Pančevačka sveopšta letnja agonija se nastavlja nesmanjenom žestinom u javnom prostoru, u fizičkom svetu, u odnosima između aktera društvenog života (gradskih upravitelja i građana, nadležnih službi i korisnika njihovih usluga…), u svakom zamislivom segmentu, elementu ili simbolu od kojih je sastavljena organizovana ljudska zajednica, u ovom slučaju naša lokalna. Istina, ta agonija je neprestana, danonoćna i celogodišnja, i opšta u svojim razornim efektima. I takva će biti dokle god Gradom Pančevom (i drugim gradovima i opštinama, Pokrajinom Vojvodinom, Republikom Srbijom) bude upravljala okupaciona naprednjačka vlast.
Primeri koji pokazuju celokupno moralno i materijalno, uopšte civilizacijsko posrnuće Pančeva umnožavaju se svim mogućim matematičkim progresijama, od kapilarnih (npr. količine sitnog đubreta po ulicama) do kapitalnih (trovanja mozgova podanika o tome da je Srbija lider na Balkanu u svemu i svačemu).
Nesumnjiv doprinos uvećavanju izvitoperene i iluzorne slike o nama samima i nekim istorijskim uspesima Srbije, njenom zlatnom dobu i pratećim pogubnim pojavama samoobmanjivanja, dao je niko drugi do ovaj-što-je-umislio-da-je-vlasnik-Srbije, tokom jučerašnje ko-zna-već-koje-po-redu posete našem gradu. Ovoga puta odabrao je da vizitira ZF-ov pogon u tzv. Severnoj industrijskoj zoni, tačnije njegov deo pompezno nazvan Inženjerski centar (drugo omiljeno odredište, kasarnu Specijalne brigade, 72. padobranske ili kako se sad već zovu ovdašnji komandosi, ostavio je za neki od narednih dolazaka). Leto je, nema velikih događaja, a kampanja se nikad ne prekida, da vidimo čime ćemo danas da mađijamo puk, hajde daj nešto blizu, evo ZF u Pančevu, to ćemo uz malo napora, širenje (neosnovanog) optimizma, to uvek upali kod neukog sveta…
Dotični je pred kravatiranim zvanicama održao još jedan propagandistički govor, ali sada nema nazad, nakon nemerivih količina laži o nekoj umišljenoj snazi i zabluda o ulozi Srbije u regionu i u ostatku sveta, te prazne rečenice i ne mogu da zvuče drugačije. Lutak u braonkastom odelu izgovarao je klasičan repertoar besmislica – strane investicije, radna mesta, životni standard, ulaganje u znanje, stručna i obučena radna snaga, bla, bla, bla, malo pohvale nemačkoj poslovnosti i sklonosti za mehaniku… a realnost ga je „čekala iza ugla” i demantovala kao i u svakom slučaju i svakoj prilici do sada…
Ostavimo sad po strani to što je onaj-čije-se-ime-ne-izgovara, ako je došao kolima, morao da prođe kroz raspadnutu Ulicu Dimitrija Tucovića (od čije rekonstrukcije je gradska vlast odustala do daljnjeg) i ostatak razvaljene Margite; što je prošao pored urušenog mlina u Gornjoj varoši; pored nehigijenskog smetlišta koje decenijama pogrešno nazivamo deponija; pored nikad završene hale u Bagremaru, na koju je potrošeno oko dva miliona evra; i pored Otvorenog tržnog centra „Aerodrom”, one tužne slike snage srpske ekonomije, je li. Morao je da vidi toliku propast na samo par kilometara od sedišta gradske ispostave njegovog kartela, od bilborda kod hotela „Tamiš” na kome se njegov lik smeši „Našoj deci”, do nadvožnjaka; morao je da vidi koliko je rasturena urbana struktura samo u tom delu grada; ako je dolazio obilaznicom, lista uništenja u tim delovima Pančeva bi bila mnogo duža. Ali ni to nije sve: pogledajmo šta se još desilo iste večeri u Gradu Budućnosti…
Nešto posle 22 sata zapalila se trska u neuslovnom naselju Mali London, pa su vatrogasci morali da interveništu. Istina, u tom delu grada sakupljači sekundarnih sirovina veoma često (pogotovo noću, da se crni dim ne bi video) spaljuju plastičnu izolaciju sa bakarnih žica, a sistemsko rešenje, sa obe strane, „preduzetničke” i „državne”, za tu lošu naviku izostaje… Otprilike u isto vreme (zbog velike vrućine?) zapalila se spomenuta deponija, tačnije njen obod najbliži pruzi, pa su vatrogasci pohitali i na tu lokaciju. Štetni gasovi širili su se sa mesta oba požara i dodatno opterećivali ionako zagađen vazduh, koji desetak poslednjih večeri sa prvim mrakom počne da smrdi na sladunjave hemijske mirise, merkaptane, spaljenu plastiku, na koktel tih prepoznatljivih zagušljivaca. Pančevo ćutke, mirno i trpeljivo, kao i poslednjih skoro 60 godina (sa povremenim izuzecima/incidentima) podnosi sistematsko trovanje civilnog stanovništva za koje nikad niko nije odgovarao. Građani su totalno nezaštićeni od samovolje hemijske industrije u južnoj zoni, o čemu je naš sajt već pisao (videti ovde), a koliko su ubijeni u pojam, koliko su se prepustili beznađu, koliko žive filozofiju bede, koliko su anestezirani i stondirani svakodnevnom borbom za golo preživljavanje, nije ni čudno što sa ovolikom dozom fatalizma dopuštaju ovakva posrnuća sopstvenog dostojanstva i ovolika poniženja ljudskosti koje im priređuje povlašćena kasta; ona čiji je vrhovni vođa juče dodatno zagadio naš lokalni javni život, toliko da bi svaki put kad dođe u Pančevo trebalo proglasiti građanski dan žalosti.
I tako: evo vam svi ZF-ovi sveta, svi e-mobilitiji, svi elementi za električne motore za automobile, lokomotive i brodove, sve visoke tehnologije i sve što uz taj mod ide; sve je to badava kad je vazduh dramatično zagađen, kad je kvalitet života u Pančevu na istorijskom minimumu, sa tendencijom daljeg propadanja.
A podanici neka se i dalje prave da je sve u redu, neka tapšu kad im „najviše mesto” obeća devet miliona evra iz državnog budžeta za mesni put.