Ivana Rakidžić Krumes za sebe kaže da je umetnica u performansu. Slobodu vrednuje iznad svega. Međutim, svesna je da je sloboda lepa, ali i da ima svoju težinu i cenu.
Diplomirala je vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Slavoljuba Caje Radojčića, a potom se usavršavala na Kraljevskoj akademiji u Antverpenu. Veruje da je čovek kreativno biće i da je zadatak umetnika i umetnica da ukažu na probleme u društvu.
Neuklopiva u kalupe, naša sugrađanka svom specifičnom umetničkom izrazu daje performativni karakter. Pančevci i Pančevke, posebno oni srednje generacije, vrlo dobro znaju šta od Ivane Rakidžić Krumes mogu da očekuju – od njene potrebe da ukaže na bitne stvari oko sebe. Da primeti i reaguje. Da vidi malo unapred, što inače smatra misijom umetnika i umetnica.
„Moja umetnost je možda provokativna, možda nije provokativna, možda nije dovoljno provokativna, možda nekad sebi i stavim kočnice, a možda trenutno i nema publike kojoj bih je predstavila”, uz osmeh objašnjava pančevačka vajarka.
Rastegnuti misao i prihvatiti drugo i drugačije
Umetnost i aktivizam sreli su se u njenom životu davno. U prvim radovima bavila se ekološkim problemima, zaštitom životinja, ali skretala je pažnju javnosti i na probleme osetljivih zajednica, posebno kada je reč o slobodi i seksualnim orijentacijama. Ukazivala je na to da treba raširiti misao i prihvatiti premisu da stvari mogu biti drugačije, što je u tadašnjim društveno-političkim okolnostima delovalo zastrašujuće. Posebno ako se ima u vidu kako je kroz život prolazio i završio njen prijatelj Dejan Nebrigić.
Na pitanje da li je moguće odvojiti umetničko od političkog, Ivana kaže:
„Ako sada upadnemo u tu zamku pa kažemo ’Sve je politika’, onda ću ja reći: ’Ne, sve je umetnost’. Pa ćemo okrenuti priču. Previše smo ušli u politiku. Mislim da ja kao umetnica treba da se bavim umetnošću, tako da je za mene sve umetnost. Teško da bih se prihvatila politike, ne vidim sebe u toj priči. Mogu samo da ukazujem na problem, mogu da pravim svoje radove, svoje performanse i da budem srećna ukoliko se nešto pomeri. Ne očekujem ništa zauzvrat, meni je sjajno kad okolo sve funkcioniše i kad je svima super. Možda je utopija kad kažem da je sve ljubav, da treba da prigrlimo tog nazovineprijatelja. Da probamo da ga razuverimo da nešto ne mora da radi, da može sve da bude drugačije. Prema mom mišljenju, to je fantastičan pristup stvarima.”
Osnažiti se i vratiti sebi
Na nekoliko mesta u javnom gradskom prostoru nalaze se radovi naše sagovornice. Spomen-ploče Zoranu Đinđiću, Srđanu Aleksiću i streljanima i vešanima kraj Pravoslavnog groblja aprila 1941. godine pripadaju kulturi sećanja, ali ujedno predstavljaju i opomenu. Na toj poslednjoj piše: „Zamisli poglede tih nevinih ljudi”.
„Ako bi čovek zamislio, stvorio pred svojim očima sliku streljanih ljudi, mislim da je to dovoljno jezivo. Tada je situacija bila brutalna i direktna, međutim, figurativno govoreći, mislim da i danas ima mnogo streljanih. Kako bismo pomogli tim ljudima da se osnaže i vrate sebi? To je pravo pitanje.”
Tokom razgovora u prijatnom domu Krumesovih podsećamo se i otvorenog ateljea za vajanje koji je Ivana godinama vodila u Kulturnom centru Pančeva. Kroz njega su prošle desetine dece i odraslih, kao i članovi i članice Udruženja mentalno nedovoljno razvijenih osoba. To im je svima omogućilo da steknu nova znanja i veštine i da razvijaju kreativnost.
Tako je nastalo i „Srce dragulja” – velika betonska skulptura koja svojom jedinstvenošću, neponovljivom energijom i lepotom od 2014. godine oplemenjuje gradski prostor u blizini Doma vojske.
„’Srce dragulja’ podsetnik je da smo svi isti koliko god da smo različiti i da ćemo na kraju svi isto završiti, koliko god da želimo manje ili više.”
Ako ovaj voz ne uhvatimo…
Otkako su počeli studentski protesti, Ivana Rakidžić Krumes našla se na prvoj liniji otpora s mnogim našim sugrađankama i sugrađanima. Glavni motiv za to bio joj je poziv studenata:
„Mislim da svaki roditelj čije dete je u protestu sigurno nije mirna srca sedeo kod kuće i rekao: ’Idi ti, sine, bori se, a ja, eto, ja ne mogu, sedeću ovde i prenemagati se’. Tako da je to prvenstveni razlog. A i zato što stvarno mislim da je bilo dosta. Mi umetnici možemo da živimo i u matriksu i da iz njega izvučemo ne znam ni ja kakvu kreaciju, pa ćemo i ovo nekako da preživimo. Međutim, toliko su se stvari sada već otele kontroli da i mi, koji možemo da izmaštamo veliku količinu nečijeg ludila, shvatamo da u tom smislu više nema granice.”
