Na nekadašnjem hipodromu, na kome smo gledali kasačke i galopske trke, niklo je naselje Mladost, a ispred njega, na mestu našeg prelepog sportskog centra, do ’78. godine, nalazilo se igralište FK „Železničar”, u čijem podmlatku je mnogo nas sa Tesle treniralo. Odmah iza gola, između terena i Peskane, bio je postavljen železnički vagon bez točkova, u kome su se igrači i sudije presvlačili. Po završetku utakmice, dobijali su lavore i odlazili u Peskanu „na tuširanje”. Tako je bilo sve do jednog leta, kada je grom udario u vagon i zapalio ga, ostavivši „Želju” bez svlačionice. Na Peskani smo se kupali, pecali i plutali na unutrašnjim kamionskim gumama, a zimi se klizali i igrali hokej. Pred svake lokalne izbore, političarima ovdašnjim, usta su bila puna Peskane. Te očistiće je, te od ševara i šikara će napraviti park i šetalište sa restoranima i svim pratećim sadržajima, te ovo, te ono. Ali ona više nije mogla da čeka na lažna obećanja. Napadnuta sa svih strana, godinama zatrpavana smećem i zemljom iz temelja novosagrađenih kuća, pretvorena u deponiju svega i svačega, vremenom se smanjivala, a upravo sada smo svedoci da je po prvi put od svog nastanka pre sto godina – presušila.
Sa dečacima iz Stare mise smo se družili, krali bostan i igrali fudbal na utrinama „kod vojske” na kojima se danas nalazi stari buvljak, benzinska pumpa i teniski tereni. A tamo smo odlazili i da gledamo kako se država obračunavala sa divljom gradnjom. Tada nije postojala legalizacija, pa je sirotinja branila svoje udžerice od bagera, kačeći na krov Titovu sliku i jugoslovensku trobojku sa petokrakom. U ovakvoj situaciji bi se inspekcija i milicija povukla neobavljenog posla, uz aplauze, zvižduke i odobravanje okupljenih kibicera, jer nije baš bilo podobno da sa rušenjem kuće, padnu i ovi simboli nekadašnje države, a niko od nadležnih se nije usuđivao da se popne i sam skine ove svetinje.
Gornji grad, koji svi zovu Margita, dobro sam zapamtio iz studentskih dana. Tada je moj ćale radio u Opštini i nabacio mi tezgu da raznosim čekove za porez u ovom, ruralnom kraju grada. E, to su bila vremena. Od prve rate sam išao u Trst, od druge na more, treća je završavala u nekom beogradskom komisionu, a četvrta… ko zna gde? Verovatno u nekoj kafani. Tada sam upoznao prašnjave banatske šorove na kojima su se šepurili gusani, niske paorske kuće sa velikim kapijama i ambarima na dnu dvorišta popločanog ciglom i vredne Gornjane koji su većinom imali i svoje špic name. Verovatno su se, u početku, čudili Pulanovi, Munjini, Fućini, Crnjini, Srdanci što im država šalje ovakvog službenika „da im novce ište” sa kosom do pola leđa, u atlet majici, šorcu i apostolkama. A, boga mi, upoznao sam i kere margićanske. Koliko sam im samo puta „za dlaku” umakao ispred razjapljenih čeljusti zalupivši kapiju, na koju bi oni potom, naletali u punoj brzini. A kada mi je ponekad ajnfort bio predaleko za bežanje pred nekim šarovom, uletao bih u kuću i, ako domaćin nije bio u njoj, izlazio poput lopova kroz prozor, na ulicu. Često sam umeo da svratim na osveženje u neki od „elitnih” birtija margićanskih: „Patku”, „Belo jagnje” ili „Kod volara” u kojima si pored domaće, ljute prepečenice, ladnog špricera i ledene flaše piva, uvek mogao da budeš poslužen i – batinama, pošto su Margićani važili za momke kojima nije bio nikakav problem da se pošibaju zbog devojke na igranci u Studentskom ili nečijeg poprekog pogleda u „Slobodi”, „Pivari” i „Slavini”. Od tada, vreme kao da je stalo u gornjem kraju. I danas, na Badnje veče, gore vatre u porti Preobraženskog hrama i na ćoškovima većih šorova, pije se kuvano vino i rakija, divani do duboko u noć. Na drugi dan Božića se jašu paradni konji, a za slavu Preobraženja Gospodnjeg se ispred crkve održava vašar i prežu nagizdani lipicaneri u lepe, stare fijakere. Seosku idilu samo narušava par savremenih saobraćajnica i neke nove „pametne” višespratnice sa „energetskim pasošima”, podignute u šoru na kaldrmi, pored komšijskog ambara, štale ili obora.
Najleši deo života, svoju mladost, proveo sam na Tesli. Kada sam se tamo doselio sredinom šezdesetih, u ovom naselju je bilo samo nekoliko zgrada izgubljenih u vinogradima i blatu. Sećam se da je moj stari koji je u to vreme radio u centru, imao druge cipele u ofisu za preobuvanje, jer ga je bio blam od kolega i stranaka. Tada smo se stideli kaljavih cipela kada bismo otišli u grad, a danas je to možda najlepše, a zasigurno, najzelenije naselje u Pančevu. Ne bih da budem neskroman, ali verovatno da u tome ima i moje zasluge, jer sam u tamošnjoj mesnoj zajednici proveo ceo svoj radni vek. Noćni pohodi na voćnjake i vinograde, gluvarenje ispred banke, igranke u mesnoj zajednici, pušenje, „pokerica”, tetoviranje i večernji ljubavni satanci u Protinoj bašti u kojoj se danas nalazi benzinska pumpa, prva opijanja i ispraćaji u vojsku u „Ljubičevu”, zajednički odlasci u Beograd na utakmice, fudbal po betonu i travnjacima u bloku, utrinama oko naselja i u „Đurinoj” školi. Ovde sam se zaposlio, oženio devojkom iz komšiluka, dobio stariju ćerku, stekao prijateljstva koja traju do danas i – otišao u penziju. I sada ponekad, organizujemo druženje starih Teslaša. Prvo minutom ćutanja odamo poštu ortacima iz kraja koji nisu više sa nama, a onda se uz muziku, klopu i pivo prisetimo nekih likova, avantura i anegdota iz vremena provedenog na Tesli. U međuvremenu sam se odselio na Kotež na koji sam se, posle dosta godina privikao, mada se u soliteru ni sa kim ne družim. Ako neko pozvoni, a ne očekujem posetu, prvo pomislim da je mobilizacija ili da su prosjaci. Bogu hvala, mobilizacije više nema (bar za sada), a ni klošara, od kada smo ugradili interfon. E, onda sam siguran da su to korinđaši iz neke stranke koji idu „od vrata do vrata” ili kako vole da kažu „door to door”.
U neke gradske četvrti i ulice, već dugo ne odlazim. Nema tamo više ljudi koje sam znao. Preselili su se u nova naselja, u druge gradove i države, u druge svetove.
Nisam rođen u Pančevu, ali sam danas siguran, da posle svih ovih godina i svega što prođosmo zajedno moj grad i ja, mogu sa razlogom da kažem: „Ja sam Pančevac i to, onaj pravi”. Šta god ovo potonje značilo.