Uživanje u magiji svakodnevice

Miljana Vidosavljević
Objavljeno 01.04.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Nedelja, 25. mart 2018. godine

Dok sam jučerašnji dan posvetila završavanju nagomilanih obaveza i aktivnom odmoru, danas sam daleko pasivnija. Uživam u lenjom razvlačenju, muzici sa Ritam radija i suncu koje me tera da otvorim prozore i pustim ga unutra. Ne smeta mi ni oduzimanje jednog sata.

Juče je M. rekao: „Trebalo je da naručim gulaš za ručak (u restoranu). Volim da ga jedem, a ti to nikad ne spremaš”. Zato se danas odmrzava meso za gulaš. Čeka me vatreno krštenje, ali recept ne deluje težak: propržiti luk i meso, dodati paradajz i začine, pa naliti vodom i vinom. Prvi put pratim instrukcije i pravim mentalne zabeleške – šta je bilo dobro, a šta treba izmeniti. Onda nastupa magija: menjanje proporcija i sastojaka dok ne dođem do recepta koji je po mom ukusu.

Moja nonšalantnost je izazvala blago kašnjenje, ali smo S. i ja ionako poranile na čajanku. A tamo – najlepši zeleni čaj koji sam u životu popila! Nisam prepoznala voće čija mu je aroma dodata, ali sumnjam na neko tropsko. Naime, moj najdraži crni čaj, marke Basilur, ima ukus ananasa i manga; a beli, Put svile, sadrži ananas. Prijaju mi daleki, topli ukusi – pravo sam letnje dete.

Na čajanci sam dobila i malo drugog zelenog čaja, kao uspomenu i za produžetak uživanja. Stigao je baš kad sam ispraznila svoje zalihe i pitala se gde da nabavim dobar rinfuzni čaj, jer sam konačno naučila da uživam u njegovom gorkastom ukusu.

Čudno je kako želja sama nađe način da se ostvari, ako joj to dozvolimo.

P. S. Gulaš je uspeo!

Ponedeljak, 26. mart 2018. godine

Ništa lepše nego kad nedelja počne kvalitetno provedenim vremenom sa samom sobom. Ovoga puta, na repertoaru je bila kupovina i uživanje u odžak kolaču. Odabrala sam prugaste dezene i francuski šik – da mi odeća ide uz karakter. Štrpkala sam vruć kolač, dok mi je sitna kišica pravila društvo na putu do kuće.

Ne kažu uzalud da ne možeš voleti druge ako ne voliš samu sebe. Zapravo, tada misle na sledeće: tek kada upoznaš i prihvatiš sebe, naučiš da uživaš dok si potpuno sama i ne dozvoljavaš da te tuđe mišljenje zaustavi na putu koji si odabrala, moći ćeš da budeš ispunjena i srećna jedinka. Tvoje raspoloženje neće zavisiti od drugih. Zato se i kaže da lepota dolazi iznutra – toliko ćeš zračiti, da će ljudi, baš zato što ti nisu neophodni, želeti da budu deo tvoje staze. Sada je na tebi da odlučiš hoćeš li im dozvoliti da koračaju uz tebe ili ćeš čekati nešto bolje.

Pripazi, ipak, da ne uživaš previše u samoći. Nekad je teško ponovo se prilagoditi zajednici, kada shvatiš da si svoje najbolje društvo. No, svi smo društvena bića i nikako ne treba izbegavati kontakt sa drugima. Ključ je u balansu, kao i uvek i svuda.

Utorak, 27. mart 2018. godine

Kada sam krenula po hleb, u sandučetu me je čekala razglednica sa ljupkim ilustracijama svetionika iz Jekaterinburga. Dobar podsetnik – mogla bih i ja da pošaljem neku. Postcrossing mi daje adrese Amerikanca koji voli istoriju, pomalo jezive Finkinje koja je sad u Holandiji, para iz Sankt Peterburga i Nemice koja me pita: šta je za mene sreća. Pišem joj da je to uživanje u magiji svakodnevice. Ispijanju vrućeg čaja. Igranju sa senkama dok šminkam oči. Pronalaženju omiljene pesme na radiju. Novogodišnjim sijalicama koje sijaju tokom cele godine. Cveću koje sam kupila od bakica na ulici. Igra, magija, umetnost – sve su to sinonimi za lepršavo ushićenje koje neki nazivaju srećom. Svima pišem na engleskom, pa prevedem na srpski. Koristim ćirilicu. Sve se nadam, zaljubiće se još neko u njena zaobljena slova. Rusi će uporediti naše reči sa svojima. Drugi će naučiti nešto o našoj lepoj zemlji.

