Čini mi se da smo zabrljali većinu poslova koje smo započeli. Dobro, možda to nije toliko mnogo kao što ja mislim, ali i kada jedan običan, prosečan a koliko-toliko realan stanovnik balkanskih brloga baci pogled u prošlost, ne može videti puno dobrog i uspešnog. Pri tom, treba biti pošten prema onima kojih više nema da bismo mi sada bili ovde. I prema sebi, jer ćemo morati još mnogo toga da uradimo da nam se greške ne ponavljaju. Zato, između ostalog treba imati u vidu i sledeće: iz generacije u generaciju kao i od čoveka do čoveka, razlikuje se ugao posmatranja problema, kriterijumi koji nam nisu isti, a nisu ni ciljevi. Razlikujemo se u metodama i postupcima koji bi nas doveli do rešenja postavljenog zadatka i ostvarenja cilja. Neko bi da poštuje zakone i na taj način rešava stvari, dok drugi misle da se ne treba držati zakona kao „pijan plota” već da valja malo vrdati. Ti drugi su zaslužni za dogradnju naše i inače bogate narodne tradicije novim elementima i za vic o novom padežu lucidno nazvanom „koruptiv”. Oni prvi bi da i dalje donose zakone dok ostali sve to relativizuju. Tako i bude. Donesemo zakone, uspostavimo pravila, odredimo i kaznene mere za one koji ih ne poštuju, pa onda sve relativizujemo. Kao ono narodno: može da bude, al’ ne mora da znači. A šta to može da bude i šta ne mora da znači… eeee, mnogo pitaš!
Pa kakvi su nam kriterijumi i kako posmatramo stvari? Ti elementi ove priče su usko povezani, važni su, a u našoj nesretnoj stvarnosti se zanemaruju, guraju pod tepih i namerno pogrešno tumače. Ovaj problem se mora staviti u kontekst ličnog doživljaja konkretne pojave ili problema. Na taj način, pojedinci koji su u prilici ostvaruju manju ili veću korist. Ali ako se sve podigne na nivo neke zajednice, države na primer, ili nekog velikog grada, stvari su mnogo komplikovanije. Dilema veka, ulazak u EU ili ne, pravi je primer za tumačenje nšeg pogleda na pomenute „kriterijume i poglede”. Koliko se može razumeti iz zahteva koji su nam prezentovani, od nas se upravo to traži: poštovanje pravila, standardi i kriterijumi u svim oblastima organizacije države i društva. To što se nama, kao narodu sve to drugačije predstavlja, nije krivica EU, a (verovatno) ni države. Krivica je onih koji nam predstavljaju i tumače stvarnost, medija. Mediji su takođe predmet jednog od uslova za naš pristup EU, ali tu se opet ispreči naša sklonost da kršimo zakone i ostala pravila, te da relativizujemo sve. Onda ispada da su nam od pravde i istine miliji „Farma”, „Parovi”, Ružičaste i Srećne TV kojima narod, ne znajući šta radi, podiže gledanost i time povećava njihovo zahvatanje iz budžeta i smanjuje mogućnosti da bude kvalitetno informisan o bitnim događajima. Znači, vlast dozvoljava favorizovanim (od strane naroda) medijima da rade šta hoće (šta treba) i mađijajući narod, slabe svoju poziciju u procesu prijema u EU. Da li to neko namerno radi ili ovaj narod ima neke prevrtljive kriterijume u kojima favorizuje one koji već imaju previše, a mazohistički pristaje na sopstvenu hroničnu viševekovnu nemaštinu?
U duhu učenja da svako treba da ima svoj stav i mišljenje, ne čudi da (recimo) direktor firme ima različiti mišljenje od svojih radnika ili gradonačelnik od stanovnika nekog grada. Ipak, nije dobro ako se to mišljenje razlikuje od mišljenja struke. Kod ove vrste dileme ne sme da bude mesta za taj naš „ugao posmatranja” ili različite kriterijume. U takvim situacijama je očigledno problem u različitim ciljevima, a možda i u metodama ostvarenja. Šta to znači u praksi? Na primer: ako je neko 1995. rekao „industrijska zona” to je imalo drugačije značenje kao kada u 2018. to isto pomene. Zašto? Pa zato što su se od onda do danas promenili ciljevi, zakoni i metodi, a i ljudi. Promenila su se pravila, relativizovalo se sve, ljudi pokupovali diplome, preleteli, preskočili, promenili se, a i druga su vremena. Pa sad kada imamo više diploma nego ikad, verovatno će o brojnim spornim slučajevima „struka” otvoriti usta i progovoriti konačno. Da li nam baš treba to tamo ili je moglo i drugačije?
