sve svetlije, a zatim ljubičasto plavu planinu. Ja kažem „Ali šuma je zelena!” a on i dalje plavi tu planinu. Ja sam mislio da se on šali i počeo sam da plačem. Nisam shvatao da planina sa svojom zelenom šumom može biti plavičasta. Hteo sam gotov posao, a ne da mi on tu priča da sve što je daleko postaje plavičasto zbog vazduha… Međutim on je nastavio da boji polako i odjednom sam primetio da to počinje da liči na pravu prirodu. Prestao sam da plačem i postao radoznao. Kad je on polako stigao do zelene livade, nacrtao kućicu, provukao ispod kuće potočić i dodao neku ogradicu, suze su se osušile, a ispred mene je bila slika koja „govori”… Onda mi je objasnio neke osnove rada sa vodenim bojama, dao nov papir i rekao da sam uradim slično. Srećna okolnost je što je moj otac imao za profesora crtanja već pomenutog akademskog slikara Lažičnjikova, što je sigurno uticalo na njegovo poimanje umetnosti, pa to kasnije preneo i na mene. U detinjstvu me je često vodio na izložbe. Kasnije, u osnovnoj školi moje slike su išle na izložbe, ali i dalje sam više bio vezan za tatine sugestije jer u školi nismo imali likovnog pedagoga za nastavnika nego nam je taj predmet predavala učiteljica pred penzijom. Onda sam u srednjoj tehničkoj školi imao tehničko crtanje, a na fakultetu nacrtnu geometriju posebno. Zbog toga poimanje prostora, perspektive i slično nisam morao da učim kroz slikarstvo. U srednjoj tehničkoj školi i na mašinskom fakultetu smo imali veoma mnogo crtanja, grafičkih radova i puno prakse. Tako da za to vreme skoro da nisam ništa slikao, izuzimajuci skice na papirićima ili na marginama svezaka ili udžbenika. Što se tiče pomirenja mašinstva i umetnosti smatram da ne treba insistirati na oštroj razdvojenosti umetnosti od egzaktnih naučnih disciplina. Recimo nacrtna geometrija tačno definiše telo i prostor. Računski i grafički možemo definisati prodor tela kroz telo, a umetnik realista isto mora da prikaže takav oblik kako bi posmatrač na dvodimenzionalnoj slici imao osećaj prostora odnosno treće dimenzije… Najbolji primer preplitanja tehničke struke i umetnosti je arhitektura.

PST: Kada i kako počinje Vaš ozbiljniji likovni rad?

LACO: Prve svoje likovne radove u zrelom dobu sam radio kao mladi otac kada sam išao u tazbinu. U Mostaru bih sedeo na terasi i slikao okolinu. Onda sam 1990. imao saobraćajnu nesreću pa sam se oporavljao u Banji Rusandi. Tu sam tri i po meseca ležao i kroz prozor gledao maglovita jutra nad barom. Pokušao sam i da ih fotografišem, ali nisam mogao da dobijem sliku koju sam doživljavao, a to moje viđenje je bilo slično maglama koje je slikao akademski slikar Zdravko Mandić. Nakon oporavka bio sam još uvek na bolovanju, pa sam kod kuće nastavio da slikam, a počeo sam i da čitam knjige i proučavam dela majstora akvarela kao i dela čuvenih slikara. Onda sam nastavio sa slikanjem petkom uveče, pa sam znao da ostanem i subotom preko noći… Na mene su uticali Grujica Lazarević, Zdravko Mandić i Branislav Marković, ali u suštini najviše sam naučio čitajući stranu literaturu o akvarelu i to što me otac kao dete uvek vodio sa sobom na slikarske i slične izložbe. Dakle, ja jesam samouk, ali smatram da nisam neuk jer sam zaista i puno učio (studirao) čitajući knjige o slikarstvu i ulazio u taj svet zanata i umetnosti. Moje ozbiljno bavljenje akvarelom je krenulo oko 1995, ali je prva zarada od slikarstva došla nešto ranije. Godina 1993. je bila godina velike inflacije. Plata oko pet maraka, a sinu maturantu treba garderoba za matursko veče. Uz kafu sa komšinicom stižemo i do te teme i komšinica mi predloži da pošaljem sina da ponudi moje slike službenicima u Opštini. Kod njih su u to vreme često navraćali studenti umetnosti nudeći svoje radove. Moj stariji sin je na to pristao i tamo prodao desetak minijatura i slika malog formata. To je omogućilo kompletiranje maturske garderobe bez većih problema … U to neko vreme sam – u knjižari „Teatar” gde su se osim knjiga prodavali sitni pokloni i suveniri – sreo Zdravka Mandića koji mi je dao nekoliko dragocenih saveta oko mojih minijatura i prelaska na veći fotmat. Tada sam zaista mnogo učio i slikao, pa su mi ti saveti došli u pravom trenutku i puno značili za dalji rad…

PST: Zašto baš akvarel?

