Stvaranje nove fotografije je jače od svakog straha i opasnosti

Proslavljeni fotograf Dragoljub Zamurović govori o tome zašto uživa u slikanju i kako se opredelio za fotografiju, o upečatljivim situacijama i dirljivim trenucima koje je doživeo tokom karijere, o tome zašto voli da putuje a ne voli da daje savete mladim kolegama...

Živana Krejić
Objavljeno 18.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Tokom karijere koja traje više od 40 godina, Dragoljub Zamurović je izlagao svoje fotografije na pet kontinenata. Njegove fotografije su oplemenjivale više od dve stotine najvećih svetskih časopisa kao što su Bunte, Burda, Epoca, Figaro magazin, Focus, Gee, Grazie, Independent, LExpress, La Via, Life magazine, National Geographic, Nature, Newsweek, Oggia, Paris Match, The New York Times, The Observer, US Newsa, World Report, Panorama, Weekend i mnogi drugi…

Banatski Brestovac se upisao na listu mesta koja su imala privilegiju da budu domaćini izložbe jednog od najvećih fotografa koga je Srbija ikada imala. Izložba pod nazivom „Od crteža ka fotografiji” otvorena je u Domu kulture u ovom selu 9. maja i predstavlja pregled dela koje je umetnik stvarao u različitih periodima svog života.

PANČEVO SI TI: Gospodine Zamuroviću, izlagali ste širom sveta. Otkud Vi u Banatskom Brestovcu, u malom i skromnom prostoru Doma kulture? Da li je ovo najmanje mesto u kojem ste do sada otvorili izložbu?
DRAGOLJUB ZAMUROVIĆ:
Pozvali su me organizatori iz Banatskog Brestovca. Do tada nisam ni znao da je veliki broj fotografa izlagao ovde. Da, ovo je najmanje mesto u kojem sam izlagao i posebno mi je drago što je u okviru izložbe predstavljen katalog, koji prvi put do sada govori o mojim počecima i tome kako sam „stigao” do fotografije, jer sam se ceo život bavio slikanjem i crtanjem. Moje dosadašnje izložbe su bile tematske: Srbija, Vojvodina, Nemačka, Kazahstan… ovo je jedan „miks” različitih fotografija koje sam do sada radio i posetioci izložbe mogu da dobiju jednu celovitiju sliku o meni i mom fotografskom opusu.

PST: U katalogu iznosite zanimljive podatke o Vašim prvim ozbiljnim odlukama u srednjoškolskom periodu koje se tiču izbora budućeg zanimanja. Vaša želja je bila da studirate slikarstvo, ali su roditelji mislili drugačije. Ovo je večna tema o tome kako da se mlad čovek izbori za ono što voli i čime istinski želi da se bavi. Kako ste se Vi izborili?
ZAMUROVIĆ:
Na insistiranje roditelja, prijavio sam se na Elektrotehnički fakultet. Pošto je moje znanje fizike i matematike bilo skromno i nedovoljno za polaganje prijemnog ispita, upisao sam se kao vanredni student. Išao sam na fakultet tri meseca i nisam položio ni jedan kolokvijum. Bilo je to pravo mučenje, koje sam prekinuo ispisivanjem i podizanjem uplaćenog novca za koji sam kupio platna, ulje, pastele i sve ono što je potrebno budućem slikaru. Kada sam roditeljima saopštio šta sam uradio, shvatili su da je njihov eksperiment propao i zamolili su me da upišem arhitekturu, da bih postao ipak neki inženjer. Spremao sam prijemni godinu dana, slikao sam svakog dana po nekoliko sati i to je bilo najsrećnijih godinu dana u mom životu, kada sam radio ono što sam želeo, bez pritisaka. Potom sam uspešno položio prijemni ispit, nešto kasnije sam završio Arhitektonski fakultet, kao i postdiplomske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti, s najvišim ocenama, mnogobrojnim nagradama, koje su doduše počele da dolaze još u periodu srednje škole. Mislim da je najvažnije da čovek radi ono što voli i što mu leži.

PST: Odakle tolika hrabrost da se još kao student uputite automobilom u različite delove sveta, poput Afrike, Azije… fićom putujete u Toskanu, u vreme kada nije bilo mobilnih telefona da možete nekoga da pozovete da Vam pomogne ako ste u nevolji, kao na primer kada Vam je automobil propao u pesak u Sahari?
ZAMUROVIĆ:
Bio sam inspirisan prvom knjigom koju sam pročitao, „Kroz pustinju i prašumu“, Henrika Sjenkijevića. Od malena sam imao ideju da vidim ono što je „malo dalje”, a ne ono što je u mom dvorištu. Moje prvo putovanje bilo je u Afriku i trajalo je 52 dana. Najbolji način da upoznate neku zemlju ili grad je da napravite knjigu o njoj. Za putovanje se pripremate unapred, čitate, informišete o svemu što postoji, a kada otputujete vidite da u stvari ništa ne znate o toj zemlji. Iskustvom dopunite sliku o nekom području i onda uradite knjigu. Tako sam radio Kazahstan, Kazanj, Sarajevo, Crnu Goru… Da nisam putovao, to bi za mene bio hendikep.