Ne treba se brinuti za taj deo našeg problema, to što se može izmeriti i izraziti u m, cm, kg, hiljadama, milionima itd. Zgrada koja nije kvalitetno izgrađena – srušiće se, firma koja nije dobro planirana – bankrotiraće, novac koji se loše ulaže i ne čuva se – nestaće. A šta ćemo sa onim nemerljivim delom problema? Tu bismo mogli da uvrstimo: emocije, savest, svest, odgovornost u izvesnoj meri, dobre namere i lošu sreću. Da li možemo nekako da uporedimo čin glasanja u gradskoj Skupštini Pančeva i emocije odbornika koji su sedamdesetih godina glasali za usmeravanje novca iz budžeta da bi se izgradila nova pivara i onih koji su dvehiljadeineke glasali da se ta ista pivara proda i zatvori. Ko je bio pošteniji prema svojim biračima, onima koji plaćaju porez na vreme i pune budžet? Grad je ostao bez poreza, ljudi bez posla, a buvljak dobio nekoliko storina nekvalifikovanih trgovaca. I tako dalje i tako redom sve do „Azotare” i Letnje pozornice. Nikom dlaka s glave! Ode pivara, ode sve ostalo nabrojano u skorašnjim izjavama – podsećanjima. Ostao je samo blam! Kao kad ti neko nešto vredno ukrade ispred nosa, pogleda te u oči i naceri se pakosno, pa ti još mahne u odlasku. Svi glumci na današnjoj sceni se prave ludi, kao… nemamo pooooojma šta se dešavalo devedesetih. Nemamo pojma ko je započeo ovu igranku sa neoliberalnim kapitalizmom uvezenim preko nekih naših bankara na privremenom radu u Americi i naših uspešnih studenata sa američkih uiverziteta sa jakim vezama u MMF-u i Svetskoj banci.
Nemamo pojma kako je i po kom zakonu vladajuća partija devedesetih prigrabila ogromnu imovinu bivšeg SKJ i šta se desilo sa pokretnom i nepokretnom imovinom JNA. Nismo mi, to su uradili oni pre nas, odzvanja u horu! IMT, ZMAJ, Rakovica, pa sad „Azotara”, odoše temelji naše poljoprivrede. Pre toga svi prerađivači voća i povrća, pa i mesna industrija. Pre toga mlekare i izvori vode, vojvođanska nafta i gas. Pa kada je ranije prodavana „Azotara”, gde ode oprema za onaj nesretni „Karbamid”? Mantra diktirana od MMF ili ko zna još kojeg rokfelerotšilda i sličnih je da sve mora da bude privatno. I biće, kako stoje stvari. Samo čije i po kakvim zaslugama. To je već rečeno ko zna koliko puta, ekonomija je matematika. Razlika između one nekadašnje i ove sadašnje ekonomije je u tome što se nekada baratalo realnim vrednostima i jasno definisanim odnosima, a danas od magle zidamo višespratnice, od ničega pravi se ništa i to se glasno predstavlja kao nešto. Kada ćemo opet izgraditi fabriku koja će zapošljavati nekoliko hiljada radnika sa pravim diplomama i kada će ti radnici imati normalnu platu za normalno radno vreme? Nikad! Od hiljadu nezaposlenih, zaposlićemo 50, a šta ćemo sa onih 950 i sa njihovom decom? Za njihovu imovinu će se pobrinuti alavi izvršitelji, dugovi za struju će rasti, a dužnici se vešati po banderama ili na prikladnim mestima. Znamo sa TV-a kako stoji BDP, a kakav je „BDP” jedne prosečne porodice, e to se u ljutom kapitalizmu ne pita.
Ne može se reći da smo siromašna zemlja. Trošimo kao pijani milijarderi. Državni lonac curi na sve strane. Opraštaju se dugovi, najbogatiji veleposednik sa posedima i na zemlji i na nebu ne plaća porez, usvojili smo prestolonaslednika koji se besposlen baškari u luksuznoj rezidenciji, petljamo sa nekim čudnim svetom kome poklanjamo dubai na Savi koji ćemo mi izgraditi, a koji će plaćati i naši unuci, a nikada neće biti naš i tako dalje i tako dalje. Čist blam! Bar kada bi onaj usvojeni naučio da govori srpski pre nego što dovede ovde još kojeg posrednika za budućnost, a ostali da nauče padeže u svom jeziku pa onda engleski. Nije dobro kada ekonomija umesto matematike postane poker partija. Nije dobro kada narod postane socijalni slučaj, a o njemu brigu vodi neko ko nikada nije mario za socijalu, a sarađuje sa vinovnicima katastrofe. Kao da daš lisici da ti čuva kokošinjac.
Ima u Banatu jedno nepisano pravilo, ono o tri generacije koje dedovi obavezno prepričavaju unucima kada dovoljno odrastu. Kaže: prva generacija stiče, druga uživa u stečenom, a treća rasprodaje.