Nedelja, 8. april 2018. godine
Još uvek se dvoumim – da li bi sve bilo drugačije i lakše da imam pravo na apsolutnu dokolicu koja podrazumeva čitanje, pisanje i slušanje muzike, a ne podrazumeva posao u institucijama sistema… Da svaki dan, običan, takozvani radni, liči na nedelju, a nedelja postane i ostane – praznična, kao danas.
Dakle, nedeljno praznično veče, Uskrs je… Prilično sam nevešta u pisanju dnevničkih beleški, čak mislim da to radim prvi put u životu, zbog toga što sam obećala prijatelju i zbog toga što mi se sviđa to što rade devojke i momci, i kompletna entuzijastična ekipa Pančevo city. Sećam se i večeri kada sam odlučila da ću im se pridružiti sa svojih sedam dana u životu – bilo je to u Pančevu, na kafi sa Nenadom, posle priče o Laslu Vegelu i njegovoj „Balkanskoj lepotici” u Gradskoj biblioteci… Tada sam poslednji put i bila u Ulici dr Kasapinovića, u kojoj sam provela detinjstvo.
Žao mi je što danas nisam bila sa mamom. Viđamo se onako kako zapravo nikada nisam želela – kad uspem da iskoračim iz Mehanizma, koji očigledno jednako nema smisla ni za dokolicu, ni za naše životne ljubavi… Mama, ako čitaš ovo, izvini, obećavam – popravićemo. A šta je sve stalo u dan? Uskršnje jutro – žanr – metafizički… svetlo, nepodesno za verbalizaciju; ručak sa dragim ljudima, kolači iz „Krancle”, kupljeni dan ranije… Zašto nisam ja pravila kolače? Možda i zbog toga što sam u međuvremenu negde izgubila mikser… Već više od mesec dana unazad, svakoga dana oko četiri popodne uzimam homeopatski lek – žanr – misija vraćanja osmeha (ili mnogo više od toga) činilo se nemoguća, ali tu je, ponešto kolebljivi i sada već nesumnjivi osmeh… hvala, doktore Trifunoviću…
Veče je u znaku solipsističkog uzmaka i sećanja, vraćam se u detinjstvo, nedostaje mi moja Babuška, moja divna Ilona Klekner Marton Kostić i svi njeni dvostruki Uskrsi i Božići, katolički i pravoslavni, zeke puta dva, miris trave u kojoj tražimo i naravno nalazimo poklone, Mikulaši, Božić Bate, i njena hrabra bezuslovna ljubav kojom sam bila voljena.
Pred ponoć ukrštaju se i mešaju slike – moja crveno farbana uskršnja jaja i crvene stolice u znak sećanja na ubijene u Sarajevu… 5. aprila 1992. baš u ovo vreme, vreme proleća i Uskrsa počela je opsada Sarajeva i trajala 1425 dana… Ubijeno je 11.541 građana, među kojima 1.601 dete. Ne stojim dobro sa brojevima, ali ove pamtim. Kolaps ljudskosti, i čini se da mu nema kraja. Negde između „spavati, spavati, možda sanjati” i „ostalo je ćutanje”. Vreme je da spavam.
Ponedeljak, 9. april 2018. godine
Još jedno jutro – iskorak iz Mehanizma, neradni dan… Kratko putovanje do dunavske plaže – utočišta, koja je poslednjih nekoliko godina bila moje more… Beličasto sivi pesak, miris reke, opori i jak, energetsko kupanje. I (i)spiranje. Čeprkala sam po pesku u nadi da ću i danas naći neki poseban kamičak… Nisu kao morski, ali su na svoj jednostavni način nekako dirljivi… Ponela sam jedan, kao pravično poravnanje za onaj neoprezno izgubljeni od pre koju godinu, beličasti, oblutak. Danas neću raditi ništa, i ništa se neće „dogoditi”, mislim… Mislim i o tome kako u našim životima postoji neko čudno nasilje događajnosti, imperativ „događaja” koji se potom pretvaraju u male spektakle, u ekstazu samosaopštavanja na društvenim mrežama… Mislim i kako je Konstantinović neponovljivo pisao o potrebi palanačkoj da događaj/senzacija ispuni transcendentalnu oskudicu svakodnevlja… A možda smo, kada verujemo da se „događa” samo spolja, nekako više zaštićeni od samoće… Ili to ja polako napuštam predele rezignacije. Predveče, po ko zna koji put slušam Tareginu Adelitu, mali civilizacijski dragulj, prepun nežnosti. I trudim se da potisnem misao o tome da sutra počinje uobičajeni ritam – za moj ukus prerano buđenje, užurbano i uvek haotično spremanje, odlazak u Zavod, vreme provedeno tamo, druga kafa, povratak kući, oporavak uz Badiku koji se već 11 godina, neponovljivo raduje svakom mom povratku.
