Samoizgnanstvo iz Evrope – quo vadis Rusija?

Sadašnji rat Putinove Rusije koji više od tri sedmice plamti u Ukrajini ne možemo naravno posmatrati izvan okvira političke i geopolitičke konstelacije savremenog sveta. Danas je nanovo reč, kao i tridesetih godina XX veka o borbi za prevlast dva politička koncepta, dva modela izgradnje države i društva: liberalno-demokratskog i autoritarnog

Objavljeno 21.03.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Sadašnji rat Putinove Rusije koji više od tri sedmice plamti u Ukrajini ne možemo naravno posmatrati izvan okvira političke i geopolitičke konstelacije savremenog sveta. Danas je nanovo reč, kao i tridesetih godina XX veka o borbi za prevlast dva politička koncepta, dva modela izgradnje države i društva: liberalno-demokratskog i autoritarnog. Naravno ta borba se odvijala kroz različite interese velikih sila koji su se međusobno ili poklapali ili zasecali ili dramatično sudarali, te je tako bilo moguće da se autoritarni sistem oličen u Staljinovom SSSR-u isprva ujedini sa nacifašističkim autoritarnim modelom, da bi docnije, gonjen sopstvenim interesima, prešao na stranu liberalnih demokratija kako bi zajedničkim snagama slomili pervertirani oblik autoritarnog modela vladanja kakvi su bili fašizam i nacizam.

Kao i svaki rat, tako i rat u Ukrajini predstavlja primer sukoba interesa velikih sila preko manjih i vojno slabijih država. Ta činjenica mnogim analitičarima neretko služi za zaključak da je potrebno da se male i slabe države pokoravaju sili jačega kako bi izbegli rat i razaranja na svojoj teritoriji. To deluje naizgled racionalno, ali se s druge strane mora postaviti pitanje da li se time opravdavaju razlozi za agresiju jačeg na slabijeg ukoliko ovaj potonji odbije volju jačega? Jer sasvim je moguće, a to je i najčešći slučaj, da su interes i volja moćnijeg, suprotni volji i vitalnim interesima slabijih država i manjih naroda.

Stoga je, dakle, sa stanovišta procene karaktera nekog rata potrebno postaviti pitanje opravdanosti nekog interesa, sasvim svejedno da li je reč, s jedne strane, o međusobnim sukobljenim interesima jedne velike sile i slabijeg aktera, ili s druge, o sukobljenim interesima dveju ili više velikih sila.

Valjda je jasno da nije svaki interes neke velike sile opravdan u odnosu na interes neke druge velike sile. Tako na primer u Drugom svetskom ratu javno proklamovani interes Nemačke je bio širenje na Istok zarad „nemačke bezbednosti” jer je Nemačka „stešnjena” između Francuske i Rusije pa joj je za opstanak potrebno više „prostora i vazduha”: „Mi svi dobro znamo šta zapadne demokratije hoće, šta hoće Čemberlen sa Biblijom u ruci ili bez nje. Mi smo prepoznali njegov cilj: vratiti Nemačku nazad u 1648. godinu. Ali Srednja Evropa broji 80 miliona Nemaca. Njima je potreban vazduh da slobodno dišu! Mi tražimo vazduh za 80 miliona Nemaca!” (Hitlerov govor od 30. januara 1940.)

Nemačka je, dakle, kao „interes svoje bezbednosti i svog opstanka” definisala teritorijalnu ekspanziju, ma koliko se to kosilo ne samo sa međunarodnim pravom već i sa tadašnjom političkom ravnotežom i teško ustanovljenom političkom arhitekturom sveta nakon Prvog svetskog rata.

Da li je takav interes „bezbednosti” jedne velike sile bio opravdan? Očito da nije. I šta je drugo preostalo ostalim velikim silama nego da se oružano suprotstave takvom konceptu tobožnjeg političkog interesa.

Isto tako interes jedne velike sile u odnosu na interes male i vojno slabije države gotovo uvek se postavlja isključivo sa stanovišta prava sile, a ne sile prava.

Nemački zahtevi Čehoslovacima 1938. oko Sudeta zbog „brige za ugrožena prava nemačke nacionalne manjine” poslužili su kao razlog za otvoren akt agresije i anektiranje Češke uz davanje Slovačkoj statusa nezavisne države. A kruti stav Poljske, 1939. godine da (na nagovor Britanije i Francuske!) odbije zahteve Nemačke da joj ustupi manji deo svoje teritorije za koridor prema Istočnoj Pruskoj, mnogima je delovao kao neracionalan i arogantan prema jednoj velikoj sili kakva je bila Hitlerova Nemačka (tada je govoreno: „Što nisu pristali? Da su pristali ne bi bilo rata!”). Međutim, ne možemo i ne smemo tvrditi da je Poljska zbog tog svog stava „kriva” za početak ratnih operacija. I ulazak sovjetskih trupa u Poljsku (17. septembra 1939. g.) i podela Poljske sa nacistima, takođe su pravdani „vitalnim interesima i potrebom sigurnosti SSSR-a”, baš kao i Staljinova agresija na Finsku koja je počela 30. novembra 1939. jer je smatrao da ga finski sused može „vojno ugroziti”, iako Finska kao mala zemlja to nikako nije mogla, a niti želela. (Hrabar otpor Finske koji su branili svoje, a nisu napali tuđe, naneo je teške gubitke Crvenoj armiji koja se poražena, povukla nakon četiri meseca rata).