Dragoljub Zamurović: Branje lavande u Institutu „Josif Pančić” u Pančevu

PST: Da li je pogled na Srbiju bio drugačiji posle mnogobrojnih putovanja i velikog broja izložbi koje ste imali na svim kontinentima?
ZAMUROVIĆ:
Nikada se nisam bavio politikom i nisam voleo diktatore. Međutim, smatrao sam da je ova zemlja uvek bila pod nekom diktaturom. Možda smo u Jugoslaviji lepše živeli, mogli da priuštimo sebi putovanja, ali ni onda nismo imali tu slobodu koju bih ja voleo da imamo. Kada sam odlazio u zemlje koje su zaostalije od naše, imao sam utisak da se vremeplovom vraćam unazad 50 ili 100 godina. Za mene je to bio način da duže živim jer živim samo u sadašnjosti. Sa druge strane, poseta razvijenim zemljama me vodila 50 godina unapred. Putovanjima dobijate jedan duži život. Ako putujete, imaćete utisak da duže živite. Pogled na Srbiju se nije menjao odlaskom u druge zemlje, već odlaskom u mala, zaostala mesta u Srbiji, gde sam upoznavao ljude koji žive na jedan mnogo drugačiji način od onog u gradskim sredinama, u selima i zaosecima koji ukupno imaju dva ili tri stanovnika… Ti ljudi su mnogo humaniji i dobroćudniji i hoće da vam pomognu, ne tražeći ništa za uzvrat, za razliku od ljudi u gradu. Što je veći grad, ljudi su više otuđeni.

PST: Od bezbroj upečatljivih situacija koje ćete sigurno pamtiti, za koji biste rekli da je najsrećniji trenutak u dosadašnjoj karijeri?
ZAMUROVIĆ:
Sanjao sam da uzimam novi broj časopisa Life i da ugledam fotografiju koju sam ja snimio i ispod koje vidim svoje ime. Taj san me je godinama proganjao. To se stvarno dogodilo 1991. godine, kada je fotografija branja paprika iz Makedonije izašla u ovom časopisu, potpisana mojim imenom. Bio je to najsrećniji trenutak. Iako sam kasnije objavljivao i na naslovnoj strani tog časopisa, nikada više nisam doživeo takvu radost.

PST: U svom radu, volite da fotografišete iz vazduha. Avion, helikopter, motorni zmaj, balon… Da li je Srbija lepša iz vazduha?
ZAMUROVIĆ:
Jeste. Meni jeste.

Dragoljub Zamurović: Staro korito Tamiša kod Pančeva

PST: Svaka Vaša fotografija izaziva emociju bilo da se radi o prikazu života, ljudi ili običaja. Postoji li nešto što je na Vas ostavilo poseban utisak ili iniciralo neko posebno osećanje tokom fotografisanja?
ZAMUROVIĆ:
Svaka fotografija je priča za sebe. Moj pristup fotografisanju je drugačiji od pristupa klasičnog fotografa koji nešto vidi, pa onda to slika. Ja imam više slikarski pristup. Prvo treba da znam šta ću fotografisati, da vidim to, da se upoznam sa time i da odleži u meni, da sazri, jer ne mogu odmah da fotografišem. Često se događalo da fotografije smislim u snu ili u polusnu. Kad krenem da radim jedan projekat, fokusiran sam isključivo na njega. Nikako ne mogu da radim dva projekta u isto vreme, jer sam toliko posvećen da se na neki način razbolim, pošto samo o tome mislim. To je dominantno u tolikoj meri, da uveče pred spavanje mislim šta ću sutra da slikam na način da bude drugačije od svega što je do sada viđeno. Zbog toga mi prelazi u snove i počinjem da sanjam šta treba da radim. Dešava se da u snu vidim ugao iz koga ću da slikam, što mi značajno olakšava posao. Sa druge strane, mnogo sam koncentrisan na to i dešava se da neke zanimljive priče propustim. Napravim hiljadu snimaka da bih odabrao jedan.

Emotivnih trenutaka je bilo mnogo. Jedan od dirljivijih koji pamtim dogodio se na snimanju moje poslednje fotomonografije o Podunavskim Švabama. Dešavalo mi se više puta dok sam radio na tom projektu, da se osetim izuzetno tužno, kada mi ljudi pričaju o logorima, streljanjima i uopšte šta su sve doživeli. U malom mestu Sonta pokraj Apatina koje je nekad bilo nemačko, upoznao sam ženu od oko 85 godina, jedinu Nemicu koja tamo živi. Ispričala je priču o Podunavskim Švabama. U jednom trenutku smo se našli na groblju, gde sam želeo da je slikam pored spomenika na čijem se vrhu nalazilo gnezdo sa dve rode. I ona je odjednom pokazala na rode i rekla: „Evo roda. Svake godine odu i sledeće godine se vrate. Podunavske Švabe su otišle i nikad se neće vratiti.” I počela je da plače. Slična situacija je bila u Vukovaru, kada sam zajedno sa vojskom ušao u taj grad i slikao leševe ljudi po ulicama. U jednom dvorištu je bilo stotine leševa ljudi iz bolnice, uključujući i bebu umotanu u ćebe.