Utorak, 10. april 2018. godine
U Zavodu postpraznično sanjivo, očekivano… Jednom sam to nazvala sfumatoznim splinom… Ipak, pažljivije sam posmatrala ljude sa kojima provodim veći deo svakog svog dana, izuzimajući subote, nedelje, praznike, godišnje odmore i bolovanja… I bili su mi danas dragi u ime solidarnosti, te davno izgubljene društvene veštine, dragi onako kako to jednom ili najzad, jedni dugima postanu oni koji dele iste usude i slične priče. I to je sasvim dobar osećaj. Jutros sam na stočiću izdvojila jednu od retkih publikovanih Konstantinovićevih radio drama – „Obična, oh, kokoška”, plan je bio da je ponovo čitam večeras… Ali, nisam. U moje veče ušla je vest koja ima sve odlike fikcije, ali nažalost nije. Kajron na N1 kaže da je Patrijarh Srpski Irinej uručio danas orden Svetog kralja Milutina Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, poznatoj kao SAJ i njenom komandantu, izvesnom pukovniku, zbog izuzetnog doprinosa u podizanju i građenju crkve Svetog Stefana Dečanskog u Batajnici. Čitam i to, da je reč o visokom crkvenom priznanju koje je Patrijarh uručio po odluci Sinoda a sve nakon služenja Liturgije u crkvi Svetog Stefana Dečanskog, u prisustvu vernika. Pomislila sam na Ognjena Glavonića i njegov film Dubina 2. I na Batajnicu. Ovu i onu. I na nemoguće spojeve, u fikciji i stvarnosti. I na prazničnu, svetlu sedmicu i na nove krugove iskušenja, i na mlade Albanke i Albance, studentkinje i studente koje sam upoznavala prošle godine na seminarima i predavanjima… I na Baškima, Jelenu, Miloša, Sonju, još jednu Jelenu, na njihovu prometejsku veru i sizifovski trud… Verovaću i ja. Da mi ipak imamo vremena… Pitanje pred san: koliko anđela staje na vrh snajpera? Čitaću Konstantinovićevu dramu sutra.
Sreda, 11. april 2018. godine
Strmoglavo u dan… Polako se vraća poznati osećaj zasićenosti. I toksičnosti. Koliko god bile teskobne, današnje vesti su u nekom novom/starom, logičkom poretku. I to jeste jezivo: presuda Haškog tribunala Šešelju, Žene u crnom, godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije… I da, ono se dogodilo te godine na dan Uskrsa. I da, Vojislav Šešelj je proglašen krivim po tri od devet tačaka optužnice. Žalbeno veće proglasilo ga je krivično odgovornim zbog govora 6. maja 1992. u Hrtkovcima, za podsticanje mržnje, deportacije i progona i drugih, antihumanih dela, uključujući i zločin protiv čovečnosti. Te godine u Hrtkovcima, posle Srbislavcima, Šešelj je pročitao spisak sa imenima nepoželjnih, jer su Hrvati, ili, jer nisu Srbi… U tekstu Nemanje Stjepanovića na Peščaniku između ostalog čitam i delove tog govora „I u ovom selu, Hrtkovcima, i u ovom mestu srpskog Srema nema mesta Hrvatima… I ovi odavde iz Hrtkovaca koji su zaključali svoje kuće i otišli računajući valjda da će se jednog dana vratiti, mi im poručujemo – nemaju gde da se vrate. U njihove kuće će se useliti srpske izbeglice…” I još… „Biće dovoljno autobusa, izvešćemo ih na granicu srpske zemlje, odatle peške neka produže ako sami ne odu”… Pre 26 godina. Zamišljam te kamione i hladnjače, zamišljam i sve te poglede, i odraze u očima drugog čoveka, u Hrtkovcima, Vukovaru, Srebrenici, Prijedoru… Mr Voland i njegove sluge. Sećam se kako sam davno, na jednoj tribini u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine izgovorila da je i apologija nasilja – nasilje… Sećam se i Sofoklovog stiha kojem se često vraćam, iz vremena studentskih dana i Katadre za opštu književnost da „jezik je svemu uzrok, a ne delo”… I mislim, večeras, da kada se zao jezik i zlo delo domognu sadejstva, bude ono što zovemo entropijom smisla. A ona se najpre prepozna u pogledima. Kao i empatija, kad je ima ili kada je nema. U pogledima ljudskim, i onim drugim. Gledam i grlim Badiku. Maše repom i tegli se, nešto nalik na kučeće joga vežbe, gleda i on mene. Pre spavanja ipak i uprkos – „Obična, oh, kokoška”… Zapostavila sam vežbanje „Tibetanaca”… vratiću im se sutra. Nadam se.
