Site icon Pančevo.city

Prijateljstvo u doba korone

Prošao sam biciklom danas kroz grad i predgrađa su stvarno bila sablasno pusta. Vrane i svrake su počele da čeprkaju po smeću jer su ulice prazne, nema više nikoga ko ih plaši.

I šta ti je psiha, iako znam da to nije tačno, podsvesni deo mene procesuira ono što vidim u osećaj da je grad apsolutno napušten. Sa velikim osećajem nepoverenja u pozadini ubeđujem sebe da iza svih tih zatvorenih prozora sigurno obitavaju hiljade mojih sugrađana. Oči govore da je napolju zombi apokalipsa, razum da je grad i dalje pun kao košnica.

Isti problem sam imao na intimnom nivou kada je počela (samo)izolacija koja je u mom slučaju zbog prehlade čak i poranila nekoliko dana u odnosu na državne preporuke. Odjednom sam izgubio rutinski kontakt koji sam do tada imao sa prijateljima. Prestale su sve naše zajedničke aktivnosti tokom kojih smo razmenjivali pažnju, pokazivali brižnost i uzajamnu ljubav. Bio sam izolovan u garsonjeri od 20 kvadrata, a stres na poslu, jurcanje i večita kašnjenja zamenio je neočekivani višak slobodnog vremena lišen neposrednog kontakta sa ljudima do kojih mi je stalo. U novonastalom vakuumu počele su da se roje maligne sumnje i preispitivanja. Zašto sada ne kontaktiramo? Da li smo mi zaista toliko bliski i da li se zaista toliko volimo ili je svako od nas beskrajno zamenjiv, a naše druženje najobičnija navika? Da li ja uopšte imam prijatelje i da li sam ih ikada i imao?

Kao što sam tokom svoje (socijalno distancirane) vožnje znao da grad nije napušten, nasuprot očima koje su mi govorile suprotno, tako sam racionalno znao i da su sve dileme koje imam u vezi sa svojim prijateljima somnabulne. Ali osećaj pustoši je svejedno bio tu i tokom vožnje bicikla i u mom srcu na početku izolacije. To je nešto iracionalno u nama što se ne može isključiti, može samo da se hendluje. Što sam se potrudio i da uradim, ako stalno dajem drugima savet da se ponašaju kao odrasli, red je i da ga i sam poslušam.

Signalizirao sam na svom profilu da se ne osećam dobro. Ništa dramatično, ali dovoljno da me nekoliko ljudi kontaktira, pita kako sam i pruži mi podršku. Počeo sam da razmišljam dublje i razumnije u vezi sa svojom situacijom. Zemlja tone u vanredno stanje, svi imaju brige i verovatno se svi loše osećaju. Znači nisam ja jedini u problemu, a možda se i mnogu drugi osećaju loše ili bespomoćno kao i ja. I iznad svega, van pameti je da procenjujem odnose sa dragim ljudima iz moje okoline koji su mi puno puta pokazali koliko im je stalo do mene, samo na osnovu učestalosti naše komunikacije, pogotovu ako ja prvi usled svojih obaveza uobičajeno namećem da ona bude relativno razuđena. Naravno, uzeo sam i mobitel u ruku i sam okrenuo par brojeva telefona, samo deca sede u ćošku i dure se.

Možda je najbolje boriti se protiv iracionalnog iracionalnim. Nakon par dana čuo sam se i sa jednom veoma dragom prijateljicom. Ton njenog glasa kada me je čula je bio poseban. Tako ne zvuče ljudi kojima nije stalo. Momentalno sam počeo da se osećam glupo jer sam prethodnih dana sumnjao u naš odnos. I znao sam da isto važi i za sva ostala moja prijateljstva.

Stalo mi je da podelim moje iskustvo jer verujem da nisam jedini koji se u ovom periodu osećao usamljeno. I verovatno ću se tako osetiti ponovo u nedeljama koje nailaze. U jednom od trenutaka kada sam se osećao loše sam imao dragocene momente samospoznaje čija vrednost daleko nadilazi patnju koju sam osećao. Sigurno ćeš i ti iz ovog perioda izvući nešto važno za svoju dušu. Čak i ako se ne poznajemo i možda se nikada nećemo ni upoznati, bitno mi je da znaš da ne prolaziš kroz sve ovo sam.

I da se vratimo za kraj na naš grad. Deluje kao napuštena košnica, ali svi mi znamo da u njemu i dalje ima života. Samo su se pčele primirile dok ne prođe zima jer su pametne i znaju kako da vode računa o sebi i o svojim bližnjima.

Exit mobile version