Kada odem daleko, približim se sebi.
Kada nema nikog, sve je moje.
(Ali ipak, deo mene ostaje Tamo.)
Nedostajanje postaje uživanje, realnost – zamisao, nemir se pretvara u radost, usamljenost u jedinstvo. Previranjem melanholije ubiram slobodu i bežim od nesnađenosti.
Težnja ka obodima je moja „Sumatra“, paralela kontrasta, slojevita površina, kakofonija mira, istočni zapad, množina neba i okeana, retrospekcija introspekcije.
Stvarnost je negde, preko.
