Ćalina se odavno otisnuo u džez vode, prateći svoja unutrašnja htenja, nadograđujući klasično muzičko obrazovanje koje je stekao u ovdašnjoj Muzičkoj školi. Oduvek je komponovao i menjao zapisani notni tekst, te mu je tadašnja nastavnica klavira Svetlana Josimović u jednom momentu kazala da nije za klasiku već za džez, jer tamo može da improvizuje koliko hoće.
– Solfeđo mi je predavala Selena Litvinović, i ona je druga veza sa mojim budućim opredeljenjem. Jednom prilikom kada je pevala, pozvala me je na džez u Studentskom, gde je pijanista Miloš Krstić držao tematske večeri. A ja sam u to vreme slušao Guns ’n’ Roses, imao dugu kosu i nosio padavičarsku košulju. Pojavio sam se sam, jer niko od mojih drugara rokera nije hteo da mi se pridruži, i sakrio sam se u ugao i slušao. Sećam se kako sam te noći definitivno odlepio za džezom. Istog trenutka shvatio sam da time želim da se bavim. Posle sam otišao do Miše Krstića. On me je odmerio i rekao „Ne možeš ti kod mene na časove. Ne možeš, idi i ošišaj se prvo”. I šta ću, odem sutra i ošišam se – prisećao se Dragan Ćalina uz osmeh jedne od glavnih prekretnica u svom životu.
Tu počinju pripreme za dalje školovanje, u godini kada se desilo bombardovanje, a i poznanstvo sa Ivanom Aleksijevićem, koji je na sebi svojstven način potvrdio da Ćalinino zalaganje i naporno vežbanje imaju nekog smisla.
Foto: Aleksandar Stojković
Nakon završenog srednjoškolskog obrazovanja u Muzičkoj školi „Stanković” u Beogradu, naš sugrađanin je radio pet godina kao klavirski saradnik za džez pevanje u istoj ustanovi. Ispostavilo se da je to bio spoj lepog i korisnog – savladao je široki muzički repertoar, ali i neprestanim transpozicijama je nadalje razvijao harmonski sluh. Sve je to bila velika priprema za ono što će doći.
Iako je Ćalinin dotadašnji život delovao idealno, on nije bio u potpunosti srećan – želeo je da ode u inostranstvo, da se dalje usavršava. Tri puta je aplicirao za Berkli, ali nikada ta stipendija koja mu je nuđena nije bila zadovoljavajuća. Odlučio je da ode na prijemni ispit na Konzervatorijum u Amsterdamu. Premda su mu posle odličnog plasmana na ispitu rekli da može da upiše prvu godinu mastera, on je insistirao da krene od početka studija. O tom iskustvu kaže:
– Nisam bio u obavezi da prve dve godine pohađam nastavu, što mi je omogućilo dovoljno vremena da radim, jer sam morao sam da se izdržavam. Nisam imao nikakvih povlastica što se tiče školovanja pošto sam dolazio iz zemlje koja nije u Evropskoj uniji. Plaćao sam školarinu tri puta više, nisam imao prava da obavljam kvalitetne i bolje plaćene poslove. Jedino što sam mogao da nađem bili su tzv. crni poslovi – cepam karte, radim u pekari, u mesari, kao kuvar… To su bila divna iskustva, koliko god da mi je bilo teško da studiram i da radim. Tako sam razvijao i neke druge veštine. Nisam ni znao da sam toliko sposoban.
Foto: Aleksandar Stojković
Ćalina je u Holandiji proveo osam godina, a iz perspektive povratnika, najviše mu nedostaje muzički život Amsterdama. Na preporuku profesora Miloša Krstića, sada predaje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, sarađuje sa džez pevačicama Jelenom Jovović i Bobanom Đorđević, sa Ivanom Vukmirović Manivi radi na autorskom projektu, a tu su i muzički susreti sa različitim umetnicima, kao što je Ivana Peters (grupa „Negativ”) ili Aleksandar Sedlar.
Ono što je karakteristično za rad Dragana Ćaline, možda pre zanimljivost, jesu i video-klipovi kao segmenti naše stvarnosti preoblikovani u improvizacije, koje je džez pijanista delio na društvenim mrežama. Reč je o govorima političara, koji u njegovom izvođenju predstavljaju osobeni način ruganja svakodnevici.
– Ideja se javila pre pet godina kada sam čuo Hermeta Paskvala da je to uradio na duvačkim instrumentima i na bas gitari. Palo mi je na pamet da i sam to probam na klaviru. Transkribovao sam Tadićev govor mržnje (pogledati ovde) i dobio melodiju koja je u rasponu od pola oktave. Ako „skidaš” svakog dana Koltrejnova sola ili nešto slično, onda ovako nešto bude veoma lako. Bilo je potrebno samo malo vremena i inspiracije. Pošto su mi stizali mejlovi sa pitanjima ko me plaća, da li sam svestan da ismevam tadašnjeg predsednika i slično, odlučio sam da improvizujem i na govore Dačića, Draškovića, Šešelja, Đinđića… Najdinamičniji mi je Šešelj, kojima ima toliko pentatonike i bluz skale. Đinđić je bio najviše u tempu, kao da je neko uključio metronom, kao mašina, dok je Drašković bio najteatralniji (pogledati ovde), u dve oktave je ispričao ono što je stalo u jedan minut – dao je svojevrsnu analizu svojih improvizacija Dragan Ćalina.
Premda je prošlo mnogo godina od ulaska našeg pijaniste u džez, on se oseća kao da je na samom početku, kao da tek sada nešto treba da se desi, posebno kada je reč o njegovom autorskom radu, kome u potpunosti želi da se posveti. Deo tog repertoara Pančevci su čuli 27. aprila u „Apolu”. Ćalina je tada svirao sa svojim kolegama Borisom Šainovićem (kontrabas) i Nikolom Banovićem (bubnjevi), a publici su predstavljene kompozicije nastale u proteklih deset godina. Ovo je jedna od njih:
