Ju, ju, ju, pančevačka policijo, pukovniče Čigoja Stevane, kapetane Krstić Nikola, pa zar vi ne znate da nije lepo i da ne sme da se lagi? Ko vas je tome učio? Ministar Stefanović? Možda Vulin? Da nije Gašić? Ili Dačić? Hm, najverovatnije sva četvorica. Da niste na policijskoj akademiji imali predmet „Kako se sastavlja lažni zahtev za pokretanje prekršajnog postupka”? Ili ste mustru pronašli u svetskom bestseleru „Kako sam pobedio obojenu revoluciju” neostvarenog pisca vikend romana, izvesnog Aleksandra Vučića?
Uprkos orvelovskom paradoksu tipa laž je istina, široko rasprostranjenom među naprednjačkom intelektualnom gologuzijom, kojoj je (paradoks) postao dominantan narativ, takoreći vrednost u ovom predsvesnom i politički perverznom društvu, postoje, još uvek, ljudi koji ne lažu. Kako su nekima i obe bake bile učiteljice pa su ih od malih nogu učile da će, ako nešto slažu, bilo koga, „da im izađu kraste na usta”, upoznajmo se sa ČINJENICAMA, pogledajmo šta se STVARNO desilo u utorak, 15. jula 2025. godine, od 12.05 do oko 13 sati po srednjeevropskom vremenu, na raskrsnici ulica Vojvode Radomira Putnika i Maksima Gorkog, te kako je tekla komunikacija između službenih lica Policijske uprave Pančevo, i građanina Nenada Živkovića, br. l. k. 7124799, PU Pančevo? Kako su te iste građane spomenute bake od malih nogu učile da kada nekog, ko ima kratke noge, uhvate u laži, da mu to odmah u lice i kažu, onda, evo, da znate: Lažeš, pančevačka policijo!
Privođenje u stilu „Čekam te kod kolima”
Tog 15. jula 2025. godine svanulo je divno letnje prirodno jutro, a bilo bi divno i društveno da ova nesrećna zemlja nije pod okupacijom osoba udruženih u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uništavanja i prirode i društva u Srbiji. Kao i svakog dana od kraja decembra 2024. godine, nekoliko desetina, često i preko stotinu građana se u 11.52 okupilo na istom mestu – raskrsnici kod suda, kako bi u dostojanstvenoj tišini protestovalo 16 minuta zbog masovnog ubistva 16 građana u padu nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu. Upozorenja koja su im dva dana ranije saopštili potpukovnik policije Darko Živaljević i majorka Aleksandra Miljković, da će narednih dana biti sprečeni u održavanju ovog skupa, mala zajednica demonstranata nije uzimala za ozbiljno, niti ih je legitimisanje 14. jula pokolebalo. Tek, tog utorka, 15. jula, neki minut posle 12 sati, po naređenju majorke Miljković nekoliko mlađih pripadnika Policijske uprave je ušlo među učesnike protestnog skupa i počelo da im traži lične isprave. Kasnije se ispostavilo da su svi popisani toga i prethodnog dana dobili prekršajne prijave zbog navodnog kršenja odredbi Zakona o bezbednosti saobraćaja, tj. člana koji se odnosi na kretanje pešaka na kolovozu.
U tom, dakle, nekom minutu posle podneva građaninu Živkoviću prilazi mlađi policajac i traži identifikacioni dokument. Živković odbija da postupi po nalogu dok traje komemorativni skup, predlaže službenom licu da sačeka da se ćutanje završi. „Uostalom, zovite vašu komandirku”, izjavljuje. Saška, odevena u besprekorno plavu uniformu čuvara reda, prilazi samouverenim korakom i utvrđuje činjenično stanje: Zbog odbijanja da predate ličnu kartu, moraću da vas privedem, kaže otprilike. Žena samo radi svoj posao, reklo bi se, a rekla bi i ona. Živković se slaže bez pogovora i bez pružanja otpora pristaje da ga druga dvojica policajaca, Boljancu i Opalić, držeći ga pod ruke, otprate do službenog micubišija, parkiranog u prolazu između zgrade suda i one raspale jednospratnice s brojem 11, nekada davno prestižne Cirjakove poslastičarnice.