LACO:U početku iz praktičnih razloga, odabrao sam akvarel upravo zato što sam mogao da radim u stanu. U radu sa akvarelom nema jakih i oštrih mirisa koji bi smetali ukućanima, a i zanat mi je bio poznat… Bitno je i to što volim da vidim rezultat odmah. Što se akvarel tehnike tiče, radim „mokro na mokro” (akvarel se radi vodenim bojama na papiru, a Laco radi tako što pre slikanja navlaži papir, u akvarelu podloga može biti suva ili mokra – primedba novinara). Meni je stalo da prikažem atmosferu, kad je na slici leto da ostetiš toplotu, kada je naslikan drvored da osetiš hlad, kada je slika reke da osetiš kako je to biti pored te vode u smiraj dana… Figure, ako ih imam, (neki pecaroš u čamcu, čovek u šetnji, biciklista), tu su tek da ožive sliku, a ne da dominiraju. Što se formata tiče, više volim manje formate i srednje normalno, a velike samo kada treba, imam i velike formate, ali nisu brojni. Kao slikarska tehnika, akvarel generalno nije bio cenjen. Stari majstori su ga koristili za studije pre rada na velikim formatima u ulju. U poslednje vreme su promene znatne, kako kod nas tako i u svetu. Kod nas su Umetnička kolonija Ečka i Zdravko Mandić uradili puno da se akvarel podigne na viši nivo. Značajna je bila i likovna kolonija u Slavonskom Brodu (tu se održava Hrvatski triennale akvarela – primedba novinara)… Kod nas ima mnogo izvanrednih akvarelista s međunarodnim priznanjima i zaista ne mogu da izdvojim pojedince, a da se na ogrešim o neke druge. Pošto insistirate reci ću vam da su po mom mišljenju, trenutno, od naših akvarelista, u svetu najpopularniji Dušan Đukarić iz Beograda i Endre Penovac iz Bačke Topole.

PST: Prisutni ste na izložbama, smotrama i kolonijama. Imali ste više izložbi u inostranstvu …

LACO: Prvu izložbu u inostranstvu sam imao 2004. u Hagu. Tu sam dospeo preko bračnog para iz Sarajeva koje sam sreo na Zlatiboru, gde sam imao izložbu i koja se njima jako svidela, naročito su im se dopale slike koje nisam imao izložene – niti su bile u katalogu – jer su to uglavnom bile minijature. Pošto su kupili slike, ušli smo u neformalan razgovori konstatovali da smo se družili sa zajedničkim prijateljima i bili istovremeno na nekoliko druženja, ali se nismo zvanično upoznali i to iz doba kada sam ja studirao u Sarajevu. Tada smo primetili da je „Gospodin Slučaj” složio neverovatan mozaik.

Naši prijatelji su izbegli iz Sarajeva u Holandiju. Došli su na Zlatibor jer je supruga imala problema sa štitastom žlezdom koja se uspesno leči na Institutu Čigota, gde sam ja imao izložbu. Obnavljamo poznanstvo koje prerasta u prijateljstvo. Njihov prijatelj iz Sarajeva (profesionalni umetnički fotograf u sarajevskom pozorištu), takođe izbeglica iz Sarajeva, zapošljava se u Hagu kao službeni fotograf u Haškom sudu, a istovremeno otvara Galeriju i modni studio u istom gradu. Tako se moji novi prijatelji ponude da mi organizuju izložbu u Hagu. Meni je bilo potrebno da prikupim materijal i da taj materijal zadovolji kriterijume galerije. Moj video snimak sa prethodne izložbe kao i snimci mojih akvarela bili su dovoljni da me prihvate i izložba je uspešno održana. Sve se lepo završilo, mnogo slika je prodato, ali ja to iskustvo sa prvom izložbom više nisam želeo da ponovim, jer je odlazak sa slikama u Holandiju bio vrlo težak i mučan. Iako sam imao sve potrebne dozvole i potvrde, prelazak granice sa Hrvatskom i Slovenijom je bio vrlo komplikovan i prepušten raspoloženju carinika i agencija za špediciju. Ta izložba mi je ipak otvorila vrata za druge izložbe. Odlaskom na likovnu koloniju u Kanjižu upoznao sam Iles Major Julijanu, direktoricu Biblioteke i Doma kulture u turističkom mestu Vonyarcvashegy na Balatonu. Ponuđeno mi je da započnemo saradnju na izgradnji kulturnog mosta sa Mađarskom. Saradnja je bila vrlo uspešna. Razmenjivali smo izložbe, propagirali pozive na njihove međunarodne konkurse, učestvovali na likovnim kolonijama, a čak je došlo i do bratimljenja mesta Belo Blato sa pomenutim Vonyarcvashegyom. Kulturni most se proširio na Rumuniju i Tursku.

Pošto sam u Mađarsku išao na kolonije, trudio sam se da osim obaveznih uradim što je moguće više slika, pa je tako stvorena kolekcija za nekoliko izložbi koje su mogle da konkurišu za izlaganje u EU bez potrebne papirologije za prelazak granice. Tako su ostvarene mnoge od mojih izložbi u evropskim državama. Na konkursima u Mađarskoj više puta sam nagrađivan, a primećen je i moj poseban rad u akvarelu sa korišćenjem soli, a zahvaljujući i angažovanju na kulturnom mostu – koji je za cilj imao saradnju Srbije i Mađarske, ali i popravljanje slike o Srbiji u svetu – postao sam počasni član Međunarodne akademije nauka i umetnosti (IASA) u Budimpešti.

PST: Kakvi su vaši planovi za budućnost?

LACO: S obzirom na to da imam 71 godinu, više nemam ambicija niti ozbiljnih planova. Samo da me zdravlje posluži. Rado se odazivam na likovne kolonije zbog druženja sa istomišljenicima (slikarima) – koji su uz to najčešće i mlađi od mene – kao i zato što na kolonijama vladaju vedar duh i dobro raspoloženje. Trenutno preda mnom je likovna kolonija u Gradačcu u Bosni, a posle toga na salašu u okolini Subotice, pa u galeriji Art Kult u Kovačici i mislim u oktobru Vojvođanski likovni krug u Kanjiži. To bi za sada bilo sve.

Fotografije: Elena Tomaš Takač

Ostavi komentar

  • (not be published)