Četvrtak, 12. april 2018. godine
Jutros, ispred Zavoda, uhvaćen redak prizor: Kimi je dovezao Gocu na posao, nisu videli da sam ispred… s cigaretom uz drugu kafu… poljubili su se kratko, ali ne i rutinski. Nekako, pokroviteljski nežno. Goca i Kimi su stari bračni par, a scena svedoči i da su po svoj prilici „ljudi od reči” za koje ono „i u dobru i u zlu” jednostavno – važi. Dok razmišljam o ugovorenim kafama s prijateljima, koje mi i ove nedelje uporno izmiču, stiže poziv od Bore Babić i Akademske knjige – organizuju u maju konferenciju posvećenu Laslu Vegelu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radosno prihvatam učešće i na spisku pozvanih, među nekim dragim imenima, vidim i Đerđa Konrada. Tiho prijateljstvo i saradnju sa Laslom Vegelom, ubrajam u nekolicinu najdragocenijih tekovina mog dosadašnjeg bavljenja književnošću i vojvođanskom kulturom. Tokom dana stiže još jedan mejl – Dragan Kujundžić javlja da će na konferenciji koju organizuje Univerzitet Džordžije govoriti o našem časopisu „Interkulturalnost” i o svojoj knjizi eseja „Iz Interkulturalnosti“ koju sam pre par godina imala čast da uredim. Sećam se našeg upoznavanja i tog prvog dijaloga u Lanterni, prilično živog i još uvek vedrog i optimističnog. Dragan, Jasna i ja, priča o njegovom angažmanu u koordinaciji međunarodne redakcije časopisa… Kao da su prošli vekovi. Ipak, interkulturalnost je, makar na stranicama našeg naučnog magazina, krhko preživela. Javljam Draganu da su nam i ove godine odobrena dva broja i da smo nastavili da postojimo, da i to može da kaže tamo, u Džordžiji… Mislim kako sve ovo moram da javim Draganu Jelenkoviću, dragom biću, vajaru, dizajneru, umetniku, Prijatelju, s kojim sam lakše prebodrila povratak u Pančevo iz Podgorice, 1999. Uz kojeg sam lakše podnela bombardovanje, sa kojim sam vodila neke od najboljih dijaloga u životu, i sa kojim sam leta 2010. osmislila koncept „Interkulturalnosti”. To kako časopis izgleda, njegovo je delo… Onda su nam se pridružili Pavle, Vladimir, Dunja, Boris i Ljudmila… Hvala, dragi ljudi… Samo, retko se viđamo, i ti „čehovljevski” susreti vremenom kao da poprimaju i „Skarlet” manire – pićemo kafu, jednog dana, ili već sutra… Večeras opet lepa vest, Andrea piše da nam je ugovoreno predstavljanje sajta www.ispricajsvojupricu.rs pred učenicima Karlovačke gimnazije… Radujem se, već danas, narednom četvrtku.
Bio je ovo sasvim dobar dan, a kao da se nije dogodilo ništa.
