Ubijanje svetog razuma

Dragana Petrov
Objavljeno 25.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

U postnovogodišnjim ništa manje po traumatičnom koloritu izobraženim danima, plivalo se među javom i međ snom što filmskim, što suvim životom istkanih realnosti. I ništa nije promenilo „starovekovni” osećaj da prevagu po jačini i ludosti odnose realnim životom ispisani scenariji.

Nenadoknadiv je osećaj prijatnosti da vas neka filmska priča zaintrigira i zabavi, ali ako vas uvede u svoju zbilju na više od par realnih dana, to je već na obroncima čudnog prepleta nivoa stvarnosti.

I ove sezone filmsko tržište je ponudilo na uživanje i odvagu ne samo strukovnim sudijama i profesionalcima, već i beskrajnom i raznolikom gledalištu (zbog koga ako baš i ne „živi”, a onda svakako postoji), filmske storije i za one koji traže puku zabavu i „luftiranje mozga” i za one druge koji smatraju da i ovaj segment umetnosti, ako već ne može presudno da menja stvarnost, ipak može da ovu promenu podstakne ili uobliči.

Iz ovog filmskog okena svakovrsne zabave i promišljanja, po originalnosti, unošenju uvek očekivane novine ali i bizarnosti, izdvojio se ne samo nominacijama (Kanska nagrada 2017. za najbolji scenario, Zlatni Globus 2017), već i burnim prijemom kod publike film „Ubistvo svetog jelena” – sada već jednog od najintrigantnijih i od kritike odlično prihvaćenog grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa.

Ne samo naslovom već i čudnom postutopijskom paralelom film baštini dilemu i simboliku grčkog mita, tačnije Euripidove „Ifigenije u Aulidi”. Potpuno ravnodušan na potrebe publikuma željnog zabave, akcije i radosnog provoda, „Ubistvo svetog jelena” nameće ovima što bi radije da se muče, promišljanje večno intrigantnih moralnih začkoljica: odnos „čovek-bog”, problem osvete, (samo)žrtvovanje.

Evo, konačno, filma koji može da zarobi ne samo tematikom, stilom, alegorijom i metaforom koju nameće (mada je ovo delimično poljuljano ogorčenim komentarima publike koja ili nema potrebno znanje ili informisanost da bi ovo otpratili a delimično insistiranjem samog reditelja Lantimosa): „Ja nikad ne mislim o metaforama, ne zadajem sebi takve asocijacije. Na meni je samo da predstavim kompleksnu situaciju, iz koje ćemo još da vidimo šta će se izroditi. Ključna je stvar ostaviti dovoljno praznina da bi ljudi mogli da se sami odluče šta misle – ne bih da neko pomisli da moj film nudi jedan, istinit, ispravan stav”.

Protivno kritičkim osvrtima na ovaj gotovo linčovski (op. aut. Dejvid Linč) jak rediteljski rukopis, mene je film ozario ne samo uočenom poetsko filmskom metaforom već i snažnom alegorijom na destruktivnu postdistopijsku stvarnost koja se pred našim očima „rastače, ugiba i gubi” i nužno dodiruje ne samo pojedinačne sudbine, već uočeni otrov preliva u svaku poru globalne svakodnevice, do konstatacije da razum ovde kao i u mitskoj ravni biva odstranjen.

I nekako sve je alegorija. Od gotovo predratnih talasanja uljuljkane i poznate „zbilje”, teškom mukom izvajanje i prošle kroz novovekovnu prizmu ovih etičkih trenja, do snažne metafore da je na Balkanu (čiji je izdanak i Jorgos Lantimos) olako prigrljena mogućnost da mušičavi bogovi, i sami slabi i neodgovorni, ovu igru osvete, mržnje i ubijanja već u startu ljudima opraštaju ne bi li sami mogli da izvrše svoje omiljene rituale osvete i žrtvovanja nad nerazumnim podanicima.

Stvarnost koja je za par pokoljenja, na razmeđu milenijumske granice bila istkana ipak od drugačije etičke matrice i pre svega vere da će demokratska pranačela i garancije iz Povelje Ujedinjenih nacija, o neprikosnovenosti čovekovog prava na slobodu, jednakost i pravdu uzrastati do mogućeg ostvarenja, do sve glasnijeg potiranja ovih osnovnih ubeđenja, najbolje je manifestovana ovih dana u političkim i svetskim događajima. Potvrđuje li time titrava ljudska priroda kroz neumitnu cikličnost istorije da ovome zadatku još nije dorasla, ili ovo svakodnevno potiranje razuma i osvojenih nivoa „po meri čoveka” oblikovane stvarnosti neće nadjačati??

I naposletku ako i alegorijski svet filma, a naročito preoblikujuća stvarnost u tolikoj meri ubijaju razum, a život se u obe neumitno obnavlja, nije li onda odbrana svetosti ovih principa ipak u NADI, a ne u RAZUMU, kako nam sugeriše Ernesto Sabato u svom sjajnom romanu „O junacima i grobovima”: „Svet ne spašavaju ideje, intelekt ni razum nego nešto sasvim drugo; one nerazumne čovekove nade, njegovo upinjanje da preživi, njegova želja da diše dokle god može, njegovo malo, tvrdoglavo i smešno svakodnevno junaštvo naspram zle kobi. Ako je strepnja iskustvena spoznaja Ništavila, nešto kao ontološki dokaz Ništavila, zar nada ne bi mogla da bude dokaz Skrivenog Smisla Postojanja, nešto za šta se vredi boriti? A pošto je nada jača od strepnje (jer je uvek pobeđuje, inače bismo svi dizali ruke na sebe), zar taj Skriveni Smisao ne bi mogao da bude instinskiji recimo od famoznog Ništavila?”

Nadajmo se.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)