U razgovoru smo se dotakli i prošlogodišnjeg incidenta na Tamišu, kada je vozač skutera projurio kroz decu koja su trenirala veslanje, a potom i pokušao da ubije njihovog trenera. Ivana nas podseća da smo na tom istom Tamišu svi odrasli i da je takvo ponašanje bilo nepojmljivo.
„Ta vrsta iživljavanja da, ako si u određenim krugovima ljudi, možeš da radiš sve što ti padne na pamet, pa to je jezivo. Ja postavljam pitanje kako je moguće da ljudi koji sebi to dopuste odu opušteno kući i razmišljaju… ne znam šta razmišljaju, da li imaju svojih pet minuta u istoriji zato što imaju status na Fejsbuku ili… ne znam uopšte šta je. Tokom godina prošli smo i ekološke proteste, bili smo zajedno na ulicama. Kao mali, sekli smo vazduh rukama, pregurali smo mnogo šta. Ali ako ovaj voz ne uhvatimo, mislim da nećemo doživeti sledeći”, upozorava Ivana Rakidžić Krumes.
Mnogi koji žive slobodno poput Krumesovih trpe, kako naša sagovornica tvrdi, zastrašivanja i pretnje. Iako se nekad zapitaju da li rade pravu stvar kad vaspitavaju decu da budu poštena, sumnje koje im se javljaju ne sprečavaju ih da posustanu u tom pogledu. Ivana se iskreno nada da će se promena dogoditi:
„Pitanje je koliko ćemo moći da izdržimo, a moramo da izdržimo. Ovo je krenulo tako kako jeste i neće se zaustaviti.”
Policija vrlo dobro zna šta radi
Pančevo generalno važi za trom grad i treba mu vremena da se pokrene. Međutim, kada se Pančevci i Pančevke užare, to znači da je došlo do kraja. To su pokazali i javni skupovi koji su usledili nakon incidenta na Tamišu.
No, mogu li se protesti u nekom smislu posmatrati kao umetnički performansi? Ivana smatra da ako bismo energiju besa kanalisali na pravi način, možemo da napravimo performans. Upravo to je posao umetnika. A jedan takav performans desio se 14. avgusta prošle godine, kada je pozvala ljude da legnu ispred policije.
Ivana veruje da će se i aktuelni procesi protiv nekoliko naših sugrađana i studenata, među kojima je i njen sin Maksim, završiti dobro. Kada je reč o reakciji pripadnika policije, smatra da oni vrlo dobro znaju šta rade iako možda ne odaju takav utisak.
„U momentu kada smo nakon protesta poslali sve učesnike kući, gledali da se sve bezbedno završi, mene i Maksima je startovala policija. Čekali smo dvadeset minuta da smisle da li smo za hapšenje ili nismo. Doživela sam to da su ispred mene uhapsili dete. Taj osećaj ne mogu da vam prepričam. Opušteno neprepričljivo. U redu, otišlo je dete u zatvor; znamo kako je vaspitan pod broj jedan. Sve ostalo što se odigralo i što se i dalje odigrava, to je neka druga tema. Mislim da će svako dobiti po zasluzi, za to se i borimo”, kaže Ivana Rakidžić Krumes, i dodaje:
„Fizički neko može da te zatvori, ali duh i slobodu ne može.”
Granice su izbrisane
Poseban pečat skupovima dale su žene, naše sugrađanke koje su se našle u prvim redovima, na prvoj liniji otpora. Prema Ivaninom mišljenju, one su uglavnom veće akcijašice od muškaraca, ili se makar tako pokazalo. Ona to smatra prirodnim i podvlači da svaka žena podjenako može da stane ili da legne ispred policije kao i svaki muškarac. Ne vidi nikakvu rodnu podelu, ali uz smeh dodaje da misli kako su žene ipak moćnije.
Prisećajući se rušenja Slobodana Miloševića i praveći paralele sa sadašnjim trenutkom, ova pančevačka vajarka i aktivistkinja smatra da sada treba da se prepustimo studentima.
„Treba da pustimo sve poznate obrasce mišljenja i ponašanja. Jer dok ne promenimo misao, ništa se neće promeniti. Džaba priča o promeni vlasti, to smo već gledali, ako ne izmenimo način razmišljanja. Ako ne shvatimo da kada se spojimo, nema mi i vi, čovek je jednostavno čovek.”
Jasno je da se jedno masovno promrdavanje u društvu dogodilo i da ne treba odustati. Naša sagovornica nas podseća da postoji vidljiva i nevidljiva borba i da ima ljudi koji nisu aktivisti, a veoma mnogo rade i doprinose.
Pošto je čitavog života na nekom javnom skupu, Ivana Rakidžić Krumes se nada da će bar dublju starost živeti opuštenije, da neće morati da bude bakica na skupu. Zato – treba da uhvatimo taj poslednji voz i promenimo našu stvarnost nabolje.
Ova priča je nastala uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru projekta SMS Facility – Small Media Support in Western Balkans project, koji sprovodi Thomson Media. Sadržaj je isključiva odgovornost medija i autora i ne odražava nužno stavove, mišljenje ili vrednosti Evropske unije ili Thomson Media.
Tekst je preuzet sa partnerskog sajta PANpress