Do kojih razmera su stigle obmane, bezobrazluk, podsmeh razumu i dobrom ukusu pančevačkih naprednjaka, koliko ta bojažljiva ekipa intelektualnih mediokriteta, društvenih štetočina i moralnih bogalja izbegava susret sa stvarnim svetom oko sebe, a sistemski neguje poslušništvo i uništavanje kritičke misli, pokazuje i program upravo najavljenog nečega što se zove FreedomArt, a pretenduje da bude festival, sve u organizaciji ustanove koja se zove, a nekad je i bila, Dom omladine. Prevara, taj noseći lanac naprednjačkog DNK, pokazuje se u ovoj patetičnoj nazovi manifestaciji u najvećem formatu i u punom sjaju: petnaestak bezazlenih i nasumično poređanih „kulturnih” događaja bez ikakvog unutrašnjeg koncepta i poruke treba da posluže kreiranju slike da je sve u redu, da se u gradu i u društvu ne dešava ništa neobično, da mladi bezbrižno uživaju u najlepšem periodu života i uz to, eto, zahvaljujući blagonaklonosti nadležnih, imaju priliku i da se izraze u nekoj od bliskih im umetnosti. Uz to, ovaj jadni pokušaj festivalisanja treba da prikaže ovu nekada uglednu kulturnu ustanovu kao i dalje otvorenu za pomeranje granica slobode i raspoloženu da podstiče stvaralačke potencijale omladine; da je, dakle, Dom omladine sigurna kuća za odgovorno omladinsko slobodarstvo, razmišljanje i ponašanje van šablona i kreativno ispoljavanje umetničkih sklonosti one kategorije stanovništva koje će živeti i stvarati svoje nove svetove u budućnosti (što u realnom životu odavno nije).
Istina, ovakav u startu ubijen u pojam sadržaj Freedom Arta nije nikakav novitet iz naprednjačke kuhinje besmisla: osim nekoliko izdvojenih, stvarno kritičkimislećih događaja s prvog festivala, održanog sada već beskrajno daleke 2015. godine, svi ostali fridomartovski iventi koje je Dom omladine nudio u godinama koje su usledile, nestali su u dubokom kolektivnom zaboravu…
I dok zemlja mesecima gori u plamenu studentske pobune i građanskih protesta, koji, je li, sa slobodama nemaju nikakve veze, kreativni tim FreedomArta znatiželjnim Pančevcima ispod 25 nudi izložbu radova letnje škole crtanja za decu uzrasta od 10 do 14 godina. Umesto razgovora sa pančevačkim studentima o tome kako oni vide odnose aktera javnog života u našem gradu u godinama koje dolaze, i kakve koristi će od toga u svom svakodnevnom životu imati „obični građani”, eto radionice crtanja mentalne mape Pančeva, tokom koje će mladi da istražuju svoja omiljena mesta u gradu i diskutuju o prostoru i zajednici. Umesto analize medijskih sloboda i traženja mogućnosti za razvoj omladinskog novinarstva, eto nama zajedničkog čitanja i analize omiljenih muzičkih stihova uz diskusiju i slušanje muzike. Umesto da je jedno veče posvećeno opasnostima razvoja softvera koji lako može da bude zloupotrebljen za uhođenje građana i njihovog ponašanja u fizičkom prostoru i na internetu, ili o izazovima korišćenja veštačke inteligencije, evo nama pravljenja unikatnog nakita od perlica i žice kroz razgovor o ličnom izrazu i identitetu. Umesto projekcije nekog ozbiljnog distopijskog filma koji referiše na aktuelne političke trendove u svetu i razgovora o njima nakon projekcije (nešto kao „Kino oko”, kog se skoro niko više i ne seća), eto nama kolorizovanog Langovog „Metropolisa” iz 1927. godine (koji jeste remek-delo, ali će izostati naknadni razgovor o idejama). Umesto javne diskusije o umetničkim slobodama i kulturnom životu mladih u