Neka nam Bogorodica oprosti na jeresi ali nije prvina kako su drvoseče napale blagodatnu Bavaništansku šumu sa manastirom u njoj, nazvanom imenom majke Isusove. Hristorodica oplođena Svetim Duhom, ostala je devica i po porođaju. Ali nisu nevini poslužitelji manastirski koji su pre dve godine posekli stoletne hladovite jele. Božja volja, rekle bi bogougodne Pidike. Ali sad su testere ponovo zacijukale u šumovitom hladu i građani su digli svoj glas protiv nove pošasti. Doduše, neke „hrabriše” su dugo izvirivale iza firangi i mirno gledale kamione natovarene posečenim deblima. Neki drugi nisu mogli dugo da slušaju plač šume dok motorne testere obaraju stoletna stabla. Rekli su sebi i drugima „E sad je dosta! Ne damo naš gaj”.
Proradio je građanski bunt. Želja da se sačuva šumovita oaza, pluća i mesto spokoja za sve koji se nađu pod krošnjama. Građani će reći da je prošlo vremena otkad je seča počela. Dodaju da je, izgleda, seoska vlast pokrila uši dlanovima, praveći se da ne vidi i ne čuje masakr šume u kome je stradalo i mlado drveće. Aktivisti su zato preuzeli stvar u svoje ruke i organizovali dežurstva. Praćeni su konvoji sa posečenim stablima. Zapisivani registarski brojevi. Pozvani inspektori, koji su stopirali seču. Napisana je i krivična prijava i predata policiji. Ko stoji iza seče? Govori se o nekoj beogradskoj firmi, osnovanoj sa malo para, ali alavoj na šumu i registrovanoj za seču i odbradu drveta, koja bi se u ovoj testeraškoj raboti debelooo ovajdila. Toliko i toliko kubika trupaca dođe blizu 800.000 evra. Lepa parica za „drvenu” kompaniju osnovanu sa hiljadu dinara.
Drvo je danas zlata vredno. Preti duga i hladna zima. Vojvodina ne može da se pohvali površinama pod šumama. Zato je bavaništanska „Amazonija” dragocena svakom kome je ravni Banat u srcu. Kad su se onomad začule testere, kovinski saradnik sajta Pančevo Si Ti pozvan je da prisustvuje noćnoj (?) seči šume, da slika drvoseče i zašilji olovku. Izazov za pravog reportera. Hvala na ponudi, odvratili smo. „Imate mesnu vlast, imate policiju… inspekciju”. Zahvalili smo na poverenju i rekli da je prva adresa mesna vlast, policija i šumarska inspekcija. Tako je i bivalo. Građani zakucali na prave adrese. Došli inspektori, zaustavili seču. Bavaništani savili tabak i napisali krivičnu prijavu protiv N. N. lica. Kako će dalje bivati ne znamo.
Ali zna se da su se testere februara prošle godine čule i u manastirskom dvorištu. Zabeležili smo perom i slikom taj događaj. Tekstom naslovljenim sa „Stoletne jele u manastiru Bavanište posečene sa blagoslovom”. Monah Rafajlo, prvi među trojicom „isposnika” rekao nam je tada da su stabla smetala crkvi (?!), što se na fotografijama sa lica mesta nije dalo primetiti. Blagoslov za seču jela i platana dao je episkop banatski Nikanor lično. Isti onaj što je nedavno mahao žezlom simbolom svoje vlasti kao koltom. Pozivao na pobunu protiv „pedera”. Isti onaj što je kao poslednji skorojević preuređivao Vladičanski dvorac u Vršcu, prelepo zdanje koga se ne bi postideo ni Versaj. Isti onaj što je iz manastira oterao jednog drugog Rafaila, pravog „božjeg čoveka”. I dok Rafajlo ovdašnji seče jele i platane, onaj negdašnji obnavlja manastir na Staroj planini.
Malo ko, ili niko, nije kao sada, stao u odbranu jela i platana što su pravili hlad vernicima u manastirskom dvorištu. Jeste, Vasa Dolovački, znameniti srpski slikar. Zaštitni znak Bavaništa i dobrotvor manastirski. Dolovački je, između ostalog, darovao i mlade platane koji su rasli kao iz vode. Otkad su posečeni, slikar ne ide u manastir. Tako nam je tada rekao, a mi zabeležili.
Čujemo da su se ptice vratile u bavaništanski perivoj. Valjda će se opet začuti njihov umilni poj. Umesto jezovite cike motornih testera.