Živković potom kreće da uđe na zadnja desna vrata policijskog džipa, ali ga Opalić zaustavlja molbom da mu pretrese ruksak (takva je procedura, možda privedeni ima hladno oružje ili neki predmet kojim može da povredi policajca ili sebe). Živković pokazuje sadržinu ranca – sitnu kartonsku ambalažu i stare papire, koje bi odneo u Lindu na reciklažu da nije izložen ovoj neprijatnosti. Svežanj ključeva i telefon predaje Aleksandru Caranu, u gradskim krugovima poznatijem pod kodnim imenom Caki Sodarac i usmeno ovlašćuje nazočnog g. Jovana Ćirića, advokata ovdašnjeg, da zastupa njegove interese pred snagama reda i pred sudskom vlašću Republike Srbije, ako do toga dođe. Koleginici Jovani Svirac poručuje da ne paniči, pruža joj reči utehe i šalje subliminarne poruke o nebeskom miru, ali ona ne mari za to, po telefonskom meniju traži broj Živkovićevog zastupnika u novinarskim sporovima, advokata iz Novog Sada g. Veljka Milića. Opalić pokušava da pretrese i džepove na Živkovićevim pantalonama sa skraćenim nogavicama, u čemu ga nosilac pantalona sprečava rečima „tu su mi novci, to ne dirajte”. Uhićeni građanin iz svoje šake pokazuje prisutnima ličnu kartu i nekoliko RSD novčanica na sekund, nakon čega ulazi u plavo-belo vozilo, zajedno sa obojicom policajaca…
Kako je kapetan Krstić saznao podatke iz Živkovićeve l. k.
I, u ovom trenutku počinju da se šire laži iz Zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, koji je kapetan Krstić Nikola potpisao još 16. jula prošle, a koji je okrivljenom Živkoviću stigao tek sad, 20. marta ove godine. Kaže Krstić, mrtav-hladan, doslovce, citirano, pod naslovom „Činjenični opis prekršaja” (čuj, činjenični!): „… prilikom provere identiteta prijavljenog Živković Nenada, isti je odbio da na uvid preda svoju ličnu kartu ovlašćenim službenim licima, a što je dužan da učini po Zakonu o ličnoj karti. Izvršenim pregledom imenovanog u zadnjem desnom džepu bermuda pronađena je jedna lična karta broj 7124799, izdata od strane PU Pančevo dana 11. 08. 2015. godine, kojom prilikom je uvidom u istu, kao i uvidom u službene evidencije MUP-a R Srbije utvrđeno da se radi o licu Živković Nenadu iz Pančeva, ulica ta i ta”… (bold redakcijski)
Kapetan Krstić, u najboljem maniru majstora fantastike, mistifikuje slučaj do paroksizma: Kakav smušen, smandrljan i neprecizan tekst, nodostajan čak ni policijskog ćate-početnika: Ko je pronašao jednu ličnu kartu? Živković tako ide po gradu i skuplja koječije lične karte koje pronalazi nepoznati pronalazač u njegovom džepu u trenutku u kome ga policija privodi. Kako Krstić zna broj lične karte, i ostale podatke iz nje? Opalić sigurno nije mogao da ih vidi, sve da je imao na raspolaganju svevideće oko, infracrveni dvogled, optiku za noćno osmatranje, Starlink satelit i Ausgemahteov čitač misli simultano i u realnom vremenu.
