Ako ste kojim slučajem propratili reklamu u kojoj izvesna simpatična starica, baka Mara, dobija na poklon tablet koji radoznalo zagleda sa svih strana, a potom, dosetivši se čemu bi mogao da posluži, stavlja na njega uštirkanu šustiklu i šoljice sa kafom, pa ste se nasmejali od srca, pogrešili ste. Potrčali ste kao ždrebe pred rudu.
Onako kako baka Mara koristi tablet, tako i mnogi među nama koriste mozak, volju i čitav dijapazon raznih, normalnom čoveku, neshvatljivih osobina. A one su ukorenjene duboko da dublje biti ne može. Jer, kroz istoriju je ovaj plebs voleo vlasti da ugađa, da podvije rep, leđa, rogove, poglede – ko je šta imao – i snishodljivo sa salvetom preko ruke ili šustiklom preko tacne nudio, od kafe do dece rođene. Zagunđaće po neko povremeno, promeškoljiće se na mahove, ali suštinski neće učiniti ama baš ništa da bi sprečio vlastitu propast.
Kod nas svako ko dođe na vlast o čas posla postane diktator. Mi to od njega napravimo hteo on to ili ne. Umešni smo da nam na Planeti ravnih nema! To vam je ta naša nebeska stras’. Kad se malo ljutnemo, izređamo tu i tamo po nekoliko uvreda na račun žutih, crvenih, zelenih, izređamo čitav spektar ako treba, ali tacnu iz ruku ne ispuštamo. Da pokažemo kako smo dobri i fini, kako smo mi takav narod, a ne kao oni drugi zlikovci što su se na nas okomili. Jer oni i nisu nebeski, a mi jesmo i tu se jasno vidi ta razlika. Pa još kad nam vlast lepo objasni zašto je belo crno a ne belo, doživimo prosvetljenje i složimo se.
Diktatora nam vremenom nekako malo bude i žao. Razni bacaju na njega drvlje i kamenje, psuju ga i proklinju. A nije on čovek kriv što je postao to što jeste. Suviše je bilo primamljivo, suviše lako, pa kako je mogao da odoli?
A mi, poput baka Mare, ljubazni domaćini, vazda da lepo ugostimo, da serviramo sa sve čipkom. Nek’ košta šta košta, uostalom, kad je Srbin bio cicija? Zna se dobro da će Srbin kad mu je slava ili kad prati sina u armiju ili slavi princezi osamnaesti rođendan, kuću da proda ako treba. Samo da pokaže kako je dobar domaćin.
Pa izvol’te. Vi gore, poslužite se, onako – domaćinski. Zahvatite više puta. Ponesite i za posle.
A vi povijeni, zgrčeni, vi što nosevima rijete zemlju i glavama ulubljujete beton, ostanite vazda tako. Očigledno vam to ne smeta. Sve vam je baš onako kako treba – taman.
Ko tetki sandale!