Stoga, iako u politici i dalje vlada pravo jačeg (baš kao u životinjskm svetu!), ljudski, civilizacijski i moralni obziri nam nalažu da uvek osudimo tog jačeg koji zarad svojih sebičnih interesa pod maskom ugrožene bezbednosti ili ugrožene svoje etničke manjine, napada slabijeg. Svaka država bila mala ili velika mora da ima slobodnu volju da pristupi kom god hoće savezu, bio on na Istoku ili Zapadu. Ta sloboda za svaku država je okosnica ne samo opšteprihvaćenih načela međunarodnog prava, već i moralnih načela. To važi danas i za Ukrajinu.

Putinov izgovor za rat je prastara, od upotrebe izlizana fraza o „ugroženosti sopstvene sigurnosti” ili „ugroženosti ruske manjine” u istočnim delovima Ukrajine. Zato je pokrenuo silu.

Ali da sila ne pobeđuje uvek, govori i narodna poslovica da „boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka”. Setimo se već pomenutih hrabrih Finaca 1939/40. koji su odbranili svoju nezavisnost i slobodu, setimo se hrabrih Jugoslovena 27. marta 1941. koji su Hitleru odlučno rekli NE, setimo se Tita i njegovog odsečnog i hrabrog NE samodršcu Staljinu. Uprkos potencijalnoj brojnosti žrtava, uprkos mogućim razaranjima gradova, diktatorima se ne sme povlađivati, jer njihovi apetiti se neće – istorija nas tome uči – zaustaviti samo na jednom zahtevu. Njihovi apetiti će rasti sa svakom iskazanom slabošću i svakim oblikom mirnog potčinjavanja slabijeg.

Tako je i sa ratom u Ukrajini. Putin svakako neće moći da okupira Ukrajinu, jer je reč o ogromnoj teritoriji koju je teško potpuno staviti pod kontrolu. Neće imati ni dovoljno vojnika raspoloženih i spremnih da se bore za maglovite interese svog Vođe, a čak i ako bi na određeni način uspeo da osvoji sve već gradove uključujući i Kijev, gerilski napadi, neprestane urbane diverzije, skupo bi koštale okupacionu vlast ne samo u ljudskim žrtvama nego i u novcu kojeg u Rusiji sve više ponestaje i sve više će u budućnosti ponestajati sa slabljenjem ekonomije usled sveobuhvatnih sankcija SAD i Evrope. Rat košta.

Rusija se može iz ovog rata izvući jedino tako što će pod određenim okolnostima i uz međunarodni nadzor (npr. SAD, EU, Kina) potpisati sporazum sa sadašnjom Vladom Ukrajine o totalnom povlačenju svojih trupa sa teritorije Ukrajine, a tek nakon povlačenja, uz međunarodnu pomoć u okviru OUN početi da pregovara a Ukrajinom o budućem statusu Krima, Donjecka i Luganska. Svako drugačije rešenje, svako dalje nastavljanje rata znači i dalje slabljenje Rusije u ekonomskom pogledu, pa čak u dogledno vreme i njeno gubljenje statusa velike sile. To će se neminovno dogoditi u slučaju ako Kina postane glavni ekonomski partner Rusiji. Kineski skupi krediti uz dobro poznati netransparentni način plasiranja njenih investicija, dovešće Rusiju za desetak godina na rub dužničkog ropstva.

Putinu svakim danom nastavljanja ovog rata, vreme neumitno curi i ako ubrzo ne shvati da je svojim višegodišnjim potkopavanjem Evrope i svojim današnjim ratom i po tom osnovu isključenjem iz Evrope, iskopao jamu u koju je sam upao. A Rusiju vratio unazad barem pedeset godina. Jer Rusija, lišena Evrope, pored moćne Kine nema nikakve šanse da dominira u Aziji.

Postoji bojazan da je Putin zagrizao preveliki zalogaj da bi ga tako lako ispustio. Nije to u prirodi samodržačkih fanatika. Oni idu do kraja. Va bank! Ostaje međutim nada da će imati barem toliko razuma da ne postupi u skladu sa strašnom i uznemirujućom Lukašenkovom tvrdnjom od 18. marta, čak nekom vrstom „saveta” Putinu kako „Japan zna bolje od mene čime će se rat završiti u slučaju pobede jedne od strana.”

One Comment to: Samoizgnanstvo iz Evrope – quo vadis Rusija?

  1. Vita

    21 marta, 2022

    „Interes jedne velike sile u odnosu na interes male i vojno slabije države gotovo uvek se postavlja isključivo sa stanovišta prava sile, a ne sile prava.“ Da, to je tako i tako će uvek i biti. Ostavite me tih praznih priča o vladavini prava koja treba da nastupi kad se ja dovoljno napljačkam, pa onda drugi treba da poštuju moj plen i prihvate „vladavinu prava“. I sv. rat je bio jedan prljav, imperijalistički rat i niko tu nije cvećka. Ovo su priče za decu od osam godina. Ako je vama današnje ponašanje Evrope slika liberalizma i demokratije, onda drugačije zamišljamo liberalizam i demokratiju. Rat protiv pokojnih ruskih umetnika, ruskih sportista i mačaka ne uklapa mi se u te „evropske vrednosti“. Meni se ceo svet gadi.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)