Site icon Pančevo.city

Reforma lokalne poreske politike

Slede tri priče koje sam čuo od bliskih ljudi, a koje će vam ilustrovati u kakvom lošem sistemu živimo. Analiza tog stanja može vam ukazati i na moguća rešenja koja su nam potrebna kako bi izašli iz začaranog kruga u kome živimo u poslednjih 28 godina.

Prva priča vezana je za jednu moju drugaricu koja je sa porodicom otišla da živi u Austriju. Kaže kako je koleginici Austrijanki rekla da je u Vršcu ostavila roditeljsku kuću u kojoj izdaju lokal, kuću svoje porodice, mali automobil, posao, muž ostavio svoj posao…

Na njene reči, prijateljica je reagovala pitanjem: „A zašto ste vi onda dolazili u Beč, kad ste tamo to sve stekli sa 33 godine života, jer ovde to ljudi ne steknu ni za 40 godina radnog staža?”

Odgovorila joj je da iako su imali sve te nekretnine, u supermarketima su morali da kupuju hranu na veresiju ili na čekove, jer nisu imali dovoljno novca. Čekovi na naplatu dolaze nakon šest meseci, što znači da ono što ste kupili u februaru, platite tek u avgustu mesecu. Koleginica ju je začuđeno pogledala i rekla da mi u Srbiji nismo baš normalni.

* * *

Druga priča vezana je za jednog mog kupca, sa kojim radim u svakodnevnom poslu. On ima kafanu u jednom obližnjem selu, ima i malu briketarnicu, gde proizvodi brikete, nekoliko hektara zemlje koju obrađuje, veliku porodičnu kuću sa pomoćnim objektima, dva automobila i salu za proslave koja vredi preko 100.000 evra. Sve to je stekao za svojih 50 godina života. Radili su naporno i on i cela porodica da bi stekli sve to. Sada se selo ispraznilo, svi su otišli u Slovačku da rade za 600-700 evra mesečno. Od 1300 ljudi u selu, ostalo ih je 250-300, mahom starijih. Između ostalih, otišao je i njegov sin. On im šalje novac iz Slovačke, gde je počeo da radi u fabrici. Žena je počela da radi poslove koji nisu vezani za selo, putuje u Beograd i čisti, pere, pegla po stanovima, sređuje lokale…

Kaže mi isti taj vlasnik svega gore pobrojanog da nema novca što mu sin pošalje i što žena zaradi, bukvalno bi bili gladni on, žena i majka.

Pitam ga: „Šta misliš kad bi doveli nekog Nemca, Šveđanina ili Kanađanina i kada bi im rekao sve ovo, šta misliš šta bi ti rekli na to?”

„Mislim da bi rekli da smo ludi svi kompletno”, odgovorio mi je.

* * *

Treća priča je vezana za moju jutarnju kafu sa prijateljem koji je pravnik po obrazovanju i struci. Priča mi on jedno jutro kako radi ugovore za jednog preduzetnika koji zida zgrade i stanove po Vršcu i kako mahom ljudi stanove kupuju za keš koji dolazi iz inostranstva ili iz posla sa poljoprivredom, a kako je jako retka situacija da ljudi uzimaju kredite.

Pitam ga šta on misli o tome, a on, pošto je pravnik, a ne ekonomista, kaže da je to super stvar. I ja mu tu iskontriram i kažem da greši i da je najbolje da se najveći deo stanova proda upravo preko kredita banaka. On me začuđeno upita: „Zašto?”

„Zato što ljudi koji kupuju stanove, svoj zarađeni novac, ne treba da troše na nekretnine koje im ne trebaju, već da ulažu dalje u biznis, ili u obrazovanje i edukaciju svoje dece. To što nema kredita govori da stanje u ekonomiji nije dobro, jer ljudi ne uzimaju kredite (koji su nikad jeftiniji) ne zato što ne mogu, već zato što nemaju nikakvu sigurnosti u bliskoj budućnosti da će ih moći isplatiti. U uređenim zemljama, kredit za stan je nešto najnormalnije i govori o uređenosti društva koje zna da će taj kredit za 20-30 godina, pa i manje, biti isplaćen i vraćen u celosti.”

„Ima logike”, reče moj drug uz kafu.

* * *

Iz ove tri priče dolazimo do zaključka da naši ljudi imaju neku čudnu potrebu da svoj novac i imovinu uvećavaju, pretežno kroz nekretnine koje im kasnije nisu potrebne, pa ih prodaju budzašto (time svakako gube) i da dolaze u situaciju da pored tolike imovine nemaju za osnovne potrebe, kao što je hrana.

Koji su modeli za rešavanje ovih naših problema? Kako država ili lokalna samouprava može da preokrene ovakva razmišljanja? I kako to uraditi? Rešenja su u dobrim poreskim sistemima. Poreski sistem koji građane destimuliše da kupuju nekretnine koje im nisu potrebne, a koji ih „tera” da svoj novac ulažu pametnije i da im prioritet postanu one stvari koje su potrebnije za svakodnevni život.

To se radi na taj način što treba podignuti porez na ono što ne podiže životni standard celoj zajednici, već služi kao luksuz. Porez na luksuz mora da bude luksuzan. Ne može neko ko ima 5-6 nekretnina da plaća isti porez kao neko ko ima ukupno 50 kvadrata. To nije pošten način oporezivanja.

Potreban je sistem u kome će svaki pojedinac dobiti 40 kvadrata stana, ili kuće koji neće biti oporezovani kroz porez na imovinu. Isto tako, svaki sledeći član porodice će imati dodatnih 15 kvadrata koji neće biti oporezovani, jer to je osnova koja je potrebna za život savremenog čoveka. U stanu ili kući u kojoj živite ne pravite prihod, i stoga ne treba ni da plaćate porez. To znači da bi jedna četvoročlana porodica imala 85 kvadrata stambenog prostora koji im država ili lokalna samouprava ne bi oprezovale kroz porez na imovinu fizičkih lica. Sve preko toga bi se oporezovalo četiri do pet puta više, jer bi to onda bio porez na luksuz. Time bi se sprečilo da se pare ne bacaju na kuće ili stanove, koji bi kasnije zvrjali prazni (više od 20 odsto nekretnina na teritoriji Grada Vršca je prazno i propada), već bi svoj zarađeni novac trošili na svakodnevne potrebe, gurali u potrošnju (nameštaj, tehnika, turizam, obrazovanje) ili u dodatni biznis.

Promena poreske politike bi značajno promenila stanje stvari u Srbiji. Imali bismo manje imovine, ali bi živeli lepše i kvalitetnije. Naravno uz uslov da radimo za pristojne plate. Ali to je drugi par rukava. To su problemi i rešenja koji idu sa republičkog nivoa, ovo o čemu pišem je primenjivo i na lokalnom nivou.

Ljudi iz uređenih zemalja više ne bi mislili da smo ludi, a naši prijatelji, braća, sestre, rođaci i komšije počeli bi da se vraćaju u uređen sistem i državu u kojoj vlada red.

Exit mobile version