Jutros, 28. oktobra 2026. godine, Miroslav Prvulj, v. d. direktora Narodnog muzeja Pančevo, uručio mi je rešenje o prevremenom raskidu ugovora.
Prema njegovom usmenom obrazloženju, odluka o mom otpuštanju nije doneta zbog bilo kakvog propusta u radu, već po direktnom nalogu iz Gradskog odbora Srpske napredne stranke u Pančevu.
Naime, direktor mi je saopštio da mu je juče, 27. oktobra, u prostorijama Gradskog odbora SNS-a u Pančevu, Ivan Tešić, koordinator SNS-a za grad Pančevo, naložio da me otpusti, uz zahtev da mu danas, tačno u 7.30 časova, dostavi skenirani dokument o raskidu ugovora sa mnom.
Kao razlog za ovaj nalog, prema rečima direktora, Ivan Tešić je naveo da sam „snimljen na proslavi pobede Studentske liste“, održanoj u nedelju, 25. oktobra, u večernjim časovima.
Direktor mi je takođe rekao da mu je zaprećeno da će, ukoliko odbije da me otpusti, morati lično da podnese ostavku na svoju funkciju.
Istina je da sam na toj proslavi bio. Štaviše, mogu slobodno da kažem da je to bio jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu. Jer „Živeti slobodno!“…šta drugo?
Na tu proslavu otišao bih i da sam unapred znao da ću zbog toga ostati bez posla, nakon deset godina rada u Narodnom muzeju Pančevo i teške borbe za očuvanje i promociju kulturnog nasleđa i vrednosti koje smatram temeljnim za naše društvo.
U Narodnom muzeju Pančevo radio sam deset godina, od čega sam najveći deo vremena proveo na mestu vršioca dužnosti direktora. Tokom tog perioda nastojao sam da svoj posao obavljam profesionalno, odgovorno i u interesu ustanove, uprkos sve težim okolnostima u kojima se kultura i muzeji nalaze poslednjih godina.
Od samog početka svog angažmana suočavao sam se sa pritiscima zbog načina na koji sam vodio Muzej. Moj stav je uvek bio da je Muzej javna ustanova kulture, otvorena za sve građane, umetnike, stvaraoce i organizacije, bez obzira na njihovu političku ili bilo koju drugu pripadnost.
Muzej nikada nisam smatrao prostorom rezervisanim samo za politički podobne.
Pretnje otkazom i pritisci da se pojedini programi otkažu ili ne dozvole počeli su još 2018. godine, kada sam odbio da otkažem najavljeno predavanje novinara Nenada Živkovića o istoriji Pančeva.
Pritisci su se nastavili i narednih godina.
Pretio mi je otkaz i zbog organizovanja izložbe rukotvorina korisnika udruženja „Na pola puta“, koje pruža podršku osobama sa intelektualnim teškoćama. Problem je, kako mi je tada rečeno, bio u tome što „nikoga nisam pitao“ i što „to udruženje nije naše“.
Pre nekoliko godina Muzej je, na moju inicijativu, bio izdavač knjige glumca Miroslava Žužića, čijoj su promociji prisustvovali i glumci Svetlana Bojković i Milan Mihajlović Caci. Ni ovaj događaj nije prošao bez pretnji otkazom i drugih pritisaka, jer su učesnici, po oceni onih koji su te pritiske vršili, bili politički nepodobni.
Konačno, 17. juna 2025. godine smenjen sam sa mesta v. d. direktora, što smatram direktnom posledicom svoje podrške građanskom i studentskom pokretu koji se bori za preko potrebne promene u našem društvu.
Studenti u blokadi i zborovi građana Pančeva tada su na platou ispred Muzeja organizovali koncert u čast uspeha biciklista koji su vozili do Brisela.
Tom prilikom sam, potpuno svestan rizika kojem se izlažem, dozvolio da se u prostorijama Narodnog muzeja Pančevo za koncert pripreme članovi benda Ljubičice i Marčelo. Osim toga, deca koja su prisustvovala koncertu ušla su u Muzej.
Verovali ili ne, upravo su mi ti događaji predstavljeni kao razlog za smenu. Smatram da je odluka Gradske uprave o mom razrešenju doneta po političkom nalogu iz lokalnog odbora Srpske napredne stranke.
Ni nakon smene pritisci nisu prestali.
Novi v. d. direktora pozivao me je da prisustvujem kontramitinzima SNS-a ili da odlazim u takozvani „Ćacilend“.
Sve takve pozive sam odbijao, kao što sam i ranije odbijao zahteve da svoje profesionalno delovanje podredim interesima bilo koje političke stranke.
Budući da u Muzeju nisam bio zaposlen na neodređeno vreme, ugovori o radu koje sam dobijao bili su zaključivani na sve kraće periode: najpre na šest, zatim na tri, a na kraju na samo jedan ili dva meseca.
Današnji otkaz predstavlja završni čin višegodišnjih pritisaka kojima sam bio izložen.
Posebno zabrinjava činjenica da se, prema obrazloženju koje mi je direktor lično saopštio, odluke o radnom angažovanju u jednoj javnoj ustanovi kulture donose u prostorijama političke stranke, po nalogu stranačkog funkcionera, a ne na osnovu stručnosti, profesionalnog rada ili zakonom propisanih razloga.
Zato smatram da ovo nije samo pitanje mog radnog angažovanja niti isključivo moj lični problem.
Ovo je pitanje dugogodišnjeg položaja zaposlenih u kulturi, profesionalne nezavisnosti javnih ustanova i osnovnog prava svakog građanina da slobodno izražava svoje stavove, bez straha da će zbog toga ostati bez posla.
Da li je moguće da se u oktobru 2026. godine u Srbiji prisustvo jednom javnom okupljanju smatra dovoljnim razlogom za otkaz?
Da li je prihvatljivo da o tome ko može da radi u muzeju odlučuju stranački funkcioneri?
I da li su ustanove kulture javne institucije koje pripadaju svim građanima ili prostor u kojem pravo na rad imaju samo politički podobni?
Ovim obraćanjem želim da upoznam kolege, stručna udruženja, sa onim što sam doživeo i sa pritiscima kojima sam tokom proteklih deset godina bio izložen. Kako tekst ne bi bio predugačak, skrenuo sam pažnju samo na neke od najznačajnijih momenata i pritisaka. Na žalost, bilo ih je mnogo više.
Pozivam stručna udruženja, kolege iz ustanova kulture i sve kojima je stalo do profesionalnog integriteta i slobode rada da ne ostanu nemi pred ovakvim pojavama.
Ne tražim nikakvu privilegiju niti poseban tretman. Smatram da niko ne sme da izgubi posao zbog svojih političkih uverenja, građanskog angažovanja ili prisustva javnom okupljanju. Podsećam na slučajeve kolega Lidije Milašinović iz Narodnog muzeja Kikinda, i još više Dejana Vorgića, kolege koji je ostao bez posla pre godinu dana u Narodnom muzeju Zrenjanin, takođe zbog prisustva političkim skupovima. Primera je naravno i na žalost, mnogo više.
Ustanove kulture moraju ostati mesta slobode, dijaloga i profesionalnog rada, a ne instrumenti političke kontrole i kažnjavanja neistomišljenika.