Bio Božić, tu, sad, pretprošle nedelje, samo što sam fruštukovao i reko’ de da napravim ručak Mili, Loli i Mikici, da ih počastim, da im skuvam pileće trtice, pa ipak veliki je praznik, nije samo slovo crveno nego cela azbuka, nek’ i oni malo oližu brke, posle će da glasno predu, a to vam je muzika milina jedna. I samo što sam uključio ringlu zvoni mi mobilni, mislim se ko me traži tako rano i na blagdan? Kad ono, moj poznanik iz Beograda, nije sad važno kako se zove, čovek mi zahvalan do groba i doživotno, moj ćale nešto pomog’o njegovom, nije sad važno šta, kad su ono pre trijes godina došli iz Bosne, ovaj tad klinac bio. U međuvremenu poras’o, školov’o se i zaposlio u Patrijaršiji, sad da l’ radi baš kod Patrijarha, da l’ u Sinodu, da l’ u administraciji, da vam pravo kažem ne znam, a i nije tol’ko važno.
Javim se ja, „Hristos se rodi”, „Vaistinu se rodi”, i taj rad, čestitamo Božić jedan drugom, razmenimo par rečenica, kad kaže meni taj moj poznanik, nije važno sad kako se zove, kaže on meni „Dođi, Pančo, ovih dana kad stigneš do mene u Patrijaršiju, da malo proćaskamo, nismo se videli sto godina”. Kažem ja tom mom poznaniku, nije važno sad kako se zove, kažem mu „rado, samo moram da uklopim sa drugim obavezama u Beogradu, da spojim nekoliko poslova”, a u stvari kako da mu kažem da su ove derikože iz ATP-a opet poskupele karte? Ono, idem i subotom predveče u Beograd na proteste, nisam preskočio nijedan, ali mu firma ne radi u to doba dana. Obećam ja da ću da se javim i na tome se razgovor okonča.
I sad u sredu se desi da odem nešto do Francuske ambasade, sređujem neke papire stricu za francusku penziju, nije to sad važno, i da vam skratim priču, reko’ de da odem do tog mog poznanika u komšiluk. Zvrcnem ga, najavim se, on kaže „dođi, tu sam, čekam te, uđi na ulaz iz Kralja Petra” i ja se za koji minut nađem u sred kabineta tog mog poznanika, nije sad važno kako se zove, kako to sve izgleda iznutra, to ću vam drugi put divaniti.
„Zdravo Pančo, druže stari”, „Zdravo, nije-sad-važno-kako-se-zove”, pozdravimo se, izgrlimo, izljubimo, k’o braća rođena. Pita on, „Šta ćeš da popiješ, Pančo?”, „Čaj od nane, ako mogu da biram”, „Ma kakav čaj, probaj pravu manastirsku šljivovicu, lično je pekao otac Efimije iz eparhije Žičke” i dok sam se ja snašao, on već sipao rakiju i ponudio da sednem na neko kanabe. „Sačekaj me samo čas, molim te, iskrsao mi je jedan poslić koji moram neodložno da obavim”, reče i izađe iz prostorije. Mislim se, kad mu iskrs’o taj posao, od Ambasade dovde, ali služba je služba…
Kad ja odložim čašicu na stolić, a ono na njemu neki papiri. Uzmem čisto onako, bezveze, iz znatiželje, bacim pogled, vidim grb SPC-a, miroslavljevom ispisano, sve velikim slovima ARHIEPISKOP PEĆKI, pa u drugom redu MITROPOLIT BEOGRADSKOKARLOVAČKI a u trećem PATRIJARH SRPSKI, pa broj 439, datum 28. III 2016. god. Naslovljeno na „Njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom Gospodinu, Gospodinu Irineju, Za Sveti Arhijerejski Sinod u Beogradu”, pa onda VAŠA SVETOSTI, i počnem ja da čitam tekst…
„Sveštenstvo i monaštvo Eparhije banatske,ili bolje reći većina od njih u 21 veku svakodnevno pred sobom postavlja pitanje: Da li u ovom proteklom periodu od 13 godina, od kada je na tronu Eparhije banatske ustoličen, 2003 Episkop banatski Nikanor Bogunović, kako i na koji način sačuvati od episkopa Nikanora glave svoje i kako sačuvati svoje porodice, a pritom ne uprljati duše svoje?