Petak, 13. april 2018. godine
Ovo nije prolećna toplota. Naglo je i previše intenzivno, ali dobro je da ima sunca. Mića je otišao u Vršac, Badika i ja smo sami do ponedeljka, znači sve šetnje su moje. Uglavnom, ima ih četiri dnevno, ta postzavodska, nije uvek i prijatna – osećam se umornjikavo i izblajhano… Mada, njegov pogled bude uvek i neumoljiv i dovoljan. Popodne sam počela da pišem curriculum za Školu ljudskih prava u Beogradu, koju iduće srede organizuje Helsinški odbor za ljudska prava. Jelena nas obaveštava da će biti dvadesetak mladih iz različitih gradova Srbije, i da su svi rođeni u periodu između 1999. i 2003. Tema o kojoj ću govoriti je „Mladi u eri post-istine”… Da li su činjenice zaista manje važne od emocija? I kakva bi bila priroda kolektivnih osećanja? Ko smo to mi, ili ko bi sve mogli biti mi, i kakvi smo kada osećamo (za)jedno? Pad koncepata bi mogao da znači i šansu za dekodiranje, za uzmak iz zadatog smisla i tiranije opših mesta… Jednom, i možda. Setila sam se današnjeg usputnog dijaloga sa, po svoj prilici, inače ćutljivim taksistom:
Ja: Šta to slušate, neke ruske pesme? (obazrivi i nešto duži pogled u retrovizoru, kratka stanka)
On: Da. To su pesme ruskih vojnika iz svih ratova u koje su išli.
Ja: A odakle Vam to? To je neka stanica?
On: Nije. Moj je CD.
Ja: Često to slušate?
On: Da, stalno. Zašto?
Ja: Onako.
On: Možete da nađete na Internetu, ukucate…
Ja: Aha. Hvala.
On: Stigli smo.
Subota, 14. april 2018. godine
Mama zove pre 9. Ne subotom pre 9, prvo, jer pomislim da se nešto loše dogodilo, drugo, to je prvo jutro svake nedelje izvan Mehanizma, pa mi se ne priča… ako ne moram… Ćuti mi se do 10… Mama je uznemirena, kaže da je bombardovana Sirija i da će Treći svetski rat, izvesno… Kažem joj da sam tek probuđena, da već dugo gledamo jezive snimke iz Sirije i da ne znam šta bih joj sada rekla… Malo nakostrešeno mi odgovara „Ti izgleda ne pratiš svetsku politiku”… Kažem joj da je volim, da se smiri a da bih ja svakako prvo morala da popijem kafu…
Posle 11 otišla sam u dužu šetnju Kejom, misleći o deci u Siriji.
Opet miris Dunava… Neko je skoro napisao da „dođoši” imaju fascinaciju tamburašima i Dunavom, za razliku od „pravih” Novosađana, njima su, valjda, receptori postali neosetljivi, pa oni tu fascinaciju sa ostatkom sveta dele nešto manje. Zavolela sam Novi Sad. Jedan je od mojih gradova… Kao i svi gradovi u kojima sam imala ili imam bliske ljude, poznate ulice, i neka tajna mesta, utočišta… Ali ne znam ko su to „dođoši”. Interesantna mi je ta kategorija u 21. veku, možda bi vredelo njeno teorijsko ukrštanje sa, recimo, kategorijama Apatrida ili Nomada. I mislim da smo svi negde i nekada, i makar jednom tokom ovozemaljskih egzistencija – dođoši… Tako može, i jesam i nisam…
Brajan mi javlja da je montirao prve kadrove filma o crnogorskom slikaru Nikoli Vujoševiću. Rečeno fejsbuk jezikom, feeling proud. Zovem mamu da ispravim grešku neempatične reakcije od jutros… ne javlja se… Možda nam je zaista svima ostalo još malo vremena. A možda i nije. Sećam se jednog klipa koji je dugo i uspešno kružio Fejsbukom. Najava da je apokalipsa upravo počela (kao da ne traje svo ovo vreme) i izbor dvoje ljudi: poslednje minute pred apsolutnu entropiju proveli su ljubeći se. Ili, Ljubeći. Čini se da bi to mogao biti logičan izbor, ukoliko izbora uopšte ima. Za ljubav, ne za mržnju, prijatelji…
Ja: Halo, majko, lutkice…
Ona: Halo, pile…
Dobro je, nije ljuta.
Veče provodim s Milicom. I ona i ja znamo zašto. Nema pečenih lešnika, ovoga puta. Ali, lepo nam je.
Autorka je kulturološkinja, sklona fikciji. Bavi se književnošću, društvenim fenomenima i njihovim interakcijama. Ima duboki prezir prema svim oblicima nasilja, od ideološkog do birokratskog. Veruje da će umeće empatije, makar i uoči apokalipse, nadvladati iracionalnost nacionalizma, rasizma, i svakog represivnog izma. Rođena je u Pančevu, do sada je živela u Podgorici, Vršcu i Novom Sadu.