Vršački park je nekada bio ukras grada; danas se bori da preživi. Osnovan pre 226 godina u engleskom stilu, sa stotinama retkih stabala i pažljivo osmišljenom pejzažnom arhitekturom, fontanom i muzičkim paviljonom predstavljao je prostor za odmor, relaksaciju i prijateljske susrete. Pre pedeset godina Opština Vršac je donela akt od zaštiti i za upravljača je određeno javno komunalno preduzeće. Pre dvadeset godina, zbog novog zakona o zaštiti ovakvih područja, Zavod za zaštitu prirode iz Novog Sada je uradio novu studiju zaštite, koju je trebalo da usvoji Skupština Opštine Vršac. Ovaj akt nikada nije usvojen, a pre deset godina je ponovo promenjen zakon, prema kome je Zavod za zaštitu prirode dopunio prethodnu, neusvojenu odluku. Prema najnovijem zakonu Park ima vrednost spomenika prirode i njegova zaštita treba da se sprovede po odlukama koje donosi Skupština Vojvodine. Prošla je decenija a skupština nije reagovala, zbog čega su ekološka udruženja iz Vršca uputila dopis nadležnim službama u Pokrajini, ali odgovora nije bilo.
Pošto se ćutanje odužilo u pomoć su pozvani građani, da peticijom pokušamo da odgovorne privolimo da rade svoj posao. Organizovali smo veliku izložbu fotografija u Parku, na kojima je prikazano nekadašnje i sadašnje stanje. Vrščani, koji vole Park za koji ih vezuju lepa sećanja, odazvali su se pozivu ekoloških društava i masovno potpisali peticiju. Akciju su pratili i novinari Radio Novog Sada, Radio Beograda i Večernjih novosti. Novinarka ovog lista je potražila člana Opštinskog veća za poljoprivredu, Slobodana Jovanova, koji je zadužen i za ekologiju, kako bi od predstavnika lokalne samouprave dobila relevantne informacije o problemima sa zaštitom. Umesto toga „većnik” je odmah zauzeo negativan stav prema akciji ekoloških organizacija, i dresiran da se u svakoj prilici služi floskulama kojima izražava navodnu brigu za građane, odmah zaključio da su građani obmanuti i da je Zavod za zaštitu prirode doneo rešenje, po kome se sprovodi zaštita, koju obavlja javno komunalno preduzeće. Iz neznanja ili osećanja moći, jer je on „vlast” prenebregao je činjenicu da Zavod izrađuje studiju, a ne donosi rešenja. Sa pozicija umišljenog moćnika razgovor je skrenuo na nesporne činjenice kao što su delimično uređene staze, fontana i klupe za koje je priznao da su ih vandali devastirali. Namerno je „zaboravio” da park, pre svega, čine drveće, žbunasto rastinje i cveće. Žbunastog rastinja i cveća odavno nema, a protok vremena i bolesti su ozbiljno narušili vitalnost drveća. Park nema čuvarsku službu tako je izložen nesmetanom vršljanju divljih noćnih posetilaca, koji nemilice uništavaju mobilijar.
Koliko je Jovanov upoznat sa značajem Parka govori njegova izjava da se za održavanje ovog prostora koriste sredstva iz budžeta grada namenjena održavanju zelenih površina. Kada bi Jovanov zaista bio predstavnik građana u izvršnoj lokalnoj vlasti a ne partijski poslušnik, znao bi da se spomenik prirode ne tretira kao bilo koja zelena površina već zahteva posebnu brigu i negu, koja prethodno treba da bude regulisana adekvatnom odlukom nadležnog organa, odnosno Skupštine Vojvodine. Kada bi Jovanov zaista znao šta predstavlja funkcija koju obavlja, bio bi u Parku zajedno sa ekološkim aktivistima, i građanima i sa njima uputio apel Pokrajini da ispuni svoju zakonsku obavezu prema zaštićenom području. Pošto nije sve što treba da bude, Slobodan Jovanov je samo beznačajni službenik, kao i hiljade drugih širom Srbije, koji održavaju monstruozni uništiteljski organizam, oličen u vladajućoj kasti. Slobodan Jovanov ima zadato mišljenje i poslušničke stavove zbog kojih može da bude samo lojalni podanik, a ne slobodni građanin, pa se od njega ne može očekivati da razume građanske inicijative.