Retki su gradovi na granicama koji sa svojim lađama i parobrodima u pristaništu, vozovima, sa kojih hrle i raduju se putnici namernici iz različitih delova sveta, kočijama, koje dižu prašinu i kotrljaju se niz uglačanu kaldrmu, uspeju da sačuvaju identitet ili, kako bi rekao Crnjanski, „ostanu isti u kiši i na suncu”.
Često određene simbole grada ne primećuju ni sami meštani, usled utonuća u kolotečinu života, ili u svakodnevnoj borbi za preživljavanje. Možda ni simboli nisu dovoljno nametljivi kao praški Orloj za kojeg je sigurno da će prekinuti misao i izmamiti nešto… osmeh, uzdah, pitanje…
Tihe, banatske simbole, koji su često bivali u najbolju ruku prekrečeni, uglavnom prvo spazi vešto oko turiste, ili znatiželjna duša zalutalog naslednika koji traži i najmanju povezanost sa životima svojih predaka.
Jedan od takvih, tihih simbola Pančeva, dočekivao je i ispraćao mnogo posetioce, a i danas nam otpozdravlja sa kuće na ćošku, skriven u njenoj niši. Zaštitinik pastira, lutalica, usamljenika ili onih koji se tako osećaju, stočara, seljaka, domaćih životinja i nadasve ugrožene prirode Pančeva. Na uglu ulica vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića, ili bolje rečeno na samom ulasku na Korzo, svakodnevno nas posmatra sveti Vendelin.
Sa kuće pored koje svako mora da prođe kada dođe u Pančevo, čiji je jedan od prvih vlasnika bio Valentin Berger, a nešto kasnije se u njoj nalazila i delikatesna radnja Ise Ćirilova, otpozdravlja nam mladić sa pastirskim štapom, psom i ovcom. Prema legendi, pomagao je i pustinjacima, ali i obolelim od kuge, koja nije mimoišla ni naš grad.
Da je ovaj simbol grada već dugo sa nama, svedoče i retke, stare razglednice Pančeva. Na jednoj od starijih, iz 1906. godine, zapažamo tadašnje Pančevce koji se ponosno slikaju sa svetim Vendelinom, ali i iz 1909. i 1914. godine, koje nam dočaravaju život na ulicama grada.
Kako se namena objekta menjala, u periodu od 1939. do 1945. godine, u prizemlju kuće je bila poslastičarnica, a zidna slika svetog Vendelina bila je prekrečena i izrađena je nova: devojčica sa sladoledom u levoj i torbicom u desnoj ruci, koja je imala reklamni karakter.
Zahvaljujući konzervatorskim radovima i Slađani Dinić Đorđević, 1996. godine sveti Vendelin se ponovo vratio na svoje mesto, kao jedan od simbola grada, da i dalje otpozdravlja i meštanima i gostima.
