Ostala mi je još jedna poseta Dablinu, pa računam da smo se u prethodne tri već upoznali. Lep, miran, pitom, a živ grad. Pun ljudi, a bez gužvi. Ili je to zato što ja nikuda nisam žurio. Opuštenost, sigurnost i pripadnost ovom gradu je prvo što sam osetio. Ovde sam kao kod kuće. Ni jedna scena, ni jedna situacija nije izašla iz okvira prijatnog. Jedino ne razumem zašto su ostrvski pabovi mračni. Srećom, neki imaju bašte pa se piće može popiti i u prijatnijoj atmosferi. Nije mi jasno, unutar pabova je sve ofarbano u tamne boje i mada je i u po dana sva rasveta popaljena, ipak je mrak. Ko tu dođe da uživa, bojim se da nešto nije u redu sa njim. Jedino što mi pada na pamet, a da može da zaliči na objašnjenje jeste da se možda u pabu od nečega ili nekoga kriju.
Za razliku od ostatka britansko-irskih ostrva, ovde je bilo sunčano. Ne onako kako smo navikli, jer se sunce veći deo dana borilo sa oblacima, ali je u većini slučajeva i izlazilo kao pobednik.
Strašno su ponosni na Džojsa i Beketa. Beket ima ulicu, spomenik i most, a Džojs ima sve ostalo. Uključujući i trajekt pored kojeg sam prošao, a na čijem je boku pisalo: „Uliks”. Ruku na srce, malo, malo pa se i Oskar Vajld provuče.
Najjači utisak je na mene ostavilo drveće. Odnosno činjenica da ih nema. Ne sećam se da sam i u jednoj ulici video drvored. Irci su ih sve lepo grupisali u parkove. Zbog lakšeg održavanja ili da ne budu usamljena, ko zna. Ali su im zato parkovi ozbiljni. Zeleni i gusti. I to u najužem centru grada, tu gde bi cena stambenog kvadrata bila astronomska, Dablin ima mesta za uživanje u prirodi. Delovi parka su i uredno pokošene travnate površine koje mnogi koriste da bi se ispružili i uživali na suncu. Kod nas bi neki investitor koji je slučajno i u stranci, vrlo brzo dobio dozvolu da poseče drveće i izgradi nešto profitabilnije.
Sve smo mi pogrešno shvatili, zato u istorijsko-geografskom smislu kao da nestajemo.