Dragoljub Zamurović: Tamiš i staro korito Tamiša kod Pančeva

PST: Stekla sam utisak da sve što ste do sada uradili u našoj zemlji, fotomonografije Srbije, Vojvodine, Dunava, Beograda, Novog Sada, itd. da ste uradili na sopstvenu inicijativu i zahvaljujući ličnom zalaganju, a ne na osnovu želje pojedinaca ili institucija.
ZAMUROVIĆ:
Da, projekti su uglavnom naručivani iz inostranstva. Mnogi ljudi ne znaju ni ko sam ni šta sam. Kada sam 2000. godine završio rad u francuskoj agenciji Gama, odlučio sam da napravim jednu fotomonografiju Srbije. Otišao sam u Turističku organizaciju Srbije i tražio sam prospekte, da znam u koje delove Srbije da idem i šta da radim. Primili su me veoma hladno i rekli da nemaju nikakve prospekte. Kada sam rekao da želim da pravim fotomonografiju Srbije, rekli su da imaju knjigu o Srbiji iz 1986. godine i da gubim vreme. Verovatno su mislili da ću tražiti novac od njih, što mi nije ni na pamet padalo. Knjiga „Srbija – život i običaji” je završena sopstvenim sredstvima, ali su je ljudi kupovali u pretplati, jer nismo imali novca za njeno štampanje. Rasprodata je u tri tiraža i postala je omiljeni poklon visokih državnih zvaničnika koji su je poklanjali prilikom odlazaka u zvanične posete. Čuo sam da Putin ima tri moje knjige. Mislio sam da ima verovatno Kazahstan, Kazanj i Srbiju. Međutim, ima tri iste Srbije, koje je dobio od tri različita zvaničnika.
Na isti način sam ulagao lična sredstva u knjigu o Vojvodini. Mali tiraž nije bio dovoljan da pokrije ni polovinu troškova koje sam imao i taj projekat sam sám finansirao.

PST: Istakli ste da ste protivnik svake vlasti. Fotografisali ste mnoge političare poput Miloševića, Đinđića, Koštunice, Nikolića, Mladića… Ko je na Vas ostavio najjači utisak, ako političari uopšte mogu da ostave utisak?
ZAMUROVIĆ:
Zoran Đinđić. On je razumeo fotografiju, za razliku od mnogih.

PST: Prošli ste Srbiju uzduž i popreko. Šta biste preporučili domaćim i stranim turistima da posete?
ZAMUROVIĆ:
Područja van gradova. Stara planina i Homolje, selo Gostuša, to su fantastične lokacije. Običaji Homolja su nešto što još uvek nije istraženo do kraja. Vlasi su zadržali običaje koji su se ugasili u Evropi. Interesantan je obred „pomana” koji se održava svake godine prvih sedam godina od smrti, kada rođaci šalju svetlost, vodu i hranu svojim umrlima, postavljaju odeću, obuću u najiskrenijoj veri da duh tog čoveka zaista dolazi.

PST: Imate li savet za mlade ljude koji žele da se bave nekom vrstom umetnosti?
ZAMUROVIĆ:
Ne mislim da treba nekoga da savetujem. Naprotiv. Mladi ljudi treba da se pronađu. Ne treba se truditi da napravite bolju fotografiju od nekog drugog, već da date ono najbolje što vi možete u tom trenutku. Treba se takmičiti sa sobom. Onda napravite ono što je različito. Ako ste napravili isto što i neko pre vas, niste ništa uradili. Važno je da čovek bude svoj.

Dragoljub Zamurović: Crva sa dva tornja u Pančevu

PST: Da li ste ikada razmišljali da odete iz Srbije?
ZAMUROVIĆ:
Da. I danas želim, ali sad je kasno. Mislim da sam u drugom okruženju da bih imao više razumevanja, da bih mogao više da radim, jer većinu poslova koje sam dobijao, bilo je iz sveta. Niko me ovde nije zvao da mi kaže, hajde, uradi ovu knjigu.

PST: Neverovatna je smelost koju pokazujete dok ste na terenu i dok snimate. Nemate strah da se popnete na najvišu tačku, zvonik crkve, da priđete zmijama isuviše blizu. Imali ste ozbiljne probleme sa balonom, bili ste na prvoj liniju fronta u Bosni i Hrvatskoj, dobili ste batine u Beogradu za vreme demonstracija, bivali hapšeni… Da li ste ikada pomisli da odustanete i živite nekim mirnijim životom?
ZAMUROVIĆ:
Ne. Nikada. Dosada je nešto najgore što postoji. Kada se penjem po tim krovovima, ukoliko i postoji opasnost, prevaziđem je željom za stvaranjem nove fotografije koja je jača od svakog straha i opasnosti.

One Comment to: Stvaranje nove fotografije je jače od svakog straha i opasnosti

  1. Vojislav Simonović

    maj 20th, 2018

    Sjajan čovek iz druge dimenzije, prelepo kadrirane fotografije i motivi na njima, sjajno vođen intervju od strane novinarke.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)