Događaji se odvijaju svojim tokom, bez obzira na Krstićeve halucinacije. Živković ulazi u policijska kola, seda na zadnje sedište desno, Boljancu seda na vozačko mesto, a Opalić odmah iza njega. Sledećih skoro četrdeset minuta provode u više nego prijateljskom razgovoru, čiji će sadržaj ostati nepoznat široj javnosti, ipak su to male tajne trojice džentlmena. Okupljeni građani su u međuvremenu preprečili izlaz vozilu, onemogućivši posadi da vozilo zajedno sa Živkovićem odveze u policijsku stanicu, radi utvrđivanja identiteta. Građani bučno negoduju „Pustite ga napolje, pustite ga napolje”, dok se petnaestak policajaca raspoređuje u blizini, stoje i kuliraju.
Ugodno ćaskanje u rashlađenoj kabini prekida pojava komandira Markovića, koji gestovima pokazuje Živkoviću da spusti prozor. Nakon kratkog bzzzzzz, Marković kaže „hajde, izađi iz vozila”, što Živković i čini, glupo je odbiti tako ljubaznu molbu, a i Marković je osvedočeni profesionalac koji se razume u svoj posao, zbog čega budi simpatije sugrađana o čijoj bezbednosti brine. „Daj ličnu kartu”, kaže Marković drugarski i ljudski, malte ne u „nemoj da zezaš” tonu. „Hoću, ali samo zbog tebe”, odgovara malopređašnji zatočenik i pruža komandiru komad plastike državom autorizovan. Marković predaje Živkovićevu ličnu kartu mlađem policajcu koji prepisuje podatke u beležnicu i odatle brojevi u Krstićevom sramotnom Zahtevu. Ili su ih jednostavno preuzeli iz evidencije. Iz u zadnjem džepu bermuda pronađene, sigurno nisu.
Krstićeva logička freška
Marković i Živković isprva stojeći na ranopopodnevnom letnjem suncu lagano čavrljaju a zatim kreću ka masi koja čeka sužnja da joj se vrati. Na licu mesta se pojavljuje i potpukovnik Živaljević, pruža Živkoviću ruku, upućuje mu kompliment, razmenjuju nekoliko kurtoaznih rečenica. Živković staje pred okupljene i skandira „Pobeda, pobeda”, što građani prihvataju s neskrivenim odobravanjem. Nekoliko metara dalje, Živković se ponovo zaustavlja, shvata da saborci očekuju da im se obrati. „Želim da vam kažem samo ovo: Dole tiranin! Dole tiranija!” izgovara podignutih ruku, što prisutni Pančevci dočekuju sa oduševljenjem i frenetičnim aplauzom. I tu se performans završava, okupljeni se mirno razilaze, kao što i svakodnevni protesti sećanja na žrtve novosadske nadstrešnice inače protiču bez ikakvog narušavanja javnog reda i mira…
Sve u svemu, napokon i na kraju, kapetan Krstić je, mimo očigledno instruirane hajke na građanina Živkovića, napravio veeeeliku logičku grešku: kako je zaključio da je Živković počinio prekršaj, i zašto je uopšte, po čijem naređenju napisao famozni Zahtev, kada je sada okrivljeni N. Ž. u konačnici predao svoj dokument ovlašćenim službenim licima? Ili nesrećni Krstić nije ni svestan koliko se blamira, ili ga neko od kolega namešta da ispadne smešan u društvu.
Okrivljenog Živkovića će u petak, 3. aprila, u 8.35 sati u sudnici 22, u Prekršajnom sudu u Pančevu, Ulica Stevana Šupljikca 33, saslušati sudijnica Dunja Beatović, a zbog navodnog prekršaja iz člana 29 stav 1 tačka 6 Zakona o ličnoj karti. Ročište je otvoreno za javnost.
NAPOMENA REDAKCIJE: U sledećem nastavku, ukoliko bude bilo potrebe: Šta piše u Službenoj belešci broj 465-07/25? Ovaj tekst je nastao u okviru kampanje pod nazivom „Bes banatskog lava”, koju je Redakcija sajta Pančevo Si Ti pokrenula protiv svih aktera javnog života koji u javnost iznose očigledne i dokazive laži