Oduvek je čovek tražio neki oslonac na tegobnom putu iz mračne prošlosti u svetlu budućnost.
Prošlost je uvek mračna u toj predstavi o početku sveta i nas samih. Da li je to onaj mrak pre nego što je neko (ili nešto) upalio plamen stvaranja, iskru koja je pokrenula „veliki prasak” iz koga je sve nastalo?
Pa je onda Veliki tvorac sve napravio. Ali je prvo morao da progovori, jer rečeno je – „U početku beše reč”. Ili je ta mračna prošlost slika zaostala negde u dubini sećanja na pustoš, bedu i glad, smrt i razaranje koje je čovek osetio, ali i činio tokom svog bivstvovanja na ovoj lepoj planeti u društvu mnogih manje-više nevinih životinjskih vrsta, a u hladu palmi, hrastova i lipa brčkajući se u prozirnim vodama mora i jezera. Drveće smo skoro posekli, vodu odavno zamutili, a sve to o početku i stvaranju deluje malo konfuzno. Zato je i poželjno sve sakriti iza Velikog tvorca, zamaskirati i mistifikovati.
Verujući u postojanje i moć „neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari”, a usput naređuje da se mora raditi to i to i moliti se tome i tome. Da li čovek zapravo nesvesno želi da savlada svoj, samim stvaranjem ugrađeni destruktivni gen kojim je proizvodio tu mračnu prošlost? Da li će iz istog razloga i nadolazeća budućnost biti sumnjivog kvaliteta? Lakše je kada stvari rešava neka sila kojoj se bezrezervno pokoravamo. „Silu” uvek možemo iz raznih razloga izmisliti i možemo je nazvati bilo kako: Bog, Alah, Veliki vođa… ima mnogo primera u viševekovnoj istoriji monoteističkih religija i politika. Još više ih je u spisku paganskih božanstava. A i u našoj stvarnosti ima likova koji pretenduju na ulogu te „sile”. Predsednici raznih Amerika, bankarskih i narkokartela, verski, vojni i medijski lideri. Svi imaju svoju ideju spasavanja sveta od problema koji sami prave igrajući se Boga. Problemi se gomilaju, a svet ponovo klizi u onaj već viđeni mrak i ništavilo.
Ovi problem su verovatno instalirani u naš ljudski softver i teško ih je rešiti bez ozbiljnijih lomova. Ipak, da bismo ih razumeli potrebno je pojednostaviti ih. Prikazano na primeru dominantnih modernih religija to bi moglo ovako da izgleda.
Ako je Bog želeo da stvori Čoveka prema svom liku u svakom smislu, a u jednom istorijski problematičnom vremenu (kao što je i ovo naše sada), prvo mu je uručio dokument sa pravilima ponašanja. Bar tako piše u najvažnijim verskim knjigama – priručnicima u kojima se taj dokument naziva zapovestima, znači naredbama.
Cilj je bio i ostao – od čoveka stvoriti Čoveka. Od jednog progonjenog, uplašenog, na sve spremnog da bi preživeo, osuđenog na pripadnost plemenu da bi se u gužvi sakrio i zaštitio, izgraditi hrabrog, samostalnog i moralnog pojedinca. Bilo je neophodno nametnuti pravila: ne kradi, ne ubij, ljubi bližnjeg itd. Da ljudi ne bi i dalje radili ono što su do tada radili. To je moralo biti učinjeno preko vrhovnog autoriteta – Boga, a preko božjeg izaslanika, takoreći slučajnog prolaznika, koji se tu zatekao pa mu je Bog dao Dokument i rekao: Idi, podeli im to i objasni šta treba da rade.
Ali, ni Bog sam za stado nije dovoljno veliki autoritet pa je sve moralo da bude praćeno najefikasnijim sredstvom prinude – kaznom.
Pojam Čovek pre svega označava osobu koja se ponaša u skladu sa pravilima koja imaju za cilj da spreče radnju štetnu po ostale pa i po Čoveka samog. Zato: ne ubij, ne kradi, ljubi bližnjeg svog i ostalo. Znači, osoba koja pre svega poštuje drugoga i ne čini ništa što ne bi želeo da drugi učine njemu samom. To je u stvari Moral kako ga mi danas nazivamo.
Preduslov svega, temelj civilizacije i religije same. Bilo koje.
Pravila ponašanja – zapovesti bila su garancija opstanka u bezbednoj sredini – zajednici, a izdaja pravila (u daljem tekstu Istorije sveta – IZDAJA) vodila je najstrašnijoj kazni koja se mogla zamisliti – proterivanju van zajednice što je značilo izloženost neprijateljima svih vrsta: glad, ništavilo i smrt u mukama. U stvari – pojedinac nezaštićen od kolektiva, pustinja, žeđ, glad, zveri, itd. Jednom rečju – Pakao (ljudska, zemaljska verzija). Nasuprot tome bio je Raj – zajednica, pleme, zaštita gomile tj. zajednička sudbina (kako svima tako i meni pa šta ja tu treba da mislim – u savremenoj varijanti, svakako dosadno).
Pravila – zapovesti su verovatno bile prve pisane moralne norme – pravila u istoriji moderne civilizacije, zajedništva Boga i čoveka. Cilj je bio: Čovek, poverenje u Čoveka, uzajamno poverenje i na kraju, ako sve uspe – poverenje u vrhovni autoritet – Boga –Silu – Velikog Vođu. A posle dođe sve ostalo.
I nova religija je nastala. Različito se nazivala, a sada se možda zove politika.
Vreme je pokazalo da sistem kažnjavanja nije bio savršen pa pošto nisu bili naviknuti na poštovanje nametnutih čvrstih pravila, van zajednice ih je udaljeno previše. Toliko da su predstavljali poseban svet sa svojim pravilima koja nisu bila tako čvrsto prihvaćena, ali je moguće definisati nekoliko osnovnih načela: pre svega nema morala i nema Čoveka. Mnogo lošiji svet nego onaj pre nametanja zapovesti.
Od tada se svet deli na Dobro (zajednica, pleme, stado, moral, pravila…) i Zlo (kažnjeni, proterani, nemoralni, skloni kršenju osnovnih pravila…). Kriterijumi se menjaju zavisno od ugla posmatranja.
Religija preko svojih predstavnika, emisara, operativaca i po svojim kriterijumima nagrađuje dobro, a kažnjava zlo. Bog se tu više ništa ne pita. Ako ga uopšte ima. Ako to sve nije marifetluk onog slučajnog prolaznika koji je usput pokupio neki slučajno zaboravljeni dokument i kao Wikiliks objavio ga na sav glas ne misleći na posledice.
Ipak, treba znati i primetiti, od tada se dobro slika lepim, a zlo ružnim.
Ružno pače nema šansu. To je ipak samo bajka. A i ovo napisano bi moglo da bude to isto, jer ne treba više nikom verovati. Svaka priča, svako obećanje je u početku bila reč, a na kraju je ostala bajka. Pa ko voli bajke neka začepi nos i neka živi u njima.