Kako je 16 minuta postalo bezbednosna pretnja
Na raskrsnici kod suda, svakog dana tačno u 11.52 časova, već više od osam meseci, odigrava se najopasniji performans u novijoj istoriji Srbije. Nema muzike. Nema vuvuzela. Nema pištaljki. Nema megafona. Samo grupa građana koji stoje u tišini, 16 minuta u znak sećanja na žrtve tragičnog pada nadstrešnice u Novom Sadu.
Ali u zemlji apsurda, i tišina može da bude subverzivna. Jer tišina, kada traje dovoljno dugo, izgleda postaje sumnjiva.
U nekom alternativnom univerzumu, možda bi ovi ljudi bili kandidati za nagradu za građanski aktivizam. Možda bi im predsednik, onako sav „narodni”, pružio ruku i rekao: „Hvala što čuvate sećanje”. Ali ne. U Srbiji 2025. godine, mnogo je verovatnije da će vam, nakon takvog performansa, neko tražiti ličnu kartu dok se vraćate kući. Možda čak i zapisati broj cipela, za svaki slučaj.
Tišina, brate, preglasna
Prošle nedelje, pomen kod suda prekinula je saobraćajna policija. Da, SAOBRAĆAJNA. Neko je očigledno procenio da su građani u stanju mirovanja opasni po protok saobraćaja. Legitimisanje učesnika tokom tišine deluje kao sledeći logičan korak. Jer zamislite, neko stoji, ne miče se, i još uz to misli! Zamislite anarhiju!
Ali pravi triler desio se prekjuče. Pojavila se ekipa N1. I gle čuda: nijedna uniforma se nije približila. Da li je to novinarski mikrofon postao moćniji od zakona ili policijska razboritost neočekivano raste proporcionalno broju uključenih kamera.
Juče: sezona potera
Juče je, međutim, kamere bilo manje, pa se represivna praksa mogla vratiti u normalu. Nakon završetka još jednog tihog okupljanja, učesnici su se razišli. Neki su otišli u kafić. Neki ka pijaci. A neki su, naivno, pomislili da mogu otići kući bez susreta treće vrste. Ali ne! U jednoj od sporednih uličica sustigli su ih policajci u civilu. Slučajnost? Sigurno. Kao što su slučajnosti i svi događaji koji se uvek dešavaju istim ljudima.
Policija je učesnike zaustavila i, uz blagi osmeh, zatražila dokumenta. Na pitanje o razlogu, stigao je odgovor u stilu najboljih detektivskih romana: „Utvrđivanje identiteta”. Jer, naravno, možda se iza mirnog sredovečnog lica krije opasni ekstremista koji planira – još više tišine.
Imam 49 godina, nikada do sada nisam bio legitimisan, pa su mi pomešana osećanja. Malo me sramota, a malo sam i ponosan. Nikad kršio zakon, barem ne svesno. Ali eto, za sve postoji prvi put (to mi je rekao i policajac u civilu, kroz šeretski osmeh). U zemlji u kojoj se tišina meri decibelima neposlušnosti, ćutanje je novi oblik buke.
Mogući modeli ćutnje!?
Ako do sada niste znali, izgleda da postoji i ilegalno ćutanje. Neregistrovana tišina. Tišina bez odobrenja nadležnih. Tišina bez pečata. I sve to usred Pančeva, grada poznatog po tome što mu se ništa ne dešava – osim kada se dešava previše ćutanja (ili blokada).
Možda sledeće rešenje bude da se pomen premesti u neku akustički izolovanu komoru, kako ne bi remetio javni red i mir. Ili da se ćuti samo radnim danima, oko tri po ponoći, uz prethodnu najavu i izvinjenje organima reda.
Tišina kao organizovani kriminal
Postavlja se pitanje: da li je ovo što se dešava nova forma kriminala? Tišina u grupi? Udruženo ćutanje sa predumišljajem? Zločinačko udruženje za pasivnu subverziju?
Ako nastavite da ćutite, a uz to imate i izraz lica koji sugeriše da znate zašto ćutite – onda ste definitivno problem. Možda bi se sledeći put mogla angažovati i Žandarmerija. Da pokaže svu odlučnost države protiv tihog neposluha.
Zaključak za one koji još misle
Ako je tišina opasna, a govor se sankcioniše (slučaj Kristal Met Dejmona), šta nam preostaje? Možda da naučimo da telepatski šaljemo poruke. Ili da razvijemo mimiku koja izražava sve, a ne izgovara ništa.
U međuvremenu, pozivam sve građane Pančeva da, ako se odluče na tišinu, ponesu i ličnu kartu. Možda i diplomu, uverenje o državljanstvu i potvrdu da su mirni po prirodi. Ako je moguće, neka ne budu previše dostojanstveni. Jer dostojanstvo boli. Pogotovo one koji se boje da narod može i bez galame da kaže: „DOSTA JE”.
I zato – hajde da ćutimo zajedno. Ne iz straha, već iz solidarnosti. Solidarni u tišini, jer ona nosi sve što nas povezuje: zajedništvo, sećanje, dostojanstvo i tihu, nepokolebljivu odluku da ne odustanemo.
