Site icon Pančevo.city

Pisanje – čin suočavanja sa sobom

Studirala je međunarodno pravo u Beogradu, a završila je dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Svoj izraz pronašla je, između ostalog, u društveno angažovanoj poeziji, u raznoraznim kreativnim performansima, saradnji sa umetnicima različitih profila, što u Srbiji, što u inostranstvu. Prisutna je na beogradskoj i novosadskoj poetskoj sceni.

Pesnički prvenac Jelene Anđelovske „Domovina, bes mašina” izašao je 2013. godine u Nemačkoj (Akademie Schloss Solitude). Najpre pisani na srpskom, ti stihovi su prevedeni i prepevani na engleski jezik. U njima dolazi do sučeljavanja pojedinca sa društvom i nema odvajanja javnog prostora od prostora snova. Prvi deo knjige nosi naziv „Gde će majka u štrajk, gde to ima” i bavi se temama koje se tiču pozicije žene kroz odnos majke i ćerke.

– Većina pesama je inspirisana stvarnim događajima, nasiljem nad ženama, a najčešće je reč o nasilju prema majci. Žene u ovim stihovima nikada nisu postavljene kao žrtve, već one konačno progovoraju i nešto čine za svoju poziciju. Pre deset godina radila sam kao konsultantkinja na SOS telefonu u Autonomnom ženskom centru u Beogradu, našem najvećem centru koji se bavi ovim temama. Ima besplatnu pravnu službu, psihološku podršku i SOS telefon, koji služi u akutnim situacijama i otvoren je svakog radnog dana. Što se tiče edukacije za taj posao, prošla sam određene obuke, kao što su osnovne tehnike psihoterapije – transakciona analiza i psihodrama. U tom radu mi je, pre svega, bilo važno da čujem šta žene govore i šta im potrebno u nekom momentu. A njihove potrebe su različite i artikulisane su nekada manje jasno, nekada jasnije. Slušanje i princip delanja u feminističkoj grupi, što Autonomni ženski centar jeste, podrazumeva da se ženama ne sudi, da im se veruje. Ova i slične službe nisu policijske i one su zaista okrenute ženi – podržavaju je u situacijama u kojima se nasilje definiše kao zloupotreba moći, emotivne, fizičke i svake druge – rekla je Jelena Anđelovska.

Njen društveni angažman tiče se prava žena u svim segmentima društva, čemu je doprinelo i Jelenino obrazovanje u Centru za ženske studije u Beogradu 2004/2005. godine, jednogodišnjem dodiplomskom programu. Tu je prošla kroz najrazličitije kurseve, počevši od ženskog pokreta i borbe koje su žene vodile kroz istoriju do izbornih tema koje se tiču seksualnosti, kvir teorije, mirovnih studija… O tom iskustvu i daljem aktivizmu kaže:

– Taj program je dao neku strukturu, pravac i kontekst svemu onome što sam već osećala, znala i živela – da su žene tu, prisutne su i promišljaju, bave se društvenom pozicijom žene koja nosi niz problema. Od 2005. do 2015. bila sam angažovana u Novosadskoj lezbejskoj organizaciji (NLO). Osnovna ideja bila je podrška lezbejskoj i biseksualnoj zajednici. Naš fokus nije bio lobi na institucije, već rad sa samom zajednicom, njeno osnaživanje, negovanje na sigurnom mestu, gde su se odvijali programi, što psihološki, što kreativni. Razgovaralo se na najrazličitije teme, a kroz te radionice je prošlo stotine žena. Zapravo, imale smo tri faze u svom radu. Prva se odvijala u tom zatvorenom ženskom prostoru, koji je svakako potreban kada je reč o ovako osetljivim pitanjima – razmeni iskustava i osnaživanju žena međusobno. U drugoj fazi smo radile u „Crnoj kući”, to je trajalo skoro četiri godine, bile smo koorganizatorke tog mesta, kreirale mnoge programe, a u trećoj smo napravile svoj prostor – „Materra Mesto” – koje je tokom godinu dana okupiljalo mnoge aktere novosadske kulturne i umetničke scene.

Druga pesnička zbirka Jelene Anđelovske „09.99 ujutru” objavljena je prošle godine u izdanju „Kontrast izdavaštva”. Kako je autorka objasnila, u ovoj knjizi postoji narativna nit, iako svaka pesma govori za sebe. Sedamdesetogodišnja starica prolazi iznova kroz svoj život u ključnom trenutku, kada je njena unuka u komi i postoji opasnost da će umreti. Seća se situacija iz Kine, svojih putovanja, gradova u kojima je boravila, povezujući sve to sa momentom u kome se nalazi, u kome strepi, iako „nema vremena za strah”. Pisana jednostavnim jezikom, bez mistifikacija, ova zbirka daje precizan i kompletan sken srpskog društva.

– Ako sam se postavila u poziciju da pišem – to jeste javni čin, politički u nekom smislu – onda moram nešto i da kažem o problemima u našem društvu. Tako je i kolumna koju pišem za „Glif”, portal za literaturu i kulturu, bila prilika da se iz nedelje u nedelju osvrnem na pitanja koja se tiču svih nas. To jeste suočavanje sa problemima društva, ali ujedno je i suočavanje sa nama samima, što nije jednostavno. Verovatno je teže od svake naoružane borbe, ali je i neophodno. Poezija je uvek u kontaktu sa društvom. Ne mora biti socijalna, ne mora biti angažovana, ali ona uvek nastaje iz odnosa. Mi posmatramo, uzimamo, pišemo, neko drugi čita – ta razmena je konstantna. Poezija je živa, iako postoji ta stigma da je niko ne čita, da je neisplativa. Ipak tinja, uvek je prisutna, i ima veći značaj nego što su ljudi toga svesni. U ekstremnim situacijama se to najbolje vidi – istakla je Jelena Anđelovska.

Uvek u pokretu, uvek u nekim projektima, mlada pesnikinja je u saradnji sa Vitomirkom Trebovac urednica antologije ženske poezije, koja će do kraja avgusta izaći iz štampe. Pod nazivom „Ovo nije dom”, knjiga obrađuje problem migracije u najširem smislu, a obuhvata 51 poetesu sa prostora bivše Jugoslavije. Antologija, koju je podržala Rekonstrukcija Ženski fond, nastala je iz potrebe da pesnikinje vide jedna drugu i da se ti rasuti glasovi čuju.

Exit mobile version