U borbi protiv ovog zla koje nam je nametnuto u liku Episkopa banatskog Nikanora tokom ovog dugog perioda imali smo stalno na umu da je od Njegovog ustoličenja „psihički oboleo čovek„ koji je već sam po sebi kažnjen pošto je čineći nama zlo, postao rob svog sopstvenog zla i greha.”
Ma nemoguće, pomislih, pa svi znamo da je naš vladika Nikanor fin čovek posvećen širenju Hristove reči i dela i da nije lakom na ovozemaljske draži. Ko mu ovo smešta: oni prevrtljivi Latini? Raskolnici iz Ukrajinske pravoslavne crkve? Da nisu oni antihristi iz Makedonije? Ili sledbenici raspopa Miraša? Uzeh da čitam dalje:
„Trpljenjem svojim sačuvali smo obraz i čast, kroz svešteničko dostojanstvo koje nam je od Boga dato, jer smo mi više za ono nebesko, nego za ovo Njegovo zemaljsko. Mi i dalje živimo verom svojom i nadom da je samo ono što je sveto i čestito to našemu Bogu pristupačno i milo,a ovo Njegovo kroz ovozemaljsku valutu „evro„ prolazno i zamalena carstvo, a naša poslušnost i časno služenje Gospodu nebesko uvek i do veka. Episkop Nikanor samog sebe kažnjava time što služeći zlu a ne dobru danas se polako ali sigurno guši u sopstvenom kalu (blatu) time što je više„pijan„ nego što je „trezan„ udaljavajući se od Boga najvećeg dobra i dobrotvora ljudskog roda. Od ustoličenja pa do današnjeg dana nova vizija Episkopa Nikanora za Eparhiju banatsku sastoji se u umnožavanju zla kroz definiciju zavadi sveštenstvo i monaštvo pa vladaj, time je sebi dao priliku da kroz proterivanje i zlostavljanje 83 zatečena sveštenika pružio sebi mogućnost da novim dovedenim sveštenicima a njih je preko 120 da se i dalje zlo umnožava kako bi sa njima u zajednici sprovodio tiraniju na iskorišćavanju dobrih čestitih i plemenitih sveštenika kojima je kroz histerična dranja, kroz unošenja u lica i lupanjem pesnicama u sto u svom kabinetu Eparhijskog dvora u Vršcu, pod raznim pretnjama i ucenama (raščinjenjima), da potraže drugu eparhiju i Episkopa SPC uterujući strah u kosti iako ga je sveštenstvo dostojanstveno molilo da to ne čini. Posle svakog obavljenog razgovora sa Episkopom Nikanorom izlazeći iz Episkopskog dvora svaki sveštenik je vidno uznemiren od preživljenog stresa, a neki su čak završavali na lečenju u neuropsihijatrijskim bolnicama.
Bog od nas želi da mrzimo greh,a u isto vreme nas uči da ljubimo grešnika. Pošto episkom Nikanor mržnjom prema većem broju sveštenstva vodi Eparhiju tako da je ta eparhija odavno na kolenima pa episkopa pita: Kako je kasa s Eparhijskim novcem navodno dva puta obijena i gde je nestalo preko 1.000.000.evra, a nigde nema službenog policijskog izveštaja o navodno nestalom novcu.”
Auuu, cigla evra, bez uviđaja, pa ovo je ozbiljna optužba… Prođe me blaga jeza niz kičmu i od sume i od pomisli da je ovde sam Nečastivi umešao svoje koščate i ognjem oprljene prste. Nastavih da čitam:
„U stradanju svome od Episkopa Nikanora nismo odgovarali mržnjom jer svesni smo da se tada zlo udvostručuje i tako se samo stalno to zlo podubljuje i umnožava.