Sreda, 28. mart 2018. godine

Danas je nestala struja. Svaki put, procedura je ista – shvatim da je nema kada mi se ugasi internet. Onda na telefonu koji ima dodatne megabajte proveravam kad će da se vrati. Na kraju, treba smisliti šta raditi u ograničenim uslovima. Tek kada ostaneš bez struje, shvatiš koliko je koristiš. Između izlaska iz hladnog stana i trčanja i ušuškavanja pod ćebe i čitanja, odabrala sam ovo drugo. Dovršila sam „Knjigu o bambusu” Vladislava Bajca, u kojoj sam neizmerno uživala ovog meseca. Dosta godina je na polici čekala da se upoznamo – dobila sam je od svog grada po završetku srednje škole. Priče o samurajima i budističkim sveštenicima, ljubavi i prijateljstvu, mržnji i izazovima, pravili su mi društvo u mnogim situacijama. Najznačajnije je bilo u čekaonici ambulante doma zdravlja. Ako želiš da mirno podneseš tuđe ulaske u ordinaciju preko reda, čitaj knjigu o zenu, dok čekaš da te prozovu.

Četvrtak, 29. mart 2018. godine

Za današnje isključenje električne energije sam se pripremila – čekalo me je dosta beležaka koje treba srediti. Nezapisani snovi, neformulisana pitanja za intervju, nedovršene pesme. I sa strujom i bez nje, stalno nešto pišem. Negde sam pročitala kako oni koji pišu dnevnik imaju veću šansu da obole od Alchajmera. Verovatno im ta bolest i teže pada, zato što se celog života trude da zapamte što više, a onda im sećanje isparava.

Radovi na mreži, naravno, nisu gotovi. Kao ni gacanje mojih komšija i mene po blatu. Naselje nam je raskopano pre pola godine, ali nikome važnom nije u interesu da ga sredi. Što bi, kad ovde živi samo 200-300 ljudi i buljuk mačaka?

Uskoro stan i ja slavimo prvu godišnjicu. Još se sećam reči jednog druga, sada komšije: „Dobro je što dolaziš sada. Ovde je prelepo u proleće, ali kad zahladni je baš depresivno”. Uplašile su me te prognoze, ali depresija nije stigla. Ne znam da li se uplašila tople zime ili mog ignorisanja. Uskoro će naselje ozeleneti, u skladu sa imenom, pa od razgranatih krošnji neću videti razoranu zemlju. Kaže Oskar Vajld: „Svi smo u blatu, ali neki gledaju u zvezde”. Zaista, nigde ne sijaju tako lepo kao na krovu moje zgrade. Ili su to svetla Rafinerije?

Petak, 30. mart 2018. godine

Mnogo više volim izlaske sunca od zalazaka. Teže ih je uhvatiti i mnogo su kraći, što ih čini dragocenijim. Još uvek pamtim neke koje sam gledala na Železničkoj stanici Ovča, presedajući sa voza na voz; čarolija na nebu mi je skretala pažnju sa nervoze koju sam osećala pred poslednje ispite na fakultetu. Ispiti su sada prošlost, kao i dolazak u Beograd vozom. Ne samo da je ukinut Beovoz i veza sa BG vozom, već oni koji dolaze iz Zrenjanina i Vršca ne staju na većini pančevačkih stanica. Kao da to nije dovoljno, duplo više treba da platiš ako ideš od Sportskog centra, nego od buvljaka.

U kojem god da sam prevoznom sredstvu, obožavam prelaske preko mostova koji povezuju ova dva grada. U tim trenucima, obavezno gledam kroz prozor. Sa Pančevačkog mosta, Beograd mi izgleda kao Menhetn. U povratku, uživam u pogledu na vijugavi kej i raznežim se kad vidim zgradu u kojoj sam odrasla.

Subota, 31. mart 2018. godine

Nakon burnih dana, slede mirni. Zato danas posmatram jučerašnji vitraž. Ples na kiši koja rominja u pola noći. Filozofije novih prijatelja. Pogledi starih. Porodično kartanje. Zbunjenost i lutanje. Opuštenost i neustrašivost. Vožnja iz rodnog u omiljeni grad, i nazad, iz grada u kojem sam se ponovo rodila u onaj koji ću zauvek voleti. Oko ovih slika, moja neverica da mart, onaj vazda siv i hladan mesec, može biti ovako šaren.

Nosim džemper koji je majka isplela u mladosti, a pre par godina je opran na pogrešnoj temperaturi i smanjio se tako da ga samo ja mogu obući. Stavila sam masku za lice od koje mi obrazi mirišu na trešnje i proleće koje se ponovo predomišlja. Provrila je voda: vreme je da je prelijem preko listića novog zelenog čaja.

Spremna sam za novu sezonu.

Autorka je zaljubljena u život i njegova čudesa. O svojim malim svetovima piše na istoimenom blogu.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)