Sećam se sa koliko smo se samo respekta i poštovanja mi klinci obraćali odraslima i pozdravljali sa „ljubim ruke” neke babe i dede, dok su u sparna letnja popodneva, divanili na šamlicama i hoklicama ispred svojih kuća, u senci krošnji starih, mirišljavih lipa. Ponekad bi me neko od njih upitao: „Jel’ dete, čiji si ti?”, a ja bih im zbunjeno odgovarao: „Pa mamin i tatin”. Dok sam se igrao ispred svoje zgrade u Ulici dr Kasapinovića, po više puta bih se javljao jednom te istom komšiji, svaki put kada bi prošao pored mene, sve dok mi tetka Dragica koja je bila učiteljica, nije rekla da je dovoljno da je samo jednom pozdravim. Poslušao sam je, mada mi je ostala nedoumica, koliko vremena treba da prođe pa da ponovo imam pravo da joj kažem „dobar dan”.
I kao momci smo uvek bili ljubazni sa prijateljima naših roditelja, roditeljima naših prijatelja, vremešnijim komšijama i starijim kolegama, kada smo se zaposlili. Kao što se sve menja, tako se promenila i ova međugeneracijska komunikacija. Već odavno sam sa klincima svojih pajtosa i kumova „na ti”, kada se negde sretnemo u gradu pozdravljamo se bacanjem koske, malo se prozezamo i ispričamo o fudbalu, a najmlađi kumić me uvek pita: „Gde si bre Rašo, care?” Na momenat se prisetim kako sam se ja obraćao njegovom dedi, ali ipak, mislim da je to danas sasvim OK. Pa ti momci me znaju od rođenja, odrastali su pored mene, još pamte priče i fazone koje su čuli tajno prisluškujući iz druge sobe, kada bih posle dve-tri radže zabavljao ekipu, do duboko u noć. Moju ženu samo nervira to što mi se i klinci iz kraja javljaju sa „ćao”, „ej zdravo”, „vidimo se komšo”. „Pa neće valjda da mi govore ljubim ruke, kao da sam neki deda”, kažem joj. „Pa nego šta si?”, zavuče mi kulturno, ova ljubomorna žena. A meni to baš ne smeta. Osećam se nekako lepše, mlađe, kao da smo ortaci. Čini mi se da sada stvarno više nije tolika razlika između starih i mladih, kao nekada.
Mislim da je na smanjenje jaza među generacijama, najviše uticala moda. Pa nikada nije bilo da se roditelji i deca jednako oblače, pazare u istim autletima, molovima, buticima i da razmenjuju garderobu, naročito majke i ćerke, naravno, ukoliko se gospođa nije baš previše ubucila. Na sve strane staro i mlado u džinsu, farkama, markiranim tikama, bermudama, trenerkama, dukserima, kožnim i perjanim jašama i prslucima jarkih boja. Pa kada smo mi bili deca, naši očevi su nosili izbledele kravate, sakoe, štofane pantalone i odela koja su se često zbog iznošenosti, presijavala na laktovima, kolenima i oko džepova. I tada se terala neka moda i sećam se da je moj ćale dugo nosio jedan sako koji je imao takav dezen, da mi se uvek činilo da je obukao kauč. U proleće i jesen su oblačili švercovane šuškavce iz Italije i mantile od balon svile, a zimi teške i duge „grombi” kapute čiji su peševi dodirivali snegom prekrivene trotoare. A kada bi ih u proleće najzad skinuli, činili su se sebi toliko laganim, kao da bi svakog časa, mogli da polete. Olujna košava i ledeni severac su im sa glava nosili teget francuske beretke, kačkete od tvida, filcane šešire i šubare od veštačkog krzna. Ne, ja zaista ne mogu da zamislim mog starog kako u patikama, nazuvicama, bermudama sa bezbroj džepova, majici sa slikom na leđima i nekim brojem na grudima, nedeljom oko podneva ulazi u letnju baštu hotela „Sloboda”, da pred ručak, popije par manastirki. A sada je sasvim normalno da tako upakovan penzos, pre podne, pije kafu u bašti „Platoa”, „Trešnjice”, „Hedonista” ili „Bjanka”. Kada sam ujutru, pred penziju, kretao na posao, zastao bih i zadovoljno se pogledao u izlogu neke radnje ili ulazu solitera. Na nogama starke, uzane „military” pantalone sa našivenim džepovima sa strane, Hilfiger jakna, majica uz telo, kilaža kao nekada. Jedino baš prema glavi i prosedoj kosi samo bih letimično bacio pogled, da ne pokvarim kompletan dojam. Starke prelepih boja su se pojavile krajem sedamdesetih i uvek bile bezobrazno skupe. Zato sam ih kupio tek sa prvom platom, a doneo mi ih je iz Italije drug iz JNA Đoka Otrov, koga smo tako zvali jer je doktorirao biologiju i radio pri vojsci na bojnim otrovima. A upravo zbog tih starki, Vanja me je stalno prozivala. Govorila mi je da ih sada nose samo klinci i pitala da li ja znam koliko imam godina. „Ti ćeš da mi kažeš, pa ja kad sam nosio starke ti, ti…”
„OK, tajo, ali crvene”.
„Pa šta, slažu mi se sa jaknom”.
„Jao, užas”, reče odmahujući rukom moja mlađa mezimica, očito izgubivši želju da i dalje raspravlja sa mnom o aktuelnim modnim trendovima.
Ako danas na ulici vidimo penzionera u ofucanim i iscepanim farmerkama, to ne mora da znači da mu je penzija mala, već samo da je čovek u trendu. I da je generacija nekadašnje dece cveća, hipika i rokera.