Svesni smo da je Episkop Nikanor prvenstveno ogrezao u materijalnom grehu i osim novca On ništa drugo ne vidi niti čuje, znamo da je sputan u sopstvenim manipulacijama, obmanama i lepljivom laži jer ne želi da ljubi istinu pa mu i najočigledniji dokazi sa njegovim sopstvenim potpisom i izgovorenim i napisanim rečima nije ubedljiv dokaz jer je slep kod očiju i gluv pred ušima. Izveštavamo Vas da su Njegovi najbolji sveštenici i monasi koje je On lično odlikovao zbog njihove revnosti na njivi Gospodnjoj, preko noći postaju „problematični„ a to se ogleda kroz proterivanje istih iz Eparhije banatske.
Upozoravamo Vas da se duševna bolest smatra teža i od najteže telesne bolesti. Kod Episkopa Nikanora vidljive su obe. Još teže od ovoga je to što Episkop Nikanor spada u grupu moralnih bolesnika koji više ni sam ne može da razluči šta je za Njega kao Episkopa korisno a šta štetno.Smatramo i ujedno vas umoljavamo da ovakvog bolesnika što hitnije stacionirate lečite i pomognete mu na sve moguće načine da se u Eparhiji banatskoj ne bi dogodilo još neko veće zlo koje će imati nesagledive posledice i tragediju nezabeleženu u istoriji SPC.”
Sad sam već počeo da sumnjam u ovog mog poznanika nije-važno-sad-kako-se-zove. Ostavio me samog u kabinetu, odužio mu se taj posao, ostavio mi dokument, a zna da se družim sa novinarima sajta Pančevo Si Ti…
„Verovali smo i nadali se tokom ovih proteklih 13 godina da sveštenička poslušnost kako naša tako i naših porodica kroz ljubav koju smo u srcu nosili prema svome Episkopu Nikanoru da će to biti najbolji lek za Njegovu bolesnu dušu ali nažalost te naše nade i verovanja bile su uzaludne jer ta naša primenjena terapija kroz ljubav u našim najsrdačnijim dočekivanjima Episkopa Nikanora u našim ruinama od parohijskih domova nažalost u Njemu je rasplamsavalo još veće „zlo„.
Episkop Nikanor iz godine u godinu hrani svoju dušu time što svom sveštenstvu nanosi takvo zlo, bol i patnje dovodeći mnogobrojne svešteničke porodice u razna iskušenja:Ukida nam pravo na život, na rad, na naše postojanje, oduzima nam pravo govora i pravo na bilo kakvu žalbu. Ostavlja nas bez plata bez parohija, bez PIO, bez službenog stana, naziva nas lopovima, kriminalcima, preti nam, ucenjuje nas, a preko 28 sveštenika koji su potpuno radno sposobni stavio je na Državnu socijalnu pomoć od 12.000 dinara sa kojom takođe manipuliše pritom ne poštujući Ustav SPC, Sveti Arhijerejski Sinod, a o srpskom pravoslavnom Patrijarhu Irineju i Mitripolitu crnogorsko-primorskom G.G. Amfilohiju izgovaraju se najpogrdnije reči gađenja i pljuvanja.”
Ma hajde, nemoguće da vladike SPC-a tako misle jedni o drugima, pa oni su Božji ljudi na Zemlji, krotki i pitomi, očišćeni od svakog greha, pomislih čim sam pročitao poslednju rečenicu. U tom trenutku, kroz kabinet se prolomi zvuk mehanizma brave, neko se uhvati za kvaku sa druge strane vrata i ja mahinalno odložih papire natrag na sto…
(Šta je bilo posle čitajte uskoro u novom nastavku izvoda iz neobjavljene knjige „Doživljaji Panča Pravednog”)