Ukoliko znamo šta je uloga, misija i zadatak institucija kulture u idealnom smislu pitanje iz naslova ne bi trebalo ni postavljati. S obzirom na to da živimo u vremenu u kome gubimo javni prostor, a medijski se zatvara za vrednosti građanskog društva, treba da pronađemo odgovor na nastojanja vlastodržaca da politički prisvajanju, drže pod okupacijom i otimaju javne prostore. Nerazumevanje važnosti, značaja i uloge institucija kulture, ili, jednostavno, politička komanda, doveli su do toga da javni prostori, kao prostori koji pripadaju nama, građanima, nisu jednako dostupni svima. Ovo se posebno odnosi na organizacije civilnog društva, koje su na svoj način doprinele negovanju identiteta grada, prepoznatljivog po slobodi izražavanja i izgradnji kulture mira i nenasilja. Podsećanja radi, u našem gradu je tokom ratnih devedesetih osnovan prva antiratna grupa – Pokret za mir – na prostoru bivše Jugoslavije, čime se naš grad, nakon osnivanja drugih mirovnih organizacija, našao u brojnim publikacijama, koje su se bavile istraživanjem i unapređenjem mirovnih aktivnosti širom sveta.

Tokom prethodnih decenija, u institucijama kulture našeg grada, nije bilo niti govora o mogućnosti i pokušaju zabrane bilo kakvih okupljanja koja su imala za cilj da aktuelna dešavanja u našem društvu prikažu na potpuno drugačiji način. To je značilo da su se u naš grad rado dolazili intelektualci, novinari, sociolozi, umetnici iz celog regiona. Gosti našeg grada su u to vreme slobodno, javno, kritički iznosili svoje stavove i ideje, i ostavili neizbrisiv trag u vremenu iza nas. To su bili ljudi koji su se zalagali za nenasilje umesto nasilja, život umesto uništenja i nekrofilije, solidarnost umesto tlačenja… Afirmisali su vrednosti zbog kojih je trebalo biti hrabar, a ne samo znati šta je hrabrost, biti pravedan i savladati sve izazove koje su u tom periodu bili pred nama, podsticali su širenje onih vrednosti na kojima počivaju sva demokratska društva.

Uspostavljanjem nove gradske vlasti – bez namere da prethodnu vlast aboliram od odgovornosti za stvari koji nije učinila, a morala je, zbog čega je bila predmet kritike Građanske akcije, ali uprkos tome, nije pribegavala zabrani korišćenja javnih prostora – danas stvari stoje potpuno drugačije. Zabrana održavanja javnih debata i tribina u prostorijama Kulturnog centra, Doma omladine i Gradske uprave pokazuju svu nedemokratičnost i nespremnost vlasti na kritičko promišljanje, poštovanje različitosti, dostupnost resursa koje svi građani, kroz porez, finansiraju. Javni prostori su mesta okupljanja, otvoreni i dostupni svim građanima bez obzira na pol, rasu, nacionalnu pripadnost ili socioekonomsku stanje, svima koji, u skladu sa Ustavom, ne šire mržnju, ne zalažu se za diskriminaciju i tome čine krivična dela. Društva u kojima se ne samo ne ohrabruje, nego i guši kritičko mišljenje i sloboda izražavanja, neminovno će se jednom urušiti.

Živimo u periodu planterane krize, okruženi ratovima, terorizmom, izbeglicama, migrantima, bodljikavim žicama i drugim zastrašajućim prizorima, a na početku 21. veka. U Srbiji je i dalje dominatno falsifikovanje istorije, rehabilitacija i relativizacija zločina koji su se desili u Drugom svetskom ratu i ratovima devedesetih. Svedoci smo uspostavljanja autokratskog režima i jednopartijskog sistema. I dalje se preti smrću novinarima, piscima, svima onima koji drugačije promišljaju o stanju u društvu, a čiji je jedini cilj da zastraše građane i građanke, pre svega branitelje ljudskih prava i sloboda. Mnogo je indikatora koji nam ukazuju da se naše društvo nalazi na prekretnici. Različiti oblici nasilja, diskriminacije, nepravde na svim nivoima zahtevaju otvorenu, javnu debatu na kojoj će slobodni i nezavisni intelektualci iznositi svoje stavove, ideje, pronalaziti način za uspostavljanje sistema vrednosti, pokazati odvažnost, promišljenost i razboritost u sagledavanju naše nesrećne stvarnosti. Afirmacija javnog dijaloga, podsticaj i ohrabrivanje građanskog aktivizma jedina su alternativa permanentnoj borbi protiv svih oblika diskriminacije, svih pojavnih oblika fašizacije i kriminalizacije društva, pre svega u malim lokalnim zajednicama, kao i sinergiji sa organizacijama civilnog društva na nivou države. Osvajanje i očuvanje slobode i prava na javno i slobodno izražavanje, podizanje nivoa obrazovanja, kulture i kvaliteta života građana, naš je osnovni zadatak.

Zato, gospodo i dame iz ustanova kulture, javni prostori pripadaju svakome i nikome posebno. Ne blokirajte institucije kulture, prihvatite elementarni konsenzus oko vrednosti koje su neophodne kako bismo krenuli nekuda. Odbacite mitske narative i predrasude kojima neprekidno optužujete aktiviste i aktivistkinje civilnog društva da su izdajnici i strani plaćenici. Otvoreni prostori uslov su slobodne komunikacije i stvaranja grada po meri čoveka.

One Comment to: Čiji su naši javni prostori?

  1. Avatar

    branka dimitrijević

    24 maja, 2017

    Odličan tekst, odlična inicijativa. Divim se svima koji ne odustaju

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)