„Kako, bre, to, otkud to sad?”
„Imaju neku akciju, neko skidanje mraka. Studentske duhovitosti, znaš već.”
„Jebalo ih skidanje mraka! Ako misle da će takvim zajebancijama da ruše onu svinju, gadno su se zajebali!”
„Nego, gde si ti, zvao sam te.”
„Jebao sam najbolju ribu na svetu, celu noć.”
(Marko Vidojković „Kandže”)
Mansplaining je pežorativni termin rezervisan za situacije u kojoj određeni muškarac objašnjava vrlo samouvereno (najčešće ženama), nešto o čemu realno ima ili samo površno saznanje ili češće nema ga uopšte. Međutim činjenica da ne poseduje određenu informaciju i preko potrebno znanje pri „deljenju mudrosti” neće ga sprečiti da svoju tvrdnju podeli sa svetom.
Ove nedelje apsolutni pobednik u „menspleingovanju” bio je vrlo čitani pisac i kolumnista, veliki naslednik Bukovskog (just kidding), Marko Vidojković.
Vidojković je u svojoj kolumni rešio da nam objasni šta je to zapravo konceptualna umetnost i da demaskira svetski priznatu umetnicu Marinu Abramović. Nazivajući najavljenu retrospektivu Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti „neoliberalnim cirkusom izdrkavanja za debele pare”, Vidojković je izjednačio umetnost performansa sa pražnjenjem creva, vrlo genijalnu i domišljatu zamisao kojoj bi pozavideo skoro svaki osmogodišnjak kojem je i dalje vrlo urnebesan klozetski humor.
Vidojković toliku dozu originalnosti pokazuje kada opisuje svoj „jutarnji ritual” pražnjenja creva kao svojevrsni performans, verovatno nesvesno pljuvajući celokupnu neoavangardnu i konceptualnu umetnost izjednačavajući je sa fekalijama „radionice Vidojković”.
Nebitni su Marinini čuveni Ritmovi, SKC, Aprilski susreti, „Drangularijum”, Gera Urkom, Zoran Popović, Neša Paripović, Era Milivojević, Raša Todosijević, pa čak ni čuveni Jozef Bojs, Tomislav Gotovac, Iv Klajn, Alen Kaprov, Herman Nič, nit’ je Vidojkoviću važno ko su ti ljudi, zbog čega su sastavni deo i jugoslovenske i svetske istorije konceptualne umetnosti i istorije performansa koja ne datira od juče već od 60-ih godina prošlog veka, nebitna je i grupa Fluksus, ko je pa ta Joko Ono, to mora da su neka sranja, zna Marko to mnogo bolje.
„Darko je ležao u krevetu i prelistavao isti strip od sinoć, a ja sam otišao u WC. Bio sam zadovoljan svojim izgledom, jer je crvenilo posle jednog dana pauze skoro sasvim nestalo. Zatim sam se iskenjao. Darko zaista nije srao. Ili je možda srao krišom…”
Marina Abramović je svojim višedecenijskim umetničkim radom zaslužila da joj se napravi izložba u gradu u kojem je počela svoj umetnički rast. Zavist, sujeta, i neprikrivena mizoginija koja prati svako pominjanje Marine Abramović bez trunke upućenosti u samu srž njenog posvećenog rada, bez obzira da li se on u međuvremenu iskomercijalizovao, non stop je prati. Hajde sve svoje frustracije da iskalimo na Marinu Abramović, bogata je, uspešna, „naša”, a još i žena! Razmatranje godišnjeg MSU budžeta koji država izdvaja za retrospektivnu izložbu sasvim je drugo pitanje o kome se može razglabati, ali nipodaštavati njen rad zbog sopstvene neukosti i sujete odlika je samo neostvarenih, sitnih duša, sitnih… poput pikavaca na plaži.