Petar Peca Popović je naš most preko vremena. Spaja u svojoj priči i svom stvaralaštvu daljine, događaje i ljude, i sa enciklopedijskim detaljima, podrobno, pred nama iznova oblikuje prošle dane.
One dane za koje se u ovo užurbano doba nema mnogo vremena. Premda, možda to i nije tačno, jer je na prvoj promociji Popovićeve pete knjige u izdanju KOV-a Most preko vremena 25. juna u Kafe-klubu Kupe bilo mnogo više ljudi nego što ih inače ima na književnim večerima. Mnogo više onih koji su želeli da čuju kojim temama se Peca Popović ovoga puta vraća u knjizi koja je izašla iz štampe pre svega nekoliko dana.
Kako je rekao Mihajlo Pantić, glavni urednik Književne opštine Vršac, jedan od razloga za objavljivanje Popovićevih knjiga jeste vrlo ličan. Pantić je rastao uz časopise koje je Peca Popović uređivao, kao i čitava njegova generacija. Saradnja između Pantića i Popovića otpočela je pre 15 godina, međutim, tek pre bezmalo sedam godina tekstovi u fascikli koja je narasla dobili su zajedničkog imenitelja.Tako su nastala Proleća u Topčideru.
Ovo je bila prilika da se autor i urednik podsete kako su izgledale promocije knjiga i sa kakvim „fenomenom poplave” su se suočavali u različitim varijetetima, te su mnoge književne večeri otkazivane zbog Popovićevog političkog angažmana. Pantić je naglasio da Pančevo nije usamljeno, da ni u Beogradi ne postoji mesto na kome mogu napraviti događaj sličan ovome u Kupeu.
Obilazak emotivnog zavičaja
Kada dolazi u Pančevo, Popović uvek dolazi da traži deo dobrote i razumevanja koje je imao njegov otac došavši iz Zagreba u naš grad kako bi učio stolarski zanat. A to se zbilo pre ravno 100 godina.
Autor Mosta preko vremena rekapitulirao je put koji su Pantić i on zajedno prešli – četiri knjige za četiri godine, a od tada do ove pete knjige objavljene u KOV-u nije ništa štampao jer, kako kaže, nije želeo da sa bilo kojom objavljenom knjigom dovodi ljude u problem, niti je želeo da iko ima bilo kakvu neprijatnost. Kada je ušao u ProGlas, izgubio je posao, te mu takve neprijatnosti nisu nepoznate.
– U ovoj zemlji jeste kultura ugrožena, ali moramo se boriti. Jer narod bez knjiga biće osuđen na razne gadosti. Nisu moje knjige ni revolucionarne, ni toliko važne. One su putovanje u moje detinjstvo, putovanje u sredine gde sam, zahvaljujći nekoj dobroti, nekim ljudima, nekim primerima, bio i postao bolji čovek nego što je bilo napisano u scenariju. Od nekog hipija koji je bio auto-stoper šezdesetih, saradnik po medijima sedamdesetih, pa onda postao nekakav glavni urednik nekakvih novina – nisu to bile nekakve novine, bolje o muzici u drugoj Jugoslaviji nisu napravljene. Imao sam sreću što sam, radeći taj posao, bio okružen sa talentovanim ljudima, uvek boljim od mene – rekao je Peca Popović.
Govoreći o svom putu u prošlost, Popović je objasnio da nije mnogo nostalgičan, ali da nema pravo da zaboravi one ljude koji su mu pružili šansu. Knjige koje je napisao omogućile su mu da obiđe svoj emotivni zavičaj – sve one republike nastale iz države u kojoj je rođen. Sa Trećom stranom ploče za 16 meseci je imao 58 promocija u 14 zemalja.
O tom iskustvu je rekao: „Neki ljudi žive u zabludi da na ovim prostorima postoji mržnja. Ne, svuda ima dobrih ljudi, ali imam utisak da se ne gledamo dovoljno. Mi tražimo u svima slabosti, a ne vrline. Ne tražimo te vrednosti zbog kojih smo u zemlji u kojoj sam rođen imali mnogo važnih i uticajnih ljudi. Mnogo ljudi koji su čuvali vatru zajedništva i dobrote”.
Panorama vrednosti
U Most preko vremena ušli su oni ljudi koji su Peci Popoviću bili važni u životu, a koji do sada nisu našli mesto u njegovim prethodnim knjigama. Tako je objavljen tekst o škotskom pesniku Robertu Bernsu, intervju sa Duškom Trifunovićem, kad su se lečili zajedno u Igalu 1991. godine, poslednji intervju sa Duškom Radovićem u zimu 1982. godine… Ova knjiga obuhvata i najduži tekst koji je Popović ikada napisao – priču o njegovom putovanju u San Francisko i svemu što je morao da otme od zaborava.
Profesor i književni kritičar Mihajlo Pantić rekao je da mu je Peca Popović pružio nesvakidašnju priliku da upozna neke ljude kojima se divio kao mladić zainteresovan za rokenrol. Shvatio je da pripadamo jednom svetu koji se može sačuvati samo kroz pisanje.
– Peca je čovek koji ima sluh za vrednosti, a svi ćete se složiti da su vrednosti nešto što nam u velikoj meri nedostaje. Vidimo kako su se svi kriterijumi nekako zaljuljali i mnogi od njih su pali u prašinu i, uopšte, jasno nam je da se svet nalazi u jednom stanju turbulencije u kojem vrednosti ne igraju gotovo nikakvu ulogu – kazao je Mihajlo Pantić.
On je dodao da Popović ima dve reliktno važne osobine. Pored čula za vrednosti i činjenice da ga nikada nije čuo da govori o nekom a da taj neko to ne zaslužuje, drugi momenat ništa manje važan jeste momenat pozitivnog stava:
– Danas smo svi nekako nabaždareni na krajnje kritičku poziciju, jer vidimo da je to način da se odbranimo. Ne postoji nijedan drugi način nego upravo ta korozivna kritika, koja će razrušiti taj simulakrum što nam lebdi pred očima i formira našu stvarnost. Peca je zadržao pozitivan stav. On u stvarima uvek gleda ono što je bolje i što zaslužuje da bude afirmisano.
O Popovićevim knjigama Pantić je rekao da su jedan veliki kompendijum, jedna panorama vrednosti. U Mostu preko vremena bitni su i San Francisko i Los Anđeles – deo sveta koji je u velikoj meri podstakao, formirao vrstu kulturnog modela, kulture koja je integrisala svet.
Autor je tokom književne večeri, koju su organizovali Književna opština Vršac i Građanska akcija Pančevo, pričao brojnoj publici i o svom profesionalnom putu, prijateljima i saradnicima, o radu u Džuboksu, Politikinom zabavniku, Politici, NIN-u, ali i osećanju vrednosti i spomenaru nekih vremena koja još žive, između ostalog, zahvaljujući njegovom putovanju u prošlost.