Pančevu, eto nama igre za decu uzrasta od 8 do12 godina u Gradskom parku, u kojoj će da rešavaju zadatke i zagonetke na putu do skrivenog umetničkog blaga. Umesto događaja posvećenog na razne načine ugroženoj bezbednosti mladih i vršnjačkom nasilju, eto nama obeležavanja decenije poezije na ulicama Pančeva uz razgovor, čitanje i muziku. Umesto priče o zdravlju, o prevenciji zloupotrebe alkohola i droga, o maloletničim trudnoćama, eto nama obilaska značajnih književnih lokacija u Pančevu – od prve štamparije do kuće Olge Smederevac. Umesto kritičkog sagledavanja fizičkog, ali još više kadrovskog i pedagoškog raspada u pančevačkim osnovnim i srednjim školama, eto biciklistima vožnja do starčevačke kolevke neolitika i kulture stare više od 8000 godina. I dok je koncert ovdašnjih mladih bendova neizbežan, poseta „Spomenku” ili školi „Mara Mandić” ili „Zvucima srca” ostaje ispod čak i emotivnih radara sastavljača programa ove festivaloidne papazjanije. E da, biće predstavljen i mural, kao umetnički trag (!) ovog fejk festivala – baš da vidimo da li će poruka tog murala da bude angažovana i da li će to predstavljanje u dvorani „Apolo” da bude pokazna vežba slobode okupljanja i javnog izražavanja. Predviđeno je i održavanje strip radionice, ali teško da će polaznici na njoj da dizajniraju stensil šablon, privremenu tetovažu, logo, parolu ili idejno rešenje za majice s porukama borbe protiv tiranije…
U redu, mogli bismo se čak složiti da nabrojane aktivnosti i nisu nekorisne, da su u izvesnom smislu čak i dobrodošle, ali u mnogo, baš mnogo drugačijem kontekstu. Tu nasumično nabacanu hrpu što sporednih, što sporadičnih aktivnosti ne samo da je netačno, nego je bizarno i nepodnošljivo licemerno nazvati festivalom posvećenom Slobodi i Umetnosti. Da je stvarno hteo da promoviše Slobodu i Umetnost, i da provokativno pomera granice (jer kako se drugačije granice pomeraju?), Dom omladine je trebalo da pozove u posetu neki bend ili amatersku omladinsku pozorišnu trupu sa Kosova ili da upriliči, na primer, razgovor sa Slavojem Žižekom o opasnostima liberalizma. Svako ko misli da su takvi programi „nemogući” jer „mnogo koštaju”, živi u zabludi – da se Dom omladine tom molbom službeno obratio Maji Vitman, problem finansiranja bi bio rešen čas posla; kad je gradska menadžerka iz cuga našla gradskih, dakle javnih, naših, para da bez ikakve potrebe rehabilituje asfalt u glavnoj gradskoj ulici, pokrivanje troškova nekoliko kulturnih događaja koji bi privukli pažnju bar regionalne javnosti, u budžetu koji će ove godine premašiti deset milijardi RSD, ne predstavlja nikakav spominjanja vredan problem… Samo što ovdašnji naprednjački gen nije tako baždaren, jer da jeste ne bismo živeli u užasima naprednjaštva.
Na kraju, samo od sebe postavlja se pitanje zašto su mladi Pančevci kojima je ovakav koncept festivala kompromitovanja uzvišenih ideala Slobode i Umetnosti stran, propustili priliku da organizuju alternativni, a istinski FreedomArt? Za to im je bila potrebno samo da malo mućnu glavama, iz čega bi se rodile ideje, poziv upućen desetini sagovornika da glasno razmišljaju o zadatim temama, jedan blutut zvučnik sa dva bežična mikrofona, malo boja i lakova, jedna akustična gitara i komplet udaraljki i preko mreža upućen poziv građanstvu da dođe na to i to mesto, recimo u krug u Gradskom parku. Pa i nulti EXIT je nastao ni iz čega, kao gest otpora totalitarnom režimu…