Namerne da predškolce uvedu u svet koji ih okružuje, vaspitačice su ih odvele i u ovdašnji hram SPC, Crkvu Svetih arhangela, vredan kulturno istorijski spomenik. Sveštenik im je, posle duhovne poduke, darivao ikonu svetog Save. Kad su se dečica vratila sa poklonom u vrtić, uramljeni lik Rastka Nemanjića, kanonizovanog kao sveti Sava, završio je u direktorkinoj kancelariji umesto u dečjoj igraonici, kažu gnevne vaspitačice. Dodaju, da su tražile od nje da deci vrati „oteto”, ali da ona drži, da kao velika pravoslavna vernica i glava ustanove, treba da sedi ispod slike čudotvorca i najomiljenijeg srpskog svetitelja.
Prerano za uvođenje klinaca u svet vere u Boga, usađivanje u njihove glavice kulta svetog Save? Kažem samom sebi da je, možda, pravo vreme za to, kad ova dečurlija „omatori”, zasedne u školske skamije. Ovi petogodišnjaci zablenuti su u mobilne telefone kao ikone. Fućka im se da li ih sa zida gledi pokojni Josip Broz ili neki čika sa bradom. Ali to je već didaktičko pedagoški teren vaspitačica. Ono, pravo bi, možda, bilo da ovu situaciju, za koju klinčardija i ne haje obuzeta radostima koje sa sobom nosi njihovo životno proleće, preseče sam sveti Sava. On je, kazuju verske bajke, umeo da doaka i samom Luciferu. Ili ako ne može on, možda mogu arhangeli. Ili sam Isus Hristos. Ali ne verujem da bi i oni i on sišli sa neba, zbog te žalosne pojave u kovinskoj predškolskoj ustanovi.
Pitamo popu, domaćina poletarcima iz „Naše radosti”, čiji zid zaslužuje ikonu sveca. Jal direktorkin ili dece? „Ikonu sam poklonio vrtiću”, kaže. Ne želi da „očinski” presuđuje u sporu. Da bi ugasio vatru nezadovoljstva među vaspitačicama, od kojih, najmanje jednu znam kao osobu od moralnog i profesionalnog integriteta, sveštenik je odrešio kesu i kupio dve ikone za 70 evra. Jednu sa likom svetog Vasilija Ostroškog. Na drugoj su Sveti arhangeli, znamenje hrama u kome činodejstvuje.
A Savet roditelja? Članice privatno znaju za direktorkin „greh”, ali su, kaže jedna od njih, samo na jednoj telefonskoj sednici aminovale posao vrtića sa lokalnim fotografom.
Sukob grupe vaspitačica i direktorke preselio se iz duhovne sfere u materijalnu. Prema navodima vaspitačica koje ne žele da se predstave, direktorka kupuje lekove i parfeme u privatnoj apoteci, za sebe i dve odbornice. Od para za dezinfekciju vrtića. Građanka Minja Stošić javno svedoči da se iz budžeta PU „Naša radost” izvlači novac za „neke lične stvari. Direktorka familijarno kupuje lekove i parfeme preko računa vrtića. Zajedno sa odbornicama Sarom Sekelj i Ninom Kozicom. Pravdaju preko sredstava za dezinfekciju, a cifre su više nego ozbiljne”. Ova javna objava uznemirila je građane koji pišu da gledaju svoja posla, ali pitaju kako dotične mogu da prošetaju ulicom, a da ih nije sram.
Laž, istina, trač? Pitali smo Aleksandru Alavanju, direktorku vrtića. Nismo dobili odgovor na elektronsko pismo u kome smo nudili i razgovor licem u lice. A odbornice? Savetnica za komunikaciju sa javnošću Nataša Maoduš nam javlja da su uvažene članice kovinskog parlamenta „negirale optužbe”. Za razgovor nisu spremne. Ostaje pitanje ko je ovde „naparfemisan”. Koga treba „dezinfikovati”. Da ne kažem ko laže, ko krade.