Site icon Pančevo.city

Samo dve crtice

Narod je svuda isti

To samo oni misle kako smo neko naopako čudo od naroda, a u stvari smo isti kao i svi drugi. I nije nam jasno zašto to ne vide. Zbog čega neće da vide? Kaže za Francuza da je vrlo sličan tebi jer je ležeran, ne ubija se od rada, hedonista je, voli da se buni i pravi štrajkove, svađa se kad, gde i s kim može, a bome je i nacionalno osvešćen, da ne kažem da je nacionalista. A jeste.

Ali ima Francuz jednu dimenziju koja tebi nedostaje. Dok ti pišeš i brišeš svoju istoriju, dok ponavljaš iste greške, dok boluješ od svih bolesti koje su drugi preležali dok su bili deca, dok razmišljaš kako će šta da se zove, ko da je bilo bezimeno, božemeprosti, pa je samo tebe čekalo da ga krstiš, dok skidaš table sa natpisima ulica i stavljaš nove, on za to vreme radi nešto drugo. Nešto što sa tobom i sa mnom nema ama baš nikakve veze. Jer On ima La Rue du Chat qui peche (Ulica mačke koja peca).

E pa brale, znaš li kada ćemo biti isti?

Pogađaš…

 

Osmeh

Iako beskrajno spora, izgledalo je kao da je istrčala iza drveta, ta starica sa štapom u jarko zelenoj haljini. Nemam pojma odakle se stvorila, tek videh da ne uspeva da otvori vrata, pa sam požurila uz stepenice da joj ih pridržim. Prošla me je jeza. Da li i koliko vremena mi još preostaje do trenutka kada neću uspeti da jednom rukom otvorim vrata marketa? I da li će se u tom trenutku naći neko ko će to učiniti umesto mene? Pre samo nekoliko godina, ova misao učinila bi mi se skroz blesava, a sada me je baš ubola. Pokušavam da je se rešim, uzimam korpu i obilazim staricu sad već razmišljajući šta mi sve treba za današnji dan. Često se natovarim kao mazga razmišljajući o celoj sedmici ili čak mesecu, ali sada sam čvrsto odlučila da ću kupiti samo ono što mi je potrebno danas. I gosti mi dolaze na ručak pa će se tu već naći dovoljno za tegljenje. I tek što se izbavih iz tih misli, ugledah ponovo staricu. Iskrsla je ispred mene. Ovo je već na granici sa verovatnim jer sam je ostavila iza sebe još kod ulaza, a kako jedva hoda, sasvim sam bila iznenadjena kada se našla sa mnom lice u lice. Gleda me svojim vodnjikavo plavkastim očima i pita: „Možete li da mi date dvadeset dinara da kupim sladoled? Onaj rumeni. Imam dvadeset”. Priznajem da sam se zbunila. Očekivala sam da će me pitati da joj pročitam cenu sa nekog artikla (što bi baš bilo neugodno jer nisam ponela naočare za čitanje), ili eventualno na kojoj gondoli se nalazi neka namirnica, ali ovom pitanju se baš nisam nadala. Da. Pa da, naravno. Mogla bih i da joj kupim sladoled i taman htedoh to i da ponudim, ali onda mi padne na pamet da je možda i ona, poput mene, razmišljala kako će danas kupiti samo ono što joj treba za ovaj dan, ono što danas želi više od ičeg drugog. Rumenka. I pružih joj dvadeset dinara a ona meni jedan širok krezavi osmeh.

I tako je moja subotnja kupovina dobila epilog.

Subota, 20. maj 2017.

Exit mobile version