Jebe nam se za omladinu

Nenad Živković
Objavljeno 06.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Završava se leto, počeo je septembar a sa njime i školska godina, posle meseci odmora i raspusne razonode/dokolice/besposlice život se vraća u standardne okvire i, recimo, društvenu kolotečinu, jer šta u Srbiji uopšte može da bude u kolotečini osim izvesnosti daljeg propadanja društva?

Upravo tek nekoliko nasumično izabranih događaja iz summer time sezone – mada bi se takva analiza mogla sačiniti u bilo koje godišnje doba, rezultati bi bili jednako poražavajući – jasno pokazuje koliko je, uprkos nebrojenim javnim zaklinjanjima u mlade i mnoštvu strategijama brige o, za budućnost svakog društva, najvažnijoj kategoriji stanovništva, i u ovoj oblasti prisutan sistemski nemar.

Formalno nepostojeće omladinsko kulturno leto je započelo fijaskom čuvenog projekta „Kultura na poklon”, koju je gromopucateljno zimus najavio resorni većnik u javnosti poznatiji kao Mikin Sestrić nego kao Nemanja Rotar, oduševljen originalnom i u suštini dobrom idejom Republike Italije, da svakog maturanta časti vaučerom za besplatan ulaz na razne kulturne događaje koji nisu u fazonu i dometu zagađenja društveno štetnog rada raznovrsnih aca lukasa i baja malih knindži. Od oko 1100 svršenih srednjoškolaca tek njih tridesetak je iskoristilo ovu mogućnost, sad, da l’ nisu znali, da l’ su nezainteresovani ili im čika Nemanja i prateća kulturna elita, kao i zaposleni po ustanovama i hramovima kulture nisu baš objasnili šta sa ovom povlasticom mogu, drugo je pitanje. Da postoji svest o odgovornosti za javno izgovorenu reč ili učinjeno (ne)delo, kabinet Mikinog Sestrića i stručne službe bi javnosti saopštili uzroke ovog debakla. Ovako, niko neće snositi odgovornost, pare će ostati neutrošene u gradskom budžetu, i tako još jedna prazna priča ode u bespuće povijesne zbilje, do sledećeg malograđanskog oduševljavanja nekog gradoupravitelja idejom za koju nema resursa, strasti, sklonosti, strpljenja i upornosti da je kvalitetno sprovede, u javnom interesu, za opšte dobro i na korist građanima.

Institucije koje treba da omoguće mladim ljudima kreativno ispoljavanje, tek su one devastirane. Dom omladine je uspavan, zaokupljen smanjivanjem broja zaposlenih, zatvoren za mnoge inicijative nevladinih organizacija namenjenih omladini, tek otškrinut za poneku ideju koja ni na koji način ne narušava monolitnost naprednjačke bede duha i zamisli južnobanatskog poverenika, izvesnog Branka Malovića, o tome ko sme da izvede neki javni čin u prostoru koji pripada građanima. Tako je protekao i Freedom Art festival, potpuno suprotno pompeznom nazivu – ustrojen i uštrojen, beskrvan i bezmudan, neintrigantan, miljama daleko od bilo kakvog negovanja kritičkog mišljenja i posmatranja stvarnosti, bio je tek najbleđa bleda kopija kopijine kopije prvog izdanja, da ga ne poredimo sa sličnim festivalima po svetu. Jedino je bilo dobro što su se skupili tu neki mladi Izraelci, Nemci i Portugalci, da pričaju mladim Pančevcima o čudima Spoljnog Sveta i da odsviraju poneku pesmu o zajedništvu i bratstvu i sestrinstvu ljudskog roda.

Kancelarija za mlade, šta to beše? Birokratski okoštala, ne primećuje se u javnom životu grada, možda samo kao podržavalac nekog „korporativnog” performansa namenjenog, kao, mladima, jednom rečju, daleko od potrebnog nivoa angažmana i daleko od sposobnosti da odgovori na izazove sadašnjice i stvarne probleme sa kojima se mladi suočavaju. Tek letimičan uvid u program obeležavanja Međunarodnog dana mladih 12. avgusta belodano svedoči o nezanimljivosti koncepcije. Kako onda steći poverenje mladih u institucije, sve i kada bi neko u Kancelariji imao takvu nameru?

Kao i u svim drugim, ali svim drugim oblastima, i u oblasti brige o mladima Grad Pančevo pokazuje odsustvo sistemskog pristupa temi, što doduše, važi za naprednu vertikalu vlasti, sve do Andrićevog venca. Niko se, ali niko – ni Grad, niti ijedna institucija lokalna, pokrajinska, republička – ne bavi stvarnim problemima sa kojima je suočena mlada generacija, pre svega sa masovnom nezaposlenošću, nikakvim standardom, dramatičnom socijalnom situacijom, posledicama življenja u višegeneracijskim porodicama, jednom rečju sa besperspektivnošću, koja onda vodi u rešenje tih egzistencijalnih trauma na graničnim prelazima Horgoš, Batrovci i Surčin. O sindromu „Šta na kraju bidne? Putnici za Sidnej” isto tako gotovo da niko ne priča, ako nešto i kaže samo konstatuje problem, niko ni ne pokušava da spreči i preusmeri proces koji ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu i nešto nas u ravnici, već na srednje staze, ne daje nikakve šanse za opstanak.

One Comment to: Jebe nam se za omladinu

  1. Avatar

    Megi

    septembar 6th, 2017

    Srbija ne voli svoju decu to je jasno svakome ko je ovde odrastao… Mikin sestric krade od dece a Malovic hoce da vaspita odrasle. Dakle, prvo Mikin sestric provali u kucu da digne TV a onda ga Malovic bije po prstima i uzme mu TV za kaznu. A taj koga su opljackali, pa on uopste nije bitan. Jos bolje ako